Otvoreno pismo premijeru Vojislavu Koštunici
Poštovani gospodine Koštunica,
Iz jednog nedeljnika bliskog Udbi upućen mi je prekor da je u vezi s vanrednim stanjem onomad trebalo da pišem Vama ili Duliću, a ne Borisu Tadiću. Pa, da pišem! Ko da se suprotstavi takvim autoritetima? I da ne okolišim. Odmah ću na samu stvar. Na vanredno stanje. Mislim da je ono ovde de facto poodavno na snazi; neki dan sam pomenuo šumove koji (možda i bez Vašeg znanja) dopiru iz Vaše okoline o njegovoj mogućoj formalizaciji kao čarobnom štapiću koji će rešiti probleme permanentne vanrednosti, nenormalnosti i nestabilnosti. Pre nego što se opet vratimo svemu tome, podsetio bih sve nas skupa na fenomen koji se svojevremeno dogodio u Africi. Jedinstveni i ponositi narod Ruande zadavao je otporom i opstrukcijama mnogo nevolja belgijskim kolonizatorima sve dok se kolonizatori nisu setili i posegli za politikom onog pragmatičnog rimskog cezara, pa pomoću manipulacija, podmićivanja, protežiranja jedne grupe na račun druge, od jedinstvenog naroda Ruande napravili dva veštačka plemena Hutue i Tutsije, da bi čitava stvar, u istorijskim razmerama nedavno, završila u nezapamćenom međusobnom pokolju.
Neprijatno mi je da Vam to saopštim, ali aktuelna srpska politička paradigma nije ništa drugo do razbijanje nacionalnog jedinstva i podela Srba na Hutue i Tutsije. Kako po prirodi stvari takve podele obično bivaju indukovane spolja, Vaš gnev i gnev Vama bliskih novinara i člankopisaca logično je, ali netačno, preusmeren ka nekom uopštenom “spolja”, dok u samoj stvari ta “spoljašnost” nije uzročnik naših nevolja i posrtanja već – ništa manje nečasni – korisnik. Nijednog trenutka nisam pomislio da ste u projektovanju svoje strategije bili vođeni idejom unošenja deobe među Srbe; realno loš položaj Srbije verovatno Vas je naveo na podizanje nacionalne “borbene gotovosti”, na zbijanje redova, na stvaranje kaste posvećenih i profesionalnih patriota. Tim činom, međutim, umesto kohezije produbljen je rascep unutar nacije, jer takvi turbopatrioti nužno podrazumevaju postojanje izdajnika i defetista. Osim toga, “patrioti” su, baš kao u Ruandi, privilegovani i protežirani. Taj rascep je, kako ćemo videti, delimično nasleđen iz prošlosti. Ali nema nijednog razloga zbog kojeg bi ga trebalo beskonačno prenositi u budućnost. Ne mogu da zamislim da kao uman i obrazovan čovek, gospodine Koštunica, ne primećujete svudaprisutnost srpskog raskola i rascepa; počev od onog na Srbe i Crnogorce, na Srbe iz matice i Srbe iz dijaspore, na Srbe četnike i Srbe partizane, na Srbe sa ove i Srbe sa one strane graničnih reka; na Srbe iz Vojvodine i Srbe iz Šumadije, na Srbe iz Beograda i Srbe sa “južne pruge”. Kud god se pogleda, raskol, rascep i rasap. Čitava stvar je odavno napustila domen politike i zašla duboko u metafiziku. “Hiperpatriota” i “Turbosrbin” jednostavno ne postoje kao realna bića; baš kao što, bez obzira na usrdnost Vaših pokušaja, patriotizam ne može biti ni politički sistem ni državno uređenje, već isključivo lično osećanje ravnopravno deljeno od strane svih koji žive u zajedničkoj otadžbini. Ako ga prigrabite samo za sebe, onda ga nema za druge. Isprazne političke deklaracije, samoodređenja, unošenje patriotizma u pravne akte ne mogu nimalo poboljšati, a sasvim sigurno uspevaju da pogoršaju srpsku stvar. Iz prostog razloga što uvođenje takvih nerealnih bića i fantazmi u politiku, osim što izaziva otpor, doprinosi derealizaciji, najpre same politike, potom svega ostalog. Nema tog rascepa, uključujući i cepanje teritorije, čiji dubinski koren ne leži u duhovnom raskolu, u žalosnom uverenju da bilo koja partikularna doktrina mora biti obavezna za sve.
To je samo vrh ledenog brega ovog problema. U tom raspolućivanju nacionalnog jedinstva dolazi do, samo naoko, čudnog fenomena. Na jednom polu rascepa okupljaju se najkreativnije, najslobodnije i najvitalnije snage, dok se na polu koji unosi rascep, takozvanom “patriotskom”, okupljaju karijeristi, nesposobnjakovići, muvatori, lopuže i lovci u mutnom. Slika, naravno, nije crno-bela; postoji i tamo mnoštvo časnih i sposobnih ljudi. Ali uzalud. Problem nije u ličnim sposobnostima onih koji vode državne poslove, već u nacionalnom rascepu. U pukotini kroz koju ističu vitalne snage; u neprestanom iscrpljivanju tih snaga u međusobnom koškanju i nadgornjavanju. I – što je najcrnje od svega – u apsolutnoj suspenziji svih kriterijuma i sistema vrednosti odbačenih u korist partikularističke kohezije i plemenskih deklaracija o lojalnosti.
Vi, gospodine premijeru, imate i sposobnosti i mogućnosti i potrebne instrumente da stvari preokrenete u smeru koji bi radikalno izmenio stvarnost Srbije, poboljšao jedva snošljivi život, premostio i ukinuo unutrašnje podele i veštačke razlike i konačno zaustavio nacionalnu stagnaciju, involuciju i preteće državno rasulo. Za to je potreban samo napor volje. Potrebno je tek toliko, a da se pri tom ne odreknete nijednog Vašeg uverenja, da koliko od sutra postanete premijer svih građana Srbije, nedremni zaštitnik prava svakog građanina bez obzira na pol, veroispovest, nacionalnost ili političko uverenje. Samo je takva praksa – beskompromisno zavođenje kulturnog, ustavnog i pravnog poretka važećeg za sve – put ka nacionalnom i državnom jedinstvu. A odatle do prosperitetne i snažne Srbije, sposobne da zaštiti svoju teritoriju i sunarodnike u rasejanju, samo je nekoliko koraka koje će, za sada sputana snaga i mladost ove zemlje, pretrčati u najkraćem mogućem roku. Ako se, u smislu takvog – duhovnog i kulturnog, ne plemenskog i biološkog jedinstva – uspemo vratiti samima sebi, vratiće se i Kosovo. I to mirnim putem! Tvrd vam stojim, ma šta ko mislio o tome.
Ako li, pak, Vaši koalicioni partneri i pobratimi nastave da progone neistomišljenike po srpskim varošima, da prete paljevinama neistomišljeničkih televizija; ako se u zemlji Srbiji osim državne vojske i policije nastavi stvaranje nelegalnih a blagonaklono posmatranih oružanih formacija, od tog posla ništa neće biti. Neće baš raditi koplja, strele i mačete. Ipak ovo nije Afrika. Ali biće mračno kao u rogu. I niko, ni na jednom od polova žalosnog srpskog raskola, nikada neće biti sasvim siguran čija majka crnu vunu prede.
Danas, 13.12.2007
Peščanik.net, 12.12.2007.
