Naša najveća nevolja je politička volja. Ali ne politička volja kao takva, već ono što taj pojam podrazumeva, a naročito ono što podrazumeva sada već oveštala fraza o političkoj volji koja se stekla ili se nije stekla.

Sama fraza se pojavila prošle decenije i to prvo u svom negativnom obliku (”nije se stekla politička volja”) i uopšte se nije odnosila na političku nego na partijsku volju, a značila je da se partije nisu složile oko neke, najčešće sasvim nepolitičke (ali vrlo politizovane) teme kao što su, na primer, zločini – od ratnih zločina, preko atentata na premijera do korupcije i krađe.

”Sticanje političke volje” inače nije postojalo u nedemokratskim režimima jer nije postojala ni partija koja bi srušila vladu svojim izlaskom iz nje, tako da, paradoksalno, ali istinito – ispada da je jednu u suštini nedemokratsku praksu (jer šta je demokratsko u zataškavanju zločina?) iznedrio demokratski režim, tačnije – partije u vladajućim koalicijama u demokratskom režimu jer je svaka, pa i najmanja od njih, mogla da obori vladu ukoliko joj koalicioni partneri ne bi izašli u susret.

Nije poznato, ili barem meni nije poznato, ko je prvi upotrebio taj bezlični oblik – ”stekla se” ili ”nije se stekla” politička volja. Sumnja bi mogla da padne na Dačića koji se sada istakao kao autor čuvenog ”lagalo se” (u vezi sa Kosovom), ali pre će biti da je to manir svih političara – kad neće da preuzmu odgovornost za nešto, oni govore bezlično i u pasivu i obrnuto – kad hoće da preuzmu zasluge govore u prvom licu jednine ili (partijske) množine.

U normalnom životu možete čuti samo da je neko stekao poverenje, ugled, imunitet, bogatstvo, obrazovanje, diplomu, porodicu, prednost… samo u politici slušamo da se stiče – volja. I samo u politici to u prevodu znači da će se, tek ako se stekne, raditi onako kako mora da se radi. Kao kada bi nas u vestima obavestili da se ”stekla volja” da vozači poštuju saobraćajne propise!?

Ali, tu nije kraj našim nevoljama. Jer, i kad se ta famozna politička volja stekne, baš kao i kad se ne stekne, to nije dobra vest za društvo. Ako je nema, nema ni institucija ni sprovođenja zakona, ali i ako je ima, opet – tim gore po zakone, pa čak i Ustav. Oko Kosova, na primer, politička volja se stekla i po njoj se uveliko postupa, a Ustav i zakoni koji su u suprotnosti sa tim postupcima biće, kako su nas zvaničnici obavestili – zvanično okačeni mačku o rep. Ili, drugi primer – stekla se politička volja da se izvrše reforme, ali nikako da ”iznađu” (još jedan retko glup i nepismen termin koji su političari uveli) kako to da urade, a da ne poremete političku volju, to jest vlast.

Jedini način da prestanemo da budemo društvo kojim vlada politička, odnosno – partijska volja, umesto institucija i zakona, bio bi da i mi, kao i onoliki drugi prošle i ove godine, na ulici pokažemo svoju – građansku volju. Nevolja je, međutim, u tome što su se jedni istrošili tokom devedesetih, a što su ovi drugi, koji se tada nisu trošili, protiv vladavine puke političke volje – samo ukoliko ona nije njihova.

Peščanik.net, 10.06.2013.

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković (Svi tekstovi)