Počinjem od jednostavnog zapažanja. Živimo u svetu koji je sve češće definisan verski motivisanim političkim nasiljem, što treba analizirati i promisliti. Izgleda da smo nekako izašli iz doba za koje su nas uveravali, kad sam bio dete, da je sekularno, postreligiozno, i ušli u novu situaciju, gde političko delovanje proističe direktno iz verskog, metafizičkog sukoba. Ova situacija može se smestiti u okvir često fatalnog klupka politike i religije, gde je treći činilac nasilje. Izgleda da politika, religija i nasilje definišu sadašnjost kroz koju svi užurbano prolazimo, gde je verski opravdano nasilje sredstvo za ostvarenje političkog cilja.
Kako odgovoriti na tu situaciju? Kako odgovoriti na ovaj presek politike, religije i nasilja? Mora li čovek da brani verziju sekularizma ili da tiho prihvati skliznuće u neku vrstu teizma? Ja pokušavam da ne pristanem na takav izbor. Možda postoji drugi način i to je hipoteza moje knjige „Vera nevernika“. Ali više o tome kasnije.
Reći ću nešto o vezi između politike i religije. Bez razumevanja povezanosti politike i religije, nema mnogo nade da ćemo shvatiti našu sadašnjost. Sadašnjost otkriva niz mračnih paralela. Prvo, islamizam, džihadizam, u svojim različitim oblicima, gde je političko delovanje potpuno legitimisano u verskom kontekstu. Osama bin Laden je opravdavao Al Kaidu kao odbranu od cionističkih krstaša, i svoju poziciju branio logikom verskog žrtvovanja. Drugo, vojni neoliberalizam, gde se teologija slobodnog tržišta kombinuje sa nebeskim razumevanjem slobode, demokratije i ljudskih prava, a upotrebljava se simetrična prekomerna vojna sila za vođenje rata protiv terorizma, koja se opravdava argumentom o sukobu civilizacija. A civilizacija je implicitno imperijalistički koncept. Treće, cionizam, gde je država Izrael zasnovana na poistovećivanju religije i politike, i gde svaka kritika političkog režima samim tim može biti osuđena kao antisemitska uvreda. Četvrto, socijaldemokratski konzervativizam, gde zemlje poput Holandije, Danske, Francuske, Švajcarske, pa čak i stare dobre Finske, navodno brane svoju tradiciju tolerancije, integracije i prednosti socijalne države pomoću slabo prikrivenog rasizma protiv navodnih imigranata, koji su često državljani druge i treće generacije. Oni se obeležavaju kao islamisti i optužuju da ne žele da se integrišu u šire društvo. Ovaj spisak bi se mogao nastaviti.
Uopšte uzev, istorija savremenih političkih oblika za mene nije utemeljena na transformaciji iz verskog u sekularno, transformaciji koji bi navodno bila jednaka onoj iz predmodernog u moderno. Umesto toga, istoriju savremenih političkih formi, republikanizma, liberalne demokratije, fašizma, boljševizma, najbolje je razumeti kao niz metamorfoza sakralizacije. Savremena politika odvija se unutar ekonomije sakralnog, ekonomije nasilja. Naročito na prelazu između transcendentnog i imanentnog, gde Bog kralj postaje Bog narod.
Proživljavamo hroničnu reteologizaciju politike, splet politike i religije, definisan nasiljem – i to pokušavam da promislim u ovoj knjizi. Međutim, moj cilj nije da raskinem vezu između politike i religije, već da priznam ograničenje bilo koje isključivo sekularističke politike, naročito na levici.
Meni se čini da je levica prepustila verski teren desnici. Ovaj teren treba ponovo osvojiti, doslednim, dugoročnim i upornim pozicionom političkim ratom, kako bi rekao Gramši. Ne treba zaboraviti ni da je Gramši pisao kako je „socijalizam religija neophodna za iskorenjivanje hrišćanstva“. Drugim rečima, i ovde sam pomalo pristrasan, da li je verovanje nešto što samo oni imaju? Da li je vera nešto što samo oni imaju? Ljudi poput Mita Romnija – u šta li, pobogu, veruju mormoni? – ili Njuta Gingriča, koji tvrde da veruju.
Ali možemo li i mi verovati? Možemo li i mi imati veru? Na to sam mislio kada sam govorio o veri nevernika. Naravno, ovde dolazimo do Baraka Obame. Prisetite se ako možete, znam da je bolno, uzbudljivih dana predsedničke kampanje 2008. Ova kampanja se često svodila na jednu reč – „veruj“. Drugde sam se kritički bavio Obamom, ali treba primetiti da se njegova politička genijalnost, a ova reč nije prejaka, krije u njegovom kombinovanju retoričke snage religije, naročito elokvencije crnačkog hrišćanstva, sa odbranom klasičnog ustavnog američkog liberalizma. Međutim Obama, po meni, nije hrišćanin. On je deista. On veruje u boga, ali to je bog koji ne interveniše na Zemlji, bog koji ne čini čuda, neproročki bog. Bog podređen pravu, vladavini prava. Bog koji štiti ustav, ali ga nikad ne prekoračuje. Obama je liberal-demokrata, a liberalna demokratija jeste vladavina pravila, vladavina zakona koja eliminiše bilo šta što bi prekršilo zakon. Liberalna demokratija je politički deizam, vođen nevidljivom i božanskom rukom tržišta. Ovde se možemo podsetiti čitave debate sa Džeremajom Rajtom i Obamom iz 2008. Siguran sam da će ona ponovo biti na dnevnom redu predstojećih meseci, kad republikanski kandidati budu zaigrali na rasnu kartu.
Ako ostavimo po strani Obamin politički deizam, koje bi još značenje mogla da ima vera? Može li postojati politička vera koja ne bi bila ni desničarsko pervertirano hrišćanstvo niti liberalni deizam, gde bog ne čini ništa? Nešto što ja zovem verom nevernika. Može li biti političke vere, čvrstog i aktivističkog koncepta vere?
Knjiga počinje i završava se sa dve parabole. Prva parabola kao protagonistu ima Oskara Vajlda, a druga Kjerkegora i njegova Dela ljubavi. Kod Kjerkegora me zanima njegovo naglašavanje čvrstine ljubavi i nužne neizvesnosti vere. Ali kod Vajlda mi je zapao za oko citat iz njegovog teksta De profundis, koji je svojevrsno jezgro knjige. U tamnici, u smrdljivoj ćeliji, u Redingu, u Engleskoj, pišući na jednom listu hartije dnevno, jednom listu koji mu je odobren – i kad bi ispunio jedan list dali bi mu drugi sutradan – pošto je sve izgubio i bio potpuno uništen, omražen i satanizovan, Vajld piše:
„Kada razmišljam o religiji uopšte, pomislim da bi trebalo da osnujem red onih koji ne mogu da veruju: bratstvo nevernika, kako bi se reklo, gde bi na oltaru na kojem ne gori sveća, sveštenik u čijem srcu nema mira, mogao da slavi neosvećeni hleb i ćup bez vina. Sve što je istinito mora postati religija. I agnosticizam bi trebalo da ima svoje rituale, ništa manje nego vera.“
Bratstvo ili sestrinstvo nevernika. Mene najviše zanima rečenica „Sve što je istinito mora postati religija.“ Šta „istinito“ znači u tom primeru?
Šta podrazumevam pod verom? Vera nije verovanje u neko metafizičko biće. Ona je proživljena, subjektivna posvećenost nečemu što bih nazvao beskrajnim zahtevom. Vera je beskrano zahtevna. Kada Isus u Besedi na gori kaže: „Ljubite neprijatelje svoje i molite se za progonitelje svoje“, Hrist ne navodi nešto što se može samo slediti ili izvršiti. Isusov etički zahtev je besmislen zahtev. On etičkog subjekta stavlja u situaciju etičkog preopterećenja. Ali po meni, smisao etike jeste preopterećenje. Kad Hrist u istoj besedi kaže: „Budite dakle savršeni kao što je savršen otac vaš nebeski“, on ni u jednom trenutku ne misli da je takvo savršenstvo dostižno. Barem ne u ovom životu, jer bi zahtevalo jednakost ljudskog i božanskog, što je jeres.
Ovaj zahtev otkriva našu nesavršenost i naš neuspeh u borbi sa silinom zahteva i činjenicama situacije. Da li taj zahtev postavlja bog, Hrist spasitelj, ili samo neki buntovni rabin u okupiranoj Palestini? To ne znamo, a na kraju nije ni važno. Etički zahtev ne zavisi od božanske naredbe. Sam zahtev je važan. Beskrajni zahtev i način na koji on struktirira subjektivnost. Način na koji strukturira nemoćnu moć života, koju zovemo savest. U središtu ove knjige je analiza savesti, mogao bih o tome još da govorim. Ali vera je delovanje kao odgovor na poziv. Za mene se vera ne završava verovanjem u božanstvo. To je deklarativan čin, ostvarenje sebe u odgovoru na poziv.
Ovaj koncept vere ne deli samo denominacija nevernih, već oni mogu da ga dožive na primeran način. Vera ne mora nužno biti teistička. Međutim, i to je konstantna preokupacija mog rada: agnostička koncepcija vere ne sme biti trijumfalistička. Nemam mnogo razumevanja za aroganciju i vrlo engleski, vrlo oksfordski, evangelistički ateizam Ričarda Dokinsa i Kristofera Hičinsa – koje je Teri Iglton nedavno spojio u jedno mitsko biće po imenu Dičkins – koji boga i religiju vide kao nekakvu istorijsku grešku, srećom ispravljenu i pobijenu naučnim napretkom. Naprotiv, verska tradicija koju najbolje poznajem, u najširm smisli judeohrišćanska, predstavlja snažnu artikulaciju pitanja o krajnjem značenju ljudskog života, i ne može se svesti na naturalizam, niti na prirodnu nauku.
Mislioci u čijem društvu uživam, kao što su Pavle, Avgustin i Paskal, postavljaju upravo najvažnija pitanja, iako ne mogu uvek da prihvatim njihove odgovore. Štaviše, kada je reč o političkim pitanjima, recimo o pitanju šta bi moglo motivisati pojedinca da deluje u sprezi sa drugima, sama racionalnost je nedovoljna. Da bi legitimno političko udruživanje postalo moguće, to jest, da bi se građani posvetili nekakvoj koncepciji dobra, razum se mora povezati sa pitanjima vere, verovanja, koja mogu dodirnuti duboku, egzistencijalnu matricu ljudske subjektivnosti.
U najkraćem, mene ne zadovoljavaju ni tradicionalni teizam niti evangelistički ateizam. To nije pitanje – kao što je bilo za velikog mislioca, pogubljenog pri kraju Drugog svetskog rata, Ditriha Bonhofera – govorenja o bogu bez religije, nego pitanje kako govoriti o religiji kao sili koja udružuje ljudska bića bez boga. Ovde je religija povezana sa religare, onim što brzo vezuje.
Štaviše, to je pitanje razlike između aktivističkog osećanja religije i onog užasnog virusa zvanog „duhovnost“. Ovde se zalažem za suprotstavljanje diskursa religije diskursu duhovnosti.
Za mene je sama suština politike udruživanje. Ono što brzo vezuje – religare. Politika je udruživanje bez zastupanja. Ne ugovor, ne parlament, ne kongres, ne uobičajena državna politika, već čin udruživanja. Ono što je Marks u prvoj knjizi Kapitala nazvao udruživanjem slobodnih ljudskih bića.
Vera bez ljubavi je, kako Pavle kaže, „bučno zvono, zvečeći simbol“. Ona se mora temeljiti na ljubavi. Najnovija ideja za mene, u „Veri nevernika“, jeste ideja ljubavi. Naročito ideja mistične ljubavi. I neverovatna svedočenja i tekstovi, naročito srednjovekovnih ženskih mistika, kao što je Margarit Poret, koja je svojevrsna junakinja knjige.
Za ljude poput nje, ljubav nije nekakav mlaki ugovor, ili kako bi Hegel rekao, dijalektika zavisnosti i nezavisnosti, niti je ljubav neko konstantno stanje. Ljubav je čin duhovne smelost, koji pokušava da pročisti i osudi staro biće, kako bi nešto novo moglo nastati. Ljubav izaziva biće da napusti sebe. Da kroči u siromaštvo i započne poništenje, da teše i cepa sebe, da napravi dovoljno mesta da ljubav uđe. Tako to Poret objašnjava. Ljubav je ujedno i osiromašenje i obogaćenje bića. Obogaćenje kroz osiromašenje. Smelost i čin trpljenja – u davanju onoga što čovek nema i primanju onoga nad čim nema kontrolu – to je naporno.
Pitanje koje je motivisalo veliki deo mojih ranijih radova može se jednostavno formulisati: kako živeti? Odgovor na to pitanje odmah se pretvara u pitanje odnosa prema smrtnosti. Filozofirati znači naučiti kako da umreš. Tako treba živeti. Iz razloga koje pokušavam da razjasnim u ovoj novoj knjizi, pitanje „kako živeti“, postalo je pitanje „kako voleti“. Ljubav nije samo jednako snažna kao smrt – nego je snažnija.
Ima mnogo toga što bi još želeo da istaknem, ali neću i ne mogu. Samo ću nabrojati ove stvari. Prva je tema fikcije, koja je velika tema u knjizi, i ideja o vrhovnoj fikciji, a to je fikcija za koju znamo da je fikcija, ali još uvek u nju verujemo. To sam pozajmio od velikog američkog pesnika Volasa Stivensa. Druga tema se tiče prirode beskrajnih zahteva u politici, ili bez-zahtevne politike, a to se odnosi na neka predivna dešavanja sa pokretom Occupy Wallstreet. Treće, želeo bih da govorim o prirodi političkog otpora i značajnim razlikama između nekakvog anarhizma koji mi je blizak i nekih oblika neolenjinističkog autoritarizma. Četvrto, tu je i tema nihilizma, preko koje ću za sada samo preći, uvalila bi me u nevolju.
Završiću sa nasiljem, to jest onim što u poslednjem poglavlju zovem nenasilnim nasiljem. Što zvuči kao da hoću „i jare i pare“, a verovatno i jeste tako. Ali pitanje sa kojim pokušavam da se izborim, vrlo je jednostavno. Međutim, vrlo je teško na njega odgovoriti.
Nasilje nije jedna stvar. Nasilje se ne može svesti na jedan čin. Nasilje je uvek neki niz. Nasilje je pojava koja ima svoju istoriju. Nasilje je uvek odnos nasilja i protivnasilja. Pokret nasilja i protivnasilja koji se proteže unazad kroz generacije, kroz istoriju. A čini se da je istorija zapravo istorija nasilja. I nasilje i protivnasilje pravdaju se svojim argumentima, i točak se okreće.
U tom kontekstu govorim o Francu Fanonu. Fanon je tvrdio da nasilje nikad nije apstraktan koncept za kolonizovane. Istorijska amnezija i nedostatak radoznalosti za nasilje iz prošlosti jesu ugnjetačev luksuz. A kolonizovani subjekat živi istorijsko nasije svoje eksproprijacije, sve do psihoze, u slučajevima koje je Fanon analizirao.
Pitanje sa kojim pokušavam da se izborim je sledeće: ako je istorija naizgled beskonačni ciklus nasilja i protivnasilja, istih starih stvari koje se vrte u krug, kako zaustaviti taj ciklus? I koliko je razumna etika i politika nenasilja, u svetlu istorije nasilja iz koje potičemo. Nemam odgovor na to pitanje koji bi svima vama bio ubedljiv, ali pokušavam da se izborim sa njim u poslednjem poglavlju.
Moramo, dakle, priznati da nenasilje nije princip, nije zakon, nije kategorički imperativ. Ono je, kako Valter Benjamin kaže, uputstvo. Uputstvo za delovanje u nasilnoj situaciji. U situaciji gde će to uputstvo za nenasilje možda biti prekršeno. Na kraju knjige, pokušavam da analiziram kako zapovest nenasilja, „Ne ubij“, nije apsolutna zabrana. To je krhko uputstvo za delovanje, čija se snaga ogleda u situaciji gde može biti prekršeno. Nasilje može postati neophodno. Ali nikad opravdano. I u tome je ključna razlika.
Na kraju, politika je za mene delovanje, koje nalazimo u sukobu između posvećenosti nenasilju i istorijskog nasilja realnosti u koju smo ubačeni, i koja zahteva sve kompromitovanije, sve nesavršenije delovanje vođeno beskrajnim etičkim zahtevom. Dakle, za mene je politika delovanje, ona je invencija, koja nikad nema čiste ruke. Pitanje je koliko ste spremni da uprljate ruke.
Mislim da se u mom stavu promenilo to što sam se nekad zalagao za nedvosmisleno nenasilje. Mislim da je to kratkovido. Treba nam mnogo rafiniranije razumevanje rizika nasilja, i nužnosti nasilja u pojedinim kontekstima. Problem sa principijelnim nenasiljem jeste što čovek tako završava na strani tlačitelja. Jer će argument uvek glasiti: kada jednom prihvatiš princip nenasilja, a zatim postaneš nasilan, izdao si sebe. Stvar je jednostavno mnogo komplikovanija.
Autor Simon Critchley (1960) je engleski filozof, predavač na Novoj školi (za sociološka istraživanja) u Njujorku. U svojoj poslednjoj knjizi: The Faith of the Faithless – Experiments in Political Theology, Verso, 2012, on razmatra liberalnu demokratiju kao politički izraz deizma.
Simon Critchley, BAM, 07.02.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 19.08.2012.
ATEIZAM