Pre neki dan putnički voz je kao i obično krenuo iz Kosjerića u Beograd. Kad je stigao u Valjevo preko razglasa je najavljena očekivana pauza od pet minuta. Ali po isteku pauze kondukter je obavestio putnike da voz još dugo neće krenuti, jer „Vučić u Valjevu otvara neku fabriku“.
Putnici su čekali, kraće ili duže, pa počeli izlaziti iz voza, na kraju ga manje više svi napustili i snalazeći se, kako je ko znao, neki se vratili u Kosjerić, neki nastavili put za Beograd. Mnogi su bili ogorčeni zbog toga što je bilo izvesno da će propustiti neke za njih važne stvari poput zakazanih poslovnih sastanaka ili lekarskih pregleda u beogradskim klinikama.
Događaj će verovatno nekog asocirati na staru priču o japanskom ministru saobraćaja (u alternativnoj verziji, o mašinovođi) koji je zbog dva minuta zakašnjenja voza izvršio harakiri. Ili, ako ne na nju, jer ona je, mada atraktivna i sugestivna, zapravo samo mit, bez stvarnog uporišta, onda na mnogo noviju, stvarnu, tačnu priču – onu o vozu koji je napustio stanicu 20 sekundi pre naznačenog vremena. A kad se ispostavilo da je na pokretnim stepenicama bilo još par putnika koji su nameravali da se ukrcaju kompanija „Zapadna japanska železnica“ je bez odlaganja posredstvom medija objasnila da je odgovoran vozač koji je vrata zatvorio malo ranije i krenuo jer nije video nikog na peronu, a putnicima koji su zbog toga morali čekati (6 minuta) na naredni voz uputila javno izvinjenje.
Ali na stranu Japanci i, bar kad je železnica u pitanju, (pre)ambiciozan pokušaj poređenja s njima, bitno je kako stvari objektivno stoje kod nas?
Kod nas su se oglasili mediji i, pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, zatražili informacije o ovom slučaju.
U Železničkoj stanici u Valjevu potvrdili su im da je kompozicija stajala u toj stanici duže od dva i po sata, ali su odbili da kažu razlog. „Voz je stajao, jer je bio zatvor pruge“, bilo je jedino nazovi objašnjenje. Neverovatno, zapravo doslovno stupidno objašnjenje jer, na molbu da objasne šta znači „zatvor pruge“, odgovor je bio „to znači da u to vreme nijedan voz nije išao prugom“.
U pres službi Predsednika Srbije su, na pitanje da li je tačno da je voz u Valjevu zaustavljen zbog Vučićevog prisustva početku izgradnje nemačke fabrike Bicerbe, odgovorili da nemaju takvu informaciju, da će je proveriti i tokom dana medijima dostaviti tražene podatke. I propustili su da to urade.
Iz preduzeća „Srbija voz“ su odgovorili da „do kašnjenja voza nije došlo usled defekta na voznom sredstvu“ te da to preduzeće neće pokretati postupak, a da se za detaljnije informacije treba obratiti preduzeću „Infrastruktura železnice Srbije“.
Preduzeće „Infrastruktura železnice Srbije“ je potvrdilo zaustavljanje voza, pri tom naglasivši da niko iz Predsedništva Srbije ni iz tog preduzeća nije to naložio, ali umesto odgovora na pitanje da li su pokrenuli nekakav postupak za utvrđivanje ko je, zašto i po čijem nalogu zaustavio voz, medije su uputili da se obrate policiji ili tužilaštvu, jer te informacije „nisu u ingerenciji preduzeća“.
Iz Osnovnog i Višeg tužilaštva u Valjevu su odgovorili da ih o događaju „niko nije obavestio“ i da shodno tome nisu pokrenuli nikakve postupke, a MUP Srbije i Policijska uprava Valjevo su pisane zahteve o dostavljanju informacije o tome ko je, zašto i po čijem nalogu zaustavio voz, ignorisali i nisu odgovorili ništa.
Tako se krug zatvorio bez objašnjenja. Uostalom, prihvatljivo objašnjenje je zaista teško i zamisliti. Jer ovde nisu primenjivi ni u poslednje vreme maksimalno izmistifikovani „razlozi bezbednosti“ budući da voz ne prolazi blizu mesta gde je Vučić prisustvovao otvaranju fabrike.
Verovatno događaj u Valjevu, posebno u konkurenciji lavine teških vesti o ratu u Ukrajini, energetskoj krizi, ubrzanom rastu cena, predizbornoj kampanji… mnogima deluje kao nedovoljno vredan pažnje. Ali nije tako.
To što niko od navedenih i pored na zakonu zasnovanih zahteva nije dao nikakvo prihvatljivo objašnjenje, već svi zajedno medije vrte u krug, odnosno vuku za nos, govori o nerazumevanju osnovne činjenice da javne institucije i preduzeća postoje zbog građana, da ih građani finansiraju i daju smisao njihovom postojanju. Govori o potpunom odsustvu elementarne predstave o normalnom odnosu vlasti prema građanima i javnosti. A nespremnost da se, ako se uskraćuje objašnjenje, zbog besmislenog maltretiranja građanima uputi bar, makar i samo formalno, izvinjenje govori o još gorem, krajnje potcenjivačkom, doslovno prezrivom odnosu prema njima. A primeri takvog odnosa, posebno kad nisu retki ekscesi već su evidentno učestali u meri da postaju pravilo, nikada nisu za potcenjivanje, uvek zaslužuju pažnju i reakciju.
Peščanik.net, 14.03.2022.
