Nije, nažalost, istina da je na majskim izborima “ubedljivo pobedila proevropska Srbija”. Uspeh jeste značajan ali, nažalost, nije dovoljan, a 5. oktobar mora da se nastavi pojačanom borbom za ubedljiviju prevagu proevropske svesti i spremnosti građana Srbije.

Najvažnije pitanje, dakle, još uvek čeka jasniji odgovor: zna li i veruje li građanin Srbije da se u zemljama koje su se pre nas pridružile EU brže napreduje, lakše zapošljava, bolje i sigurnije živi i radi, da pripadnost Uniji ne ugrožava suverenitet, da nijedna od njih još nije izrazila nezadovoljstvo a pogotovu ne želju da se predomisli (što uvek može ako hoće!). Organsko povezivanje interesa Srbije, Kosova i Evrope je imperativ napretka a ne nalog Brisela, Vašingtona i NATO-a.

I pitanje za naknadnu pamet: nije li svojevremeno zanemaren onaj teži ali pouzdaniji put, da se upornije radi na sazrevanju svesti građana, koji su Đinđićeve demokratske snage uspešno započele, mada ni do danas nisu još dovele do odlučujuće prevage reformskog, modernog i evropskog. Oni kojima bi briga o građanima bila veća i preča nego vlast nad njima. Koliko građanske svesti, toliko i prava na političku vlast – nemilosrdna je, ali pravedna izborna presuda!

Zamorno, mučno, pa i nedostojanstveno natezanje oko sastava vlade – ove kao i gotovo svih prethodnih – samo pokazuje da odlučujuća proevropska prevaga ni sada još nije konačno postignuta. Politika ne može bez kompromisa, ali kompromis, sam po sebi, nije nikakva politika. Sa programski sličnima je neophodan, sa suprotnima je rizičan. Pobednička koalicija za evropsku Srbiju našla se pred radikalima i narodnjacima koji, iskreno, ne žele Evropu, socijalistima koji je, neiskreno, žele; “najevropskijim” liberalima, koje niko, pa ni DS, iskreno ne želi…

Tadić je možda imao i pravo da kaže: “Džaba nam pobeda na izborima ukoliko ne formiramo vladu”… Ali, džaba vam i vlada ako je formirate sa jučerašnjim protivnicima i pod njihovim uslovima. Istom prilikom je konstatovao da se SPS “ne odriče svog identiteta”, uz nastavak “ali možemo sada da nađemo zajednički identitet”. Koji to zajednički identitet? Kada i kako se rodio? Da li taj koalicioni dogovor podrazumeva i njihovo distanciranje od Miloševićevog nasleđa, degradacije Srbije, ratovanja i ratnih zločina? Ko se tu čega odriče u ime kakve sloge? Da li se kompromisima obezbeđuje odlučan put prema Evropi ili DS samo stiče novog kohabitanta? Savez je možda zaista neizbežan, ali je neprirodan svakako. I novi izbori bili bi prirodniji nego truli kompromisi.

Borba za vlast nije sramota. Sramota nastupa ako se pokaže da žrtva više košta nego što vredi. Demokratska koalicija i Boris Tadić lično snosiće političku odgovornost ako se zbog popuštanja SPS-u oteža ionako već usporeno kretanje prema EU. Ako i Dačić ponovi onu osornu Miloševićevu izjavu, sa početka našeg propadanja: “I ništa ne nameravam da menjam!”

Ako bi DS žrtvovao načela zbog vlasti, moglo bi se dogoditi – kao što se umalo nije dogodilo – da i nju izgubi. A to bi moglo dati za pravo onima koji su mislili da 2000. uslovi za promene nisu bili zreli i da 5. oktobar nije bio veliki demokratski preokret nego preuranjeni politički puč, kratkog dometa i trajanja! Dilema nije apstraktno moralna, ali nije ni bez veze s moralom. Da li je svaka cena vredna svakog cilja? Malo ima onih koji su Tadićeve snishodljive izjave razumevanja sa SPS i zajedništva u bolu mogli da saslušaju bez nelagodnosti. Zvučale su još gore kad smo čuli one koji su pokušavali da ih odbrane. Jer ni u politici “ne smije se preko nekih međa!…”

Posledice postizbornih kompromisa uzdrmaće jedinstvo u političkim strankama, ne samo gubitničkim. To i ne bi bilo loše. Doprinelo bi jasnoći, važnoj i za javnost i za birače. Pomoglo bi da se i vođstva sklanjaju, ako ne umeju da se menjaju. I lideri koji više vole da vladaju narodom nego da mu služe.

U dubljoj pozadini svih naših podela – i kad se o bilo čemu drugom radi bilo je i ostalo – Kosovo! Kao “mrtvac u kući”! Srbija danas liči na nesretnika kome je amputirana noga, a on jadnik i dalje misli da je ima, jer ga neprekidno svrbi i boli. Nesavesni (nadri)lekari skupo naplaćuju lekove, umesto da kažu istinu i pomognu mu da se rehabilituje.

Višak patriotizma je kao i višak alkohola u krvi, iluzija snage se povećava, a osećaj za realnost sužava. Kosovo je udružilo sve naše etnonacionaliste, ksenofobe i antievropljane, među kojima SPS zauzima vrlo visoko mesto. A kosovska priča se približila svom neizbežnom epilogu: gotovo je, šta će biti biće, “srpsko” biti neće! Sve naše političke stranke godinama su podgrejavale iluzije – i na tome beskrupulozno skupljale političke poene – da je moguće povratiti Kosovo pod državni suverenitet, da se ratna prošlost može zanemariti i da se ratni zločini mogu zaboraviti. Samo treba da ostanemo složni, saborni, tvrdi i nepomirljivi. Kosovo je daleko prevazišlo državni domen i postalo psihopolitička fikcija, dominantna a relativno nezavisna od realnosti i razuma. I zato sada nema rešenja nijednog vitalnog pitanja, ni unutrašnjeg ni spoljnjeg, dok se nacija ne oslobodi Kosova kao fiksacije i iracionalnog opterećenja. Ali i političara koji na tome parazitski vegetiraju.

Odavno nešto bitno nije u redu s našim razumevanjem sveta i vremena kada je Kosovo u pitanju. Niko ni da pomene šta je sa dva miliona Albanaca na tom “integralnom i neotuđivom srpskom Kosovu”, našim sugrađanima, državljanima, po ustavnoj preambuli. Niko da citira i onaj stav Povelje UN koji govori i o pravu naroda na samoopredeljenje, a ne samo pravo na nepromenljivost granica… I šta sada, kada je uprkos Tadićevom “ne daj bože!” nezavisno Kosovo priznao najveći deo najvažnijih članova EU i Amerika? Dokle god DS ne protumači racionalnije svoj paradoksalni izborni slogan “I Kosovo i Evropa”, dotle će taj slogan objektivno značiti da nam ne treba Evropa ako nam ne vrate Kosovo. Ne mora Srbija da se odriče Kosova, ali mora da se odrekne iluzije da ga može vratiti u Miloševićev status.

Možda u tom “zlu” ipak može biti nešto dobro. Da li nedavna Tadićeva najava “istorijskog kompromisa sa kosovskim Albancima” nagoveštava makar i okasnelu mogućnost nekog novog prilaza, neku spremnost za tolerantan direktan dijalog, bez posrednika. Da se “ne damo Kosovo”, od čega ne može više da se živi, reinterpretira kao racionalna potreba da se strpljivim dogovorima sa Albancima zaštite srpski interesi na Kosovu: ekonomski, finansijski, religijski, kulturni, a naročito pravo na bolji položaj nealbanaca i povratak izbeglih. Kosovo se više ne može “izgubiti”, može se samo još štošta izgubiti u samoj, sve užoj i tužnijoj Srbiji. Kosovo će još dugo biti ograničeno nezavisno, a od Srbije je potpuno nezavisno već i danas.

Najteži putevi nekad su i jedino pravi. Ako se danas ne razgovara tolerantno sa kosovskim Albancima, možda će, za nekoliko decenija, morati da se razgovara sa ojačalim pretendentima na “Veliku Albaniju”, koji neće zaboravili teritorije albanskih enklava na jugu Srbije.

“Tolerancija nije čudo, ali može da čini čuda!” Ko ne ume da zasluži prijatelja kao nagradu, dobija neprijatelja kao kaznu.

Teško diplomatiji koja pristaje, pogotovo rado, da odbrani ovakvu gubitničku državnu politiku i njene “olako obećane brzine”. Bezglava jurnjava da se što više štete nanese novoj “samoproglašenoj” kosovskoj državi, makar štetilo i sopstvenoj. Načelo “tuđa šteta naša korist!” nikada nije bilo znak mudrosti i snage. Nije pronađena nijedna mera “kažnjavanja” pristalica nezavisnog Kosova, koja nije nanela više štete nama nego njima. Sada ćemo vratiti ambasadore na njihova mesta i platiti punu cenu te kvazidiplomatske parade. Vredelo je koliko i “udar zrna boba o dasku: zveči i ječi, ali ne ostavlja traga”.

Mudri i savesni nikad ne postavljaju pitanje tako a da ne sadrži i neko rešenje!

Republika br. 432-43, jul 2008.

Peščanik.net, 07.07.2008.

Leave a Reply