Marina Karaljova: U svom današnjem broju, italijanska „La Republica“ je citirala britanskog pisca i dramaturga Hanifa Kurejšija, sina Pakistanca i Engleskinje, koji je povodom poslednjih događaja u Londonu i Velikoj Britaniji rekao da su ovi masovni nemiri zapravo najava novog doba pobuna koje će trajati godinama i koje će se raširiti na čitavu Evropu. Vi ste takođe pisac, pa me zanima, šta vi o tome mislite. Je li to početak nečeg krupnog i značajnog, ili je to samo malo žešći masovni nestašluk kome će uskoro doći kraj?

Dmitrij Bikov: Da li je ’68. u Prizu bio početak nečeg krupnog i značajnog? Naravno da nije. Nekolicina levo orijentisanih intelektualaca iz Američkih kampusa i Pariskih pozorišta ili univerziteta, izašlo je tada na ulice s portretima Maoa, Če Gevare i našega Lenjina Iljiča. Bio je to naravno pokazatelj da ima nečeg trulog u kraljevstvu Danskom, Francuskom, Američkom ili već nekom drugom. Bila je to revolucija dece kojoj je dosadilo da stalno budu sita, koja su poželela malo romantike, svetle budućnosti, bekstvo dece koje je još Cvetajeva predskazala u svom „Pacolovcu“. Možda je to bio odraz krize kapitalističkog sistema vrednosti. Možda. A onda, neku godinu kasnije, svi ti ljudi su uredno zauzeli svoja mesta u birokratskom establišmentu. Setimo se toga da je i Bil Klinton ’68. duvao malo u svoj saksafon, a malo „travicu“, a zatim se prihvatio posla, ni manje ni više nego predsednika SAD.

Marina Karaljova: No tada su to bili studenti.

Dmitrij Bikov: I danas je to uglavnom omladina. U svakom slučaju dve trećine uhapšenih u Londonu su mladi. Pokušaću da dam svoj pogled na ove događaje i da vam predstavim svu ozbiljnost ovog problema. Mnogi govore o krizi multukulturalizma, a ja, nažalost, više ništa novo i interesanto na tu temu neću umeti da vam kažem. Već sam se umorio stalno ponavljajući da je multikulturalizmu, bio on dobar ili loš, danas jedina alternativa sveopšti i trajni međurasni rat. A međurasni i međuetnički ratovi redovno stavljaju veoma veliki broj ljudi u veoma neudobnu situaciju. Multikulturalizam nije prosto samo nekakva proklamovana vrednost. To je način života, i to nimalo lak. I on je zato težak jer neprestano ukazuje na to koliko je malo ljudi sposobno da, dok se svakodnevno taru jedni o druge, tome strpljivo podešavaju svoje ponašanje i raspoloženje. Recimo, mi smo u Sovjetskom savezu imali multukulturalizam. Sećam se svojih studija, i toga da su samnom u grupi bila dva Jermenina i dva Azerbejdžanca. Njima je bilo izuzetno teško da svakodnevno prilagođavaju svoje međusobne odnose. A pored njih su u našoj grupi bili i pripadnici nacionalnih manjina, takozvanih „nackadrova“ kako smo ih tada zvali. Povremeno su naši odnosi s njima, takođe bili blago rečeno dosta nategnuti.

Marina Karaljova: Ali sukoba nije bilo.

Dmitrij Bikov: Bilo je i sukoba. Svega je bilo. No, bilo je i još nešto. Sovjetski savez je zakonom proglasio i sledeće: pećinski nacionalizam je odvratna arhaična društvena pojava, i mi ćemo svako projavljivanje te pojave, krivično kažnjavati.

Marina Karaljova: I vi mislite da je to u redu?

Dmitrij Bikov: Naravno da je u redu. Jer krah Sovjetskog saveza je u ogromnoj meri bio i krah sve progresivne, i ne bojim se da to kažem, čitave evropske paradigme, koja se veoma dugo držala, ili neko će reći opstajala u Evropi. I to je baš ta paradigma koja je čitavom svetu dala tu, kako bih je nazvao, zavojevačku, belu, ma nazovite je kako god hoćete, Evropu.

Marina Karaljova: Vi kažete držala. Ali Dima, vi se odlično sećate na čemu se sve to držalo ovde! Na ideologiji. Ideoligija je bila jedini stožer na kome je bilo zakačeno sve, od samog vrha, pa sve do dna.

Dmitrij Bikov: I vi i ja smo s tom ideologijom živeli. Kada bi predamnom umesto vas sedela nekakva studentkinja, mogao bih i da razumem čemu se tolko čudite. No, i vi i ja se dobro sećamo kako je to bilo.

Marina Karaljova: Baš zato što se sećam…

Dmitrij Bikov: Sve se to držalo u ogromnoj meri zahvaljujući kulturi. Kultura je bila ta koja je postavljala mostove među ljudima. I ja sam apsolutno ubeđen u to, da kada bi stepen kulturne integracije u Evropi kojim slučajem bio makar na onom nivou na kome je bila sovjetska, svi ti pogromi kojima smo danas svedoci izgledali bi drugačije. Ako ništa drugo, njihov bi razmah bio manje agresivan. Jer kada se dijaspora u nekom društvu zatvara i strogo getoizira, to nam govori o tome da je nešto jako loše u sferi mobilnosti članova tog društva, govori nam o tome da je to društvo nedovoljno aktivno na planu integracije članova dijaspore. To jeste tužno, ali je tako. Svi mi ustvari jako dobro znamo koje su to vrste prepreka kojima se dijaspore ograđuju od društva i svi mi odlično razumemo da su same dijaspore veoma sklone zatvaranju, zemljačenju, to jest stvaranju samoorganizovanih začaurenih islamskih enklava unutar Evrope. I s tim se nešto mora učiniti. Zemljaštvo je najarhaičniji oblik društvene organizacije i toga ima svuda. No ako pokušate da ga rušite, jednog lepog dana ćete imati ovakav London ili, kao onomad, onakav Pariz.

Marina Karaljova: Ali formalno je tamo sve u redu. Postoje besplatni kursevi za učenje jezika i integraciju imigranata. I osim toga, govore im samo lepe reči. Ne može se reći da ih ne integrišu.

Dmitrij Bikov: Da, ali ako nakon toga, kako sam maločas rekao imamo ovakav London, to znači da ih loše integrišu. To znači da im je pristup nezanimljiv, zamoran, nestvaralački. U Sovjetskom savezu je u primeni bio sistem kulturne integracije.

Marina Karaljova: Kako? Kroz pesmu i ples?

Dmitrij Bikov: Zašto kroz pesmu i ples? Bili su tu i literatura, i radio, i televizija, i internet, i sva štampa i svi ostali nosioci kulture i zajedništva. Uzgred, pesma i ples takođe nisu za bacanje. A zašto sam ja sklon tome da najviše nade polažem na kulturu. Zato što su i Gamzatov, i Ajtmatov, i Dumbadze bili s jedne strane najtvrđi emisari svojih starosedelačkih nacija, a s druge, ljudi čvrsto oslonjeni na rusku kulturu. Bili su to ljudi koji su svim svojim bićem upravo njoj pripadali. I evo, ja se sada spremam na put u Gruziju i ja znam da će većina mojih drugova s kojima ću se tamo sresti biti ljudi ruske kulture. Za njih su te veze dragocene, baš kao i za mene, razume se. Za nas su te veze prirodne, rekao bih nekako organičke, a ima i ljudi kojima su ovo o čemu sada govorim samo prazne reči. Njima je sasvim svejedno postoji li veza s Rusijom ili ne. A čoveku od kulture, ona je bila i ostala neophodna.

Dakle, ono što hoću da kažem je da krajnje nizak nivo obrazovanja ljudi u tim dijasporama, njihova apsolutna udaljenost od osnova kulture, njihov potpuni ignorance i indifference prema kulturi u koju su pali, sve to zajedno nam govori da teško da je moglo drugačije da se završi. Ako biste se kojim slučajem našli u Londonu, vi biste lako mogli sebi da predstavite kako žive ti ljudi u dijasporama. Oni žive tako, da uopšte nisu u stanju da razumeju u kom se to gradu oni zapravo nalaze.

I još nešto. Već dosta dugo u svim društvima uopšte, a pre svega u Evropi, kultura u suštini zauzima apsolutno marginalnu poziciju. Gde god se okrenuli, svuda trijumfuju novokomponovani simulakrumi, nedolični surogati kulture, i računi za ovu notornu glupost, stižu nam na naplatu danas. Jer kada se sve sabere i oduzme, jedinstvo, bratstvo, trpeljivost i druge slične predivne stvari, nužne su pre svega ljudima od kulture, ljudima od pameti i morala. A šupljoglavim neznalicama, od sveg ovog što sam malopre nabrojao, ništa ne treba. To što se kultura jednog momenta našla na marginama društva, a njeno mesto zauzela sveopšta novokomponovanost koja tako raduje te šupljoglavce, pokazatelj je toga da je Evropa naglo odstupila od svojih pozicija i da je veoma mnogo degradirala. I to nije zato što je multikulturalizam izgubio trku, već zato što se nažalost pokazalo da je, barem dosada, u velikoj meri bio nedosledan i nedostatno uman.

 
Deo emisije Lični stav s učešćem Dmitrija Bikova, Radio Eho Moskve, 09.08.2011

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 13.08.2011.