Ova znamenita fraza španjolska koja slavi smrt počela je da nas proganja jedne večeri na seansi duhova u beogradskom Domu omladine.

Zima se primakla kraju i umorni putnik hoda – to smo mi – i na onim palilulskim brežuljcima već miriše kora višnjevog drveta koje se budi. Iz daljine, s banatske strane, na nebu već uzmiču cirrocumulusi i lagano se pretvaraju u paperjaste cirruse koji najavljuju još stidljivo ovo martovsko proleće u Beogradu. Ušli smo u Dom omladine na promociju knjige D. Ćosića Bosanski rat. Motiv nije jasan – knjigu smo pročitali kao još jednu knjigu spisateljske sramote i bezočnosti, pažljivo s olovkom u ruci i – ništa novo, jer to traje i u knjigama drugih i u životu koji živimo ovde i sada. Promocija je ipak bila zanimljivija i uzbudljivija od knjige pisca srpskog i člana dične SANU i naravno, bezočnija jer se ovde neguje godinama kultura nesećanja. I to nam se nameće. Govorili su znameniti ljudi iz Palanake, a sam pisac je mudro sedeo proročki zamišljen. Tek na kraju – kada su ga obasuli pohvalama – progovorio je nešto kao to će mu biti podsticaj za nova dela. Jedni su hvalili večnu Ćosićevu odanost istini, a poznati islamolog D. Tanasković je bio još izdašniji u komplimentima. Osim nas niko u publici nije bio zbunjen, a mi smo se uzdržavali od pitanja – ko bi ovde mogao nešto da kaže o ratu u Bosni i svim užasima ubijanja, paljenja i silovanja kao sredstava u borbi za nacionalne ideale – jer nikakvog smisla nema vikati gluvima, a osećali smo da bi trebalo vikati s krovova – no, čemu i kome to, jer ovi se hvale svim onim što su počinili u nesrećnoj Bosni koju su razbojnički mrcvarili. Nisu štedeli ni “turke” bosanske, ni Srbe kojih je u spiskovima i na hiljade u opsadi Sarajeva bilo među mrtvima. I dece i devojčica silovanih, svih nacija i svih vera. Seansa je bila organizovana i bilo je isplanirano ko će govoriti, pa i šta će reći – kako to biva u našim prilikama usred Palanke koja je sebi – po definiciji – dovoljna.

Uzeo je reč jedan govornik – najavljen posebno – koji je imao zamerke na delo i one upućene piscu. To se retko događa. Hvalio je i on knjigu pisca, ali mu je zamerio mudrost i uzdržanost koju je pokazivao u vreme bosanskog rata i kao pisac i kao državnik koji je rat vodio. Ja u to vreme nisam takav bio – govorio je vojvoda i režiser Dragoslav Bokan – čovek još mlad i vičan govorima. Ume da govori i trudi se da bude ubedljiv što mu polazi za rukom pred ovom publikom. Bolja je smrt od poraza, slavio je smrt vojvoda-režiser, a publika je pratila. “Ja sam bio naklonjen smrti u tom ratu da bi se izbegla sramota poraza”.Vojvoda-režiser je bio ratnik u Bosni i vodio je Bele orlove, neke četničke paravojne satnije i čak je – koliko se sećamo – bio osuđen zbog toga i zbog kriminalnih radnji o čemu su novine pisale. Bilo kako bilo, čovek je ostavljao utisak nekog ko je zaista ratovao i zna o čemu govori. A da li smo u tom bosanskom ratu bili pobednici ili poraženi – o tome sada nećemo. A i čemu, kada u Ćosićevoj knjizi lepo piše kako je bilo.

I onda smo se setili onog španskog ratnika Jose Millan – Astraya iz Frankovih falangi, koji je ostao zapamćen po frazi – Živela smrt. Kasnije je Miguelu Unamunu, rektoru univerziteta u Salamanki doviknuo – Smrt razumu i inteligenciji. U ratu protiv Republike, godine 1936. izgubio je jednu ruku i oko i na zborovima je držao vatrene govore bodreći generalisimusa Franka, svog Kaudilja, da istraje do kraja. Bilo je to oktobra meseca 1936, a ovaj neumorni ratnik je preživeo i umro 1954. godine. Ostao je simbol fašizma koji u Palankama nastupa puzajući i rađa se – kako Imre Kertes poručuje u nedavnom obraćanju iz Pariza – “iz duha palanke”. Nisu ni današnja Mađarska ni Srbija naravno neke fašističke zemlje, ali tradicija antifašizma u njima polako umire pod naletom ovog duha. A Imre Kertes je prevođen i kod nas – lepi su prevodi A. Tišme i A. Vicka – ali ga kao i u Mađarskoj mnogi ne čitaju. Dugo smo nakon prisustvovanja promociji o kojoj govorimo razmišljali o ovom zapisu – možda to nikom nije potrebno ovde i sada. Ne čitaju ovde ni pokojnog R. Konstantinovića, ni Tucovića.

Inače na ovoj promociji je bilo i onih koji postavljaju pitanja, ali su im pitanja bila duža od svakog govora – i uglavnom pohvalna za pisca.

Odmicali smo ulicama razmišljajući ne o ovoj knjizi i ne o ovoj promociji, već o proleću i višnjama koje će procvetati uskoro kao “bulke”, kako deca kažu za one kokice koje u fišecima kupuju na uglu.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 07.04.2012.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)