Senator Kurganske oblasti Oleg Pantelejev, rođen 1952, agronom po struci i fotograf po vokaciji, ume da vidi budućnost i čita nenapisano. On je na sednici Saveta Federacije referisao da je moskovski Teatar na Taganki organizovao dokumentarni festival pod nazivom Majdan i da je to isto pozorište od mene naručilo predstavu Šeremetjevo 3, parodiju na rad ruskih tajnih službi. Njegov se referat zasnivao na neproverenim dostavama nekakvih taganskih sindikata.
Sindikati na Taganki su briga direktora pozorišta Vladimira Šljajfera. (On protiv njih već priprema tužbu po kojoj im se po svoj prilici crno piše, jer nikakvog majdanskog festivala na Taganki nit je bilo niti ga je bilo ko ikada planirao.) Mene zanima ovo drugo, ovo što se na mene odnosi.
Istinu govoreći, ne znam šta bih dao da mogu da pročitam tekst predstave Šeremetjevo 3, a da ga pre toga, naravno, i napišem. Ali ja nisam ni agronom, ni fotograf, ni senator. (Priznajem, sva ova zanimanja mnogo više cenim od spisateljskog.) Ja iz nenapisanog ne umem da vidim i čitam reči zavere. Ideja o predstavi Šeremetjevo 3 rodila se u mojoj glavi prošlog leta, i ja sam je tada ponudio prvom barjaktaru naše aktuelne umetnosti – Teatru na Taganki. Ugovor je zaključen, a potom neispunjen i nikada obnovljen (očekivalo se da tekst bude završen do kraja decembra prošle godine). Nikad ne primam avans i tu ne grešim, jer nikad se ne zna hoću li do kraja umeti da napišem to što sam naumio ili ne. Rečju, za ovu postavku pozorište nije potrošilo nijednu jedinu kopejku.
Predstava je trebalo da bude (ili će biti) o tri životne priče koje se u jednom trenutku seku na moskovskom aerodromu Šeremetjevo, tom svojevrsnom centru nervnog sistema zemlje. Na aerodrom u isti mah sleću američki programer koga bi da ulove sve tajne službe sveta i francuski glumac, neprikosnoveni kralj svih odigranih i još neodigranih uloga, majstor čije lice više niko nije u stanju da prepozna. Istovremeno, zemlju zauvek napušta disident okićen belom trakom, učesnik višemesečnih protesta u Moskvi, očajan zbog toga što se u zemlji ništa ne da promeniti. Sva trojica su se odjednom našli na Šeremetjevu i pošto njihove sudbine rešavaju sve vlade sveta, sva je prilika da će tu još dugo ostati zaglavljeni. Francuz traži rusko državljanstvo, Amerikanac azil, a disident priređuje konferenciju za novinare na kojoj će najzad svima, „ni po babu ni po stručevima“, u lice skresati svoje. Na aerodromu – panika. Trojicu glavnih junaka sva ostala lica neprestano brkaju. Recimo, bila je smišljena jedna vesela epizoda u kojoj svi novinari trkom žure na zakazanu pres konferenciju, kad tamo, glavni junak počinje na francuskom da psuje Francusku. Oni onda trče na drugi sprat, a tamo, (reklo bi se) nekakav Amerikanac, na engleskom na sva usta grdi Ameriku. „Ruski disident optužuje Ameriku i Francusku za međunarodnu špijunažu i neljudsku poresku politiku!“ – glasi izveštaj novinara. Zapad odbija da primi pošašavelog ruskog disidenta. U međuvremenu, on nekako uspeva da dâ intervju novinaru Asošietid presa: „Naš predsednik je prevarant međunarodnog kalibra!“ No budući da se novinaru učinilo da razgovara sa Amerikancem, od tog trenutka naš programer kod kuće, u Americi, više ni „koka-kolu“ neće moći da prodaje. I na kraju, Francuz zauvek odlazi iz Rusije (on je inače stalno pod dejstvom [valjda votke], i ne razume baš najbolje šta se oko njega zapravo događa), disident postaje počasni građanin jedne kavkaske republike i rukovodilac Saranskog dramskog pozorišta, a siroti programer ostaje da živi sam na Šeremetjevu i svakih pet minuta preko mobilnog zove svog dedu u Americi: „Dragi dedice, dođi, povedi me odavde!“
Smišljeno je još sijaset zanimljivih epizoda od kojih mi se jedna posebno sviđa. Disident se sprema da uđe u avion, a sa sobom nosi flašu svete vodice – duh Otadžbine. No tečnost se ne sme unositi u avion i on, onako gnevan, prosipa svetu vodicu na dopisnika NTV koji se nalazi tu, u neposrednoj blizini. Čuje se prasak groma, gledalište zaslepljuje udar munje i na mestu gde je nesrećni dopisnik donedavno stajao, sada stoji samo šaka pepela.
I uopšte, bilo je zamišljeno da to bude pozorišni komad bez velikih pretenzija, predstava koja ismeva neke savremene trendove, između ostalog i ideju o emigraciji, ideju – „što pre bežati odavde“. Bilo je u planu podsmehnuti se još i tviter-kulturi, ajfon-komunikaciji, konspirologiji, pojedinim omladinskim pokretima i savremenoj dramskoj umetnosti. A rad tajnih službi ne samo da nije parodiran – njih tamo naprosto nema. Za komad koji je bio u planu nije napisan nijedan dijalog, nijedna replika ili bilo kakva napomena. Nema čak ni spiska lica. Uostalom, ja mislim da s predstavom treba sačekati. Mi danas živimo u vremenima kada nam stvarnost neprestano dotura nove sadržaje, elegantne i neočekivane obrte kao što su, na primer, zlatni satovi serije „Volim Rusiju“ koje je Žerar Depardije nedavno izbacio na svetsko tržište skupocenostima. On, iz nekog razloga, izgleda stvarno voli Rusiju, no ipak je odlučio da živi u Švajcarskoj. Ja doskora nisam znao hoće li ovaj komad biti ikada napisan, a sada mi se čini da verovatno hoće. I da će spisku lica neizostavno biti dodat još jedan heroj – vidoviti senator.
Nego dosta je bilo šale i podsmevanja. Dozvolite mi da kažem i par ozbiljnih reči, izrečenih u savremenom javnom diskursu. Naši preci su desetinama, stotinama godina krvlju i znojem zalivali našu zemlju. Oni su pobedili fašizam, poslali Gagarina u kosmos i tri puta pripojili Krim. I ja mislim da oni to nisu radili zato da bi današnja ruska vlast sve najvažnije institucije zemlje pretvorila u paradu klovnova. Ne zato da bi se danas Gornji dom parlamenta kompromitovao pokušajima pozorišne cenzure na osnovu potpuno neproverenih činjenica. Naši preci nisu krvlju i znojem zalivali našu zemlju zato da bi se senatori Ruske Federacije bezobzirno izrugivali nad ruskom umetnošću i drsko joj pripisivali izmišljene klevetničke koještarije. Teatar na Taganki je tokom svoje duge istorije mnogo toga već preživeo, i sovjetska vlast je njegove predstave ili zabranjivala ili dopuštala da se izvode. No još nijedna vlast, uključujući i staljinsku i nikolajevsku, nije izricala političke optužbe neizvedenim ili (tim pre) nenapisanim predstavama, optuživala embrion za buduće prestupe i brkala festival u čast pozorišnog jubileja s festivalom u čast susedove nezavisnosti. One, očigledno, do toga još nisu bile dozrele.
I dobro je što taj pozorišni komad nisam napisao. Stvarnost bi ga već pretekla.
Новая газета, 28.03.2014.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 31.03.2014.
