Foto: Vuevent

Foto: Vuevent

Čast mi je što sam ove godine pozvan da otvorim Nedelju ponosa. Ne samo zbog toga šta Parada i Nedelja ponosa znače za LGBT zajednicu, već zbog toga šta su od 2001. do danas ovi događaji značili za sve građane i građanke Srbije. Te, sad već davne 2001. godine, grupa ljudi je skupila hrabrosti da prošeta ulicama Beograda, da pokaže da postoji i da zaslužuje da bude tretirana ravnopravno i sa poštovanjem. Dočekani su pesnicama i kamenicama. Krv koju su učesnice i učesnici prve Parade ostavili na kaldrmi glavnog grada je bila poruka nasilnika svima onima koji ispadaju iz dominantne nacionalističke, patrijarhalne i siledžijske matrice da se za ravnopravnost neće lako izboriti. Bila je to poruka da devedesete nisu završene. Meci koji su narednih godina usledili za tim kamenicama su bili još glasnija poruka, i za sve one “pristojne građane i građanke” koji su smatrali da ih se nasilje na Paradi ne tiče. Korak po korak, kao u onom zapisu pastora Nimelera, zbog ćutanja i povlačenja tih pristojnih građana, došli smo do toga da se danas čini da su nosioci ideologije koja je dovela do tragedije devedesetih, do metaka, pesnica i kamenica, naizgled pobedili i nametnuli svoja pravila i svoje siledžijske aršine celoj Srbiji, nakon što su svoje pravo lice zamaskirali evropskim ruhom i demagogijom. Danas živimo u državi u kojoj je šminka zamenila suštinu, šminka ispod koje se krije ogoljena sila i gde nema garancije da svi nećemo završiti kao učesnici te prve Parade.

Legitimno pitanje u tako mračnim okolnostima je – čemu prolivena krv na pločnicima? Za šta su se onda svi ti ljudi borili?

Borili su se, često u nemogućim uslovima, da nađu saveznike među građanima Srbije koji će razumeti šta je njihov problem i stati u njihovu zaštitu, ipak shvativši da je problem svakog uplašenog ili prebijenog gej tinejdžera ili trans devojke problem svih nas. I mislim da su u toj borbi postigli velike rezultate. Korak po korak, preko pretnji, napada, zabranjenih šetnji, do Zakona protiv diskriminacije, trećeg održanog Prajda za redom, izložbi, filmskih festivala, trans parade, pa, na kraju, i do gej ministarke u Vladi. Uprkos mraku koji nas okružuje, napravljeni su najvažniji koraci. To nije mala stvar. Zbog tih koraka, danas borci za LGBT prava i LGBT sugrađani/ke ne stoje sami, već imaju podršku brojnih komšija, prijatelja, novinara, umetnika, policajaca i ostalih građana i građanki Srbije koji su u njihovoj borbi prepoznali univerzalne vrednosti, kao nekad u borbi za ženska prava (koja je, uzgred rečeno, u Srbiji daleko od završene).

Ovaj napredak se vidi i na konkretnim primerima. Pretpostavljam da je jedan od razloga zbog kojeg sam pozvan da otvorim nedelju ponosa bio i uspeh filma Pored mene. Na tom primeru se baš dobro vidi put koji je pređen od 2010. do danas. Tada smo, pre premijere mog prethodnog filma Šišanje, dobijali pretnje od desničarskih grupa i pojedinaca, imali policijsko obezbeđenje u Sava centru, a zatim se, par dana kasnije, desilo ono strašno nasilje posle pokušaja Parade na ulicama Beograda. Nekoliko godina kasnije, ušavši u pripreme za snimanje filma Pored mene, bio sam spreman na slične reakcije, posebno nakon što je ogroman broj mladih glumaca na kastingu odbio da igra gej likove u filmu. Međutim, vremena su se promenila. Glumce smo našli, i to najbolje moguće, a nova generacija publike je bila ojačana hordom internet klinaca i klinki koji su, izgleda, naučili još nešto sem da se svađaju sa Hrvatima i Albancima u komentarima YouTube klipova. Ne samo što su pretnje izostale, već je (uglavnom) mlada publika burnim aplauzima dočekivala scenu poljupca između Lazara i Strahinje, ne samo na projekcijama u Beogradu, već i u ostatku Srbije, a glumci Slaven Došlo i Nikola Glišić su u međuvremenu postali domaće varijante Džastina Bibera. Nisam siguran da bi tako nešto bilo moguće bez kontinuirane borbe o kojoj sam pričao. U svakom slučaju, lepo svedočanstvo o tome da se umetnošću ipak može, makar malo, doprineti promeni sveta. Zbog toga smatram da je Nedelja ponosa važna manifestacija, na neki način možda i važnija od same Parade. To je prilika da se kroz priče, slike, filmove i muziku različiti ljudi približe i shvate da ipak imaju puno toga zajedničkog, bili gej ili strejt.

Zbog svega ovoga, mislim da je licemerno negirati postignute rezultate, ali takođe mislim da je ovo tek početak borbe za vidljivost i prihvatanje LGBT sugrađana i da većeg uspeha nema ako se bori samo na jednom koloseku. Mislim da teško može da dođe do promene društvene svesti u gledanju na druge i drugačije, bez, na primer, prihvatanja činjenice da je obrazovni sistem kičma svake promene i svakog društva, a da su slobodni mediji njegovo ogledalo. Kao što teško može da dođe do nekog velikog napretka u LGBT pravima ako nacionalizam, taj kult mržnje prema drugima i drugačijima, opstaje kao dominantni narativ u obrazovanju, u medijima, u politici. Isto važi i za populističku retoriku i podilaženja najnižim nagonima građana. Mislim da nema prave slobode i sigurnosti za sve bez građanskog društva i bez vladavine prava, bez mehanizama kojima građani mogu da ograniče vlast političara. U društvima u kojima je sva vlast u rukama jednog čoveka, osvojena građanska prava mogu biti poništena tokom noći. Nije da se nije dešavalo.

Drugim rečima, mislim da je borba za LGBT prava toliko teška u državama poput Srbije, upravo zato što je neraskidivo povezana sa svim ovim pitanjima koje sam naveo. Za njih, naravno, ne postoje instant-rešenja. Biće potrebne decenije i uporan i neprekidan rad svih onih koji žele društvo u kome bi mogli da budu ono što jesu, bez straha od posledica. Ali, mislim da je borba za takvo društvo vredna truda.

Peščanik.net, 13.09.2016.

TEMA – PARADA PONOSA +