Kako i priliči državi koja brižljivo pamti svoje uspehe i rado ih se seća, Srbija je ovih dana svečano (hrvatski: hladno) obeležila godinu dana od prekida razgovara o pridruživanju sa Europskom Unijom; ova kratka pauza, praktično vremenska ništica, sasvim je beznačajna za zemlju koja svoju državnost na plećima nosi stotinama vekova, te se, razumljivo, Srbija prema ovom jubileju odnosi kao prema devetoj rupi na svirali. Ova omiljena kovanica Vojislava Koštunice o rupi & svirali (kojom je na početku milenijuma objašnjavao značaj Haškog Tribunala glede Srbije) praktično je zaživela pre godinu dana kad je bolesno strpljiva EU, suočena s višemesečnim lažima srpskog premijera da će đeneral Mladić biti uhićen i isporučen u Hag, odjednom popizdela i prekinula pregovore. Svega 365 dana kasnije, ništa se promenilo nije: Ratko Mladić je na neograničenoj slobodi, Srbija u dobrovoljnom kućnom zatvoru, tamo gde se, izgleda, najudobnije i najslobodnije oseća.
Pominjanje europskih integracija izgleda patriotski neprilično u trenucima kad je ova Koštunjava Država sasvim opsednuta Kosovom; polno vezivanje za voljenu Rusiju i još voljenijeg Putina – omiljena oralna veština ovdašnjih medija – otelo se mentalnoj kontroli pa se ovde već govori kako Rusija zalaganjem za srpsko Kosovo brani “osnovne principe zapadne demokracije”! Valjda pod rusofilskom vrućicom koja trese Koštunicu & Comp, ovih smo dana konačno čuli legendarni predlog Srbije za budući status Kosova: umesto one čuvene fraze “više od autonomije, manje od nezavisnosti” kojom nas je srpsko rukovodstvo maltretiralo mesecima, uveravajući svet da se više ne može dati, dočekali smo da se Albancima nudi “nadzirana autonomija” što je čak manje od obične, prostoproširene, svakodnevne “autonomije”!
Ovakav holivudski obrt koji teorijski podrazumeva da bi takvo Kosovo 2007. imalo manje autonomije nego 1974. godine – rezultat je psihodeličnog transa koji se uvek pojavljuje kad se pomenu “sveta zemlja”, “svetilišta” ili “najskuplja srpska reč”, što uvek ima magično dejstvo na one delove mozga u kojima caruje ludilo. Da je upravo tako i da je dijagnoza ispravna, dokazala je sledeća vest: u kruševačkoj porti crkve Lazarice 5. maja biće održana smotra Garde svetog cara Lazara koja ima za cilj da organizuje dobrovoljce širom Srbije koji bi u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova bili spremni da oružjem brane interese Srbije!
Organizatori ove poremećene manifestacije su “Pokret veterana Srbije” i “Ujedinjeni narodni pokret srpstva”, dva isturena odeljenja akutnih psihopata o čijim planovima uredno za medije govori izvesni Željko Vasiljević, predsednik Pokreta veterana, kao da priča o novom folk-projektu: Vasiljević naglašava da bi oružane akcije bile preduzete samo u slučaju da Kosovo dobije nezavisnost, a na opasku da možda ne bi ni mogli da uđu na Kosovo zbog prisustva međunarodnih snaga odgovara: “Ne mogu hermetički da zatvore granicu koliko god da ih bude i verujemo da se oni ne bi ne mešali, a mi imamo iskustva i znamo kako se ponašaju mirovne snage.”
Po najavama Vasiljevića (koji je aktuelni poslanik Socijalističke partije Srbije, dakle: član Parlamenta), art-happening u crkvenoj porti biće obogaćen prisustvom “prve čete hrišćanske milicije u uniformama, sastavljene od iskusnih ratnih veterana iz tridesetak gradova Srbije. Maskirne uniforme dobrovoljci su kupovali samostalno po ceni od 35 do 40 eura na različitim mestima, pa će se malo i razlikovati među sobom, a neki su učestvovali u ratovima pa ih već imaju”. Kao što biva u ovakvim okultim trenucima, pojaviće se crkveni hor, a verovatno se očekuje i dolazak pokojnog Cara Lazara koji će lično doneti svoje mošti!
Duhovna nekrofilija koja je kičma ove kolektivne demencije, sve s najavom stvaranja paravojne jedinice uz blagoslov drage Crkve – u nekim drugim okolnostima bila bi inspiracija za sprdnju; ali, kako je Srbija izvorište “Belih orlova”, “Žutih osa”, “Škorpiona” i ostalih koljačkih postrojbi koje su na početku svojih karijera bile ismejavane – desilo se da je smeh prestao kad je krvava zabava počela.
Prizor religioznog celivanja “škorpiona” završio se masakrom pred video-kamerama u Bosni; kakva je garancija da pacijenti iz Lazarice, koliko god izgledali kao skupina budaletina, nisu u stanju da nastave tamo gde su “škorpioni” stali? Nema garancije u Srbiji: umesto da sama najava ovog raspamećivanja bude povod da MUP reaguje, dobili smo obaveštenje da je “skup uredno prijavljen”, kao da je reč o prvomajskom pikniku a ne o formiranju “hrišćanske milicije” (termin pozajmljen iz Libana).
Očigledno je da je kosovska tema u današnjoj Srbiji inspiracija za svaku vrstu moždane frustracije: sad kad je izvesno da Srbija ne može u rat protiv Hrvatske, Bosne ili Crne Gore, naročito ne protiv Kosova – svi oni samozvani srpski borci i dobrovoljci odjednom su osetili vojnički svrab, opet se odenuli patriotskim ogrtačem i ponovo obećavaju ono što najbolje znaju: da ubijaju civile i masakriraju neprijatelje Srbije.
Ništa me više ne može začuditi u Srbiji: ni da Koštunica, priopćenjem, pozdravi hrišćansku miliciju u crkvenoj porti, ni da ista hrišćanska milicija postane integralni deo Vojske Srbije, ni da se predsednik Pokreta veterana pojavi u Tijanićevom TV Dnevniku.
Zemlja koja je od Evrope digla ruke i kojoj je Rusija jedina ljubav, svoj manevarski prostor jeste ograničila na crkvenu portu u Lazarici. Za krst nečasni i slobodu Kremlja!
Feral Tribune, 02.05.2007.
Peščanik.net, 02.05.2007.
