Mada se retorički stalno postavlja pitanje hoće li ili neće biti prevremenih izbora, mislim da je bolje postaviti pitanje: može li uopšte opstati aktuelna koaliciona Vlada Srbije, kada se prema njoj i vodeći funkcioneri najjače stranke odnose kao prema „pokojnoj vladi”, a premijer čak nagoveštava odlazak iz politike.
Zapravo, Vlada Srbije praktično, kao kolektivni organ, zapravo i ne funkcioniše već duže vreme i, čini se, ne radi ništa od onoga što joj je posao.
Ili, približava se famozni datum za početak pregovora sa Evropskom unijom, a država ne priprema javno mnjenje za te pregovore, ne sastavlja pregovarački tim koji će kroz desetak dana sesti naspram ekipe iz EU, niti najavljuje konkretne reforme koje će preduzeti na talasu koji bi trebalo da podigne taj, istina, samo simbolički početak putovanja u Evropu. A pri tome pljušte potezi i izjave koje ponovo i ponovo podlokavaju sprovođenje Briselskog sporazuma.
Ili, kako ove godine krenuti ka novom aranžmanu sa MMF-om, da bi se pod njegovim kišobranom obezbedilo neophodno novo, kontinuirano zaduživanje Srbije na strani i servisiranje dospelih javnih dugova, te koliko-toliko normalno finansiranje javne potrošnje – kad premijer Dačić i potpredsednik Krkobabić, u aktuelnoj Vladi, navodno, nisu spremni da prihvate reformu radnog i penzionog zakonodavstva, a pogotovu nisu spremni na restruktuiranje javnog sektora (a da li je SNS doista spreman za takve reforme, to je drugo, ne manje važno pitanje).
Uzmimo čisto teorijski – da predsednik i Predsedništvo SNS-a uskoro donesu odluku da ne raspisuju prevremene izbore – ali se odmah postavlja pitanje čime bi obrazložili takvo opredeljenje kad već šest meseci stalno trube da su oni neophodni? Da li „bezuslovnom kapitulacijom” onih partnera u Vladi Srbije, koji se navodno opiru reformama, ili bi sam Vučić i njegovi morali reći da još nije vreme za reforme, pa da nije vreme ni za izbore, da treba sačekati pravi trenutak, itd. (čitali smo već mnogo puta kako su prošli oni istorijski akteri u Srbiji koji su odgađali sudbonosne odluke i čekali bolja vremena).
Da ne dužimo dalje sa hipotezama slične vrste, spomenimo samo još pitanje sa kakvim bi kredibilitetom i autoritetom posle „odlaganja” prevremenih izbora nastavili svoj posao premijer Ivica Dačić i ministri SPS-a u Vladi Srbije, to jest oni članovi te vlade koji se opiru raspisivanju prevremenih izbora? Njihov autoritet se i inače, doskora, držao o koncu zavezanom za predsedničku palatu na Andrićevom vencu, a kada je taj konac pukao zbog nedostatka zimskih guma za blindirani automobil koji je predsednik Srbije dobio na poklon od prestolonaslednika Ujedinjenih Arapskih Emirata (ej sramote), ministrima iz SPS-a samo je ostalo da traže „izlaznu strategiju” (priča o prisluškivanju predsednika Nikolića nije jasno adresovana).
Vlada Srbije ni posle godinu i po dana stalnih najava reformi (o tome su već uverljivo govorili ekonomisti Miodrag Zec i Dana Popović) nije dosada uspela da u ekonomskoj politici povuče nijedan ozbiljan reformski potez, osim nekoliko praktičnih akcija ministra privrede Saše Radulovića, da se bar zaustave neki stari rasipni trendovi i rasklope neki mehanizmi „države blagostanja” u „državi bede i siromaštva“. To doista upućuje na zaključak da u Vladi Srbije „nešto ne štima” – a da li je to posledica „kočenja reformi” kome pribegavaju neke stranke u Vladi Srbije ili je to samo posledica nesigurnosti i nesposobnosti većine ministara u njenom sadašnjem sastavu, to baš nije jasno. Najverovatnije je da tu ima i jednog i drugog.
I izjava Aleksandra Vučića s kraja protekle sedmice da još nije spreman za odluku o prevremenim izborima, može se tumačiti na više načina. Prvi utisak je da on nije spreman da sam preuzme odgovornost za nužne reforme, pa se plaši velikog neuspeha i krupnih društvenih lomova koji će verovatno uslediti, što bi relativno brzo moglo da mu skrati političku budućnost. Drugi i drugačiji, ali ne manje logičan zaključak koji se može izvući iz iste izjave, jeste da Vučić još nije spreman za bitku sa onim ljudima u sopstvenoj stranci kojima treba gotovo silom da nametne svoju projekciju „buduće vlade” i „budućeg parlamenta”, dakle vlade i skupštine u kojima za mnoge radikalske veterane iz SNS-a – ne bi trebalo da bude mesta.
Novi magazin, 17.01.2014.
Peščanik.net, 18.01.2014.
