Pre tri godine, početkom novembra 2005, internet poštom sam dobio poziv da prisustvujem predavanju koje je „Antifašistička akcija Novog Sada” (AFANS) organizovala za 9. novembar. Inače, ovaj datum se u svetu obeležava kao Dan borbe protiv fašizma, sećanja na hladnu novembarsku noć kada su razulareni Hitlerovi jurišnici rešavali pitanje grejanja spaljujući prodavnice jevrejskih vlasnika i knjige jevrejskih autora. Ne znam kako su ovi, ispostavilo se takođe agresivni i sumnjičavi mladi Ijudi, došli do mene, ali mi je prijala pojava predstavnika generacije VIII sednice koji, ipak, nisu prihvatili da je istorija počela sa Miloševićem, niti se slažu sa njenim falsifikovanjem tokom devedesetih. Oni su na ovaj način želeli da sačuvaju javnost od zaborava na, po zlu čuvenu, „Kristalnu noć” s kraja tridesetih i upozore da se i na ulicama srpske Atine sve snažnije oseća zadah minhenskih pivnica.

Skup se održao u amfiteatru Filozofskog fakulteta gde je o fašizmu kao istorijskom fenomenu govorio profesor ovog fakulteta Milenko Perović. Čudno je da do dan-danas bar nacionalne televizije nisu objavile integralni sedmominutni amaterski snimak sa ove tribine da bi javnosti bilo jasno na koje su stavove profesora Perovića, u stvari reagovali neonacisti iz Nacionalnog stroja. Obučeni u crno, uglavnom obrijanih glava, jakih cokula i vilica, predvođeni nervoznim Davidovićem – Firerom oni su upali na sam početak tribine podelivši najbližim neistomišljenicima nekoliko šamara, čisto radi identifikacije. Ako me sećanje dobro služi žrtva je bio vođa navijača „Crvene firme”(RED FIRM), jedne od navijačkih frakcija FK Vojvodina i, verovali ili ne, jedine levičarske navijačke grupe u Srbiji.

Profesor Perović je govorio o dobro poznatim ali potisnutim i kod nas skoro zaboravljenim definicijama fašizma i nacizma upozoravajući na tragedije zajednica koje društvene pojave tumače kao prirodne i pristaju da mnoštvo sopstvenih interesa neki Vođa, u ime nečega, sabije u jedan i nametne ga kao jedini i neporecivi.

Kada je profesor Perović rekao da je rezultat te neobuzdane destrukcije unutrašnja atrofija i odumiranje nacije i da je prava opasnost upravo u tome da se u ime života i Ijubavi prema sopstvenoj naciji ta nacija u stvari davi i onemogućava u vlastitoj životnosti, Davidović-Firer više nije mogao da izdrži pa je stenjanje i režanje nadgradio urlikanjem punim uvreda. Salve omalovažavanja na temu izdaje i patriotizma zaokružene su tupim zvukom sudarenih peta u martinkama i podizanjem desnice u nacistički pozdrav jednog zdepastog podgojenog neonaciste koji se izobličio zahvaljujući vojvođanskoj slanini, čvarcima i štrudlama sa makom. Otišli su ostavljajući za sobom miris znoja i zaparloženih akademijskih odaja.

 
Peščanik.net, 09.11.2008.

Leave a Reply