Moguće je, a nije ni protivzakonito, premeštanje velikog broja birača tamo gde je rezultat neizvestan. Vladajućim strankama za kampanju nisu potrebni krediti, privatni donatori, članarine… Na raspolaganju im je ceo budžet. Govore Nemanja Nenadić i Zlatko Minić iz Transparentnosti Srbija. Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Ostalo je tačno mesec dana do izbora. Obojica ste u različitim prilikama izjavili da očekujete da će izborni uslovi za ove izbore biti gori nego što su bili. Hajde da probamo sada da to argumentujemo. Možda za početak, Nemanja, nešto što se striktno ne odnosi na samo finansiranje stranaka u onom klasičnom smislu reči, nego ovo o čemu se sve više govori, a to je mogućnost premeštanja birača, ili selidbe birača. E sada, ono što je zabrinjavajuće jeste da ta stvar uopšte nije regulisana.
Nemanja Nenadić: Pa da, hvala ti. Zaista jeste tako da su izborni uslovi iz nekih razloga gori nego što su bili inače. S druge strane, ono što mi pratimo kao glavni fokus aktivnosti tamo, je problem što oni nisu poboljšani na osnovu svih onih preporuka ODIHR-a i Venecijanske komisije, dakle kad je reč o finansiranju kampanje, sprečavanju zloupotrebe javnih resursa. Ali postoje neka pitanja koja su još važnija od toga, koja se tiču elementarne demokratičnosti izborne trke, i to je ta dilema s kojom se sada prvi put suočavamo na ovaj način, da je moguće to preseljenje birača, bilo da je organizovano ili poluspontano, i da to ne samo da nije ni na koji način sprečeno, već je ono potpuno legalno u aktuelnim propisima. Neko zaista može da živi danas u Beogradu, sutra u Nišu, prekosutra u Novom Sadu, i da to nije ni na koji način sporno.
Ono što bi ovde trebalo da imamo, a nemamo, jeste ograničenje da osoba koja je glasala na lokalnim izborima u jednom gradu, u tom istom, praktično, izbornom ciklusu ne može da dođe u drugi grad i da ponovo glasa na lokalnim izborima u nekoj drugoj sredini. Dakle, to ni na koji način nije sprečeno, i zato postoje sve ove bojazni. Jedino rešenje bi bilo da dobijamo na dnevnom nivou izveštaj o tome da li zaista dolazi do tih masovnih preseljenja, i da vidimo da li je to nešto što u ozbiljnoj meri ugrožava demokratičnost izbornog procesa. A kad sam rekao da su uslovi gori nego što su bili, inače, imam u vidu još nekoliko drugih stvari: da smo mi u ove izbore ušli sa nekim nerazjašnjenim stvarima koje su se dešavale izmedju dva izborna ciklusa. Dakle nije nikakva novina, naravno, da se angažuju javni službenici, zaposleni po javni preduzećima, da rade nešto za partiju, ali smo sad u ovih poslednjih godinu dana imali direktna svedočenja koja govore o tome, koja uopšte nisu bila ispitana ni od jednog, ne samo tužioca, nego ni od bilo kog drugog organa.
To je bio slučaj one žene… gospođa jedna koja radi u EPS-ovoj jednoj ispostavi, koja je javno svedočila, govorila na televiziji N1, o tome da je bila zaposlena u tom javnom preduzeću po partijskoj liniji, ajde, što znamo da se dešava inače, ali da je njen jedini posao bio da postavlja objave na društvenim mrežama, gde bi kritikovala protivnike političke tamošnjeg predsednika opštine. To nije ispitano. Nije ispitano ništa što se tiče ovog velikog mitinga koji smo imali u maju, koji je bio veoma skup, gde se otvorilo pitanje i zakonitosti troškova. Dakle, sve su to neke stvari sa kojima smo ušli u ovaj novi izborni ciklus, koje nisu razrešene, i praktično bez tih čistih računa ulazimo u jednu novu izbornu trku u uslovima, koji neće biti ništa bolji, odnosno mogu biti samo lošiji nego što su bili ranije, kad je reč o ovim bitnim temama.
Svetlana Lukić: Samo na sekund da se vratim na moguće preseljenje birača, masovnije. To je pogotovo aktuelno sada, jer mi posle dužeg vremena imamo relativno neizvesnu situaciju na nekim izborima, govorimo o Beogradu, tako da bi utoliko pre morala da se kontroliše ta situacija.
Nemanja Nenadić: Pa postoji sigurno motiv da do preseljenja dođe, postoji mogućnost, jedino što nemamo za sada je neki efikasan sistem kontrole. Jer ono što postoji trenutno, to su podaci o broju upisanih građana u biračke spiskove po opštinama koji se ažuriraju, mislim, s vremena na vreme, mislim da je period 3 meseca. Ali ukoliko dođe do neki značajnijih promena, smatram da bi bilo nužno da se one prate na dnevnom nivou, i da se vidi ne samo koliko je birača upisano u pojedinim gradovima, već i da li su ti ljudi takođe bili ispisani iz nekih drugih lokalnih samouprava.
A ne da se provere vrše onako kako je jedan opozicioni poslanik nedavno opisivao, da mora svaki građanin koji je vlasnik stana da ide u SUP u Ljermontovu, da tamo dobije spisak ko je kod njega prijavljen, da čeka na to mesec dana, i tako dalje. To očigledno nije način efikasan da se proveri da li ima nekakvih upisa u birački spisak, koji građanima nisu poznati.
Zlatko Minić: Često se u javnosti kao dokaz da postoji problem sa upisivanjem birača navode podaci o broju punoletnih građana popisanih na popisu poslednjem, i broju onih u biračkom spisku, ali treba imati u vidu da su u biračkom spisku i ljudi koji nisu popisani, koji su se odselili. S druge strane, kada je zaista ogromno odstupanje, pitanje je da li se toliko ljudi odselilo, pa nisu popisani…
Nemanja Nenadić: Da, da, imamo, naravno, i ono pitanje velikog broja ljudi koji imaju biračko pravo na nacionalnim izborima zato što su državljani Srbije, ali faktički ne žive u Srbiji. Recimo, veliki broj državljana Bosne i Hercegovine ima dvojno državljanstvo, ili Crne Gore, i tako dalje, tako da nije sporno, naravno, da oni učestvuju na parlamentarnim izborima, ali po prirodi stvari, ne bi mogli da učestvuju na lokalnim, tako da ukoliko se i neki od tih građana dosele u Beograd, to je takođe nešto što bi moglo da se registruje, i što nije specifično samo za ovaj izborni ciklus, već i za ranije…
Zlatko Minić: Ali slažem se da tada takođe imaju glasačko pravo, što je ponovo opet legitimno, kao Milorad Dodik koji glasa na lokalnim izborima u Srbiji u vreme kada je predsedavajući predsedništva BiH.
Nemanja Nenadić: Da, imali bi… Znači, to je pitanje, da li bi imali pravo, odnosno imali bi pravo učešća i na lokalnim izborima.
Svetlana Lukić: Kad govorimo o pogoršanju izbornih uslova, šta je još gore nego što je bilo, i šta ima tu tendenciju?
Zlatko Minić: Prvenstveno ono što se najviše razlikuje jeste što smo 2022. godine imali izbore za predsednika, i tu smo imali Aleksandra Vučića, kandidata za predsednika, i predsednika SNS-a. I stvari su bile prilično jednostrane. Znači, on s jedne strane nastupa kao SNS-ov kandidat za predsednika i kao lider partije na stranačkim mitinzima, a ima neke aktivnosti kao predsednik Srbije. Ovo je sada specifično što je on član SNS-a i predsednik Srbije, i nemamo predsedničke izbore, i u ovom prethodnom periodu videli smo vrlo malo njegovih klasičnih promotivnih aktivnosti, da on ide i da posećuje gradilišta i da otvara fabrike…
Ali imam, evo, jedan pregled kako je to izgledalo na tim prošlim izborima, po nedeljama, gde se vidi koliko je imao po nedeljama obraćanja i konferencijama koje su prenošene uživo, gde je on kao predsednik države govorio o nekakvim navodnim aktuelnim problemima, a u stvari je ponavljao stalno jednu te istu priču, koliko je imao gostovanja na tv-u i intervjua kao predsednik Srbije, i onda je stao u onih dve nedelje pred izbore, kada je želeo da dokaže i pokaže da su one zakonske izmene efikasne, i da će suzbiti predsedničku kampanju. Ali šta vidimo u tom periodu? Ova kriva ovde, to je novac uložen u oglašavanje, i odjednom u tom periodu silno raste, to je bum koliko se ulaže u prisustvo kandidata Vučića u plaćenim oglasima, i na taj način se pojavljuje, i naravno, pojavljuje se u ovim gostovanjima na tv intervjuima.
Sada, još uvek nemamo tu klasičnu funkcionersku kampanju od strane Vučića, ali imamo njega koji se kao predsednik Srbije, znači, on je na tim skupovima SNS-a najavljen kao predsednik Srbije. Većina ostalih govornika su najavljeni kao funkcioneri SNS-a, znači, Ana Brnabić, predsednica gradskog odbora SNS-a, Vučević – potpredsednik SNS-a. Jedini koji je bio najavljen kao funkcioner je kandidat za poslanika Dejan Ristić, direktor Muzeja genocida, ili tako nešto. Vučić je svuda najavljen kao predsednik Srbije. Na sledeća dva skupa u Pirotu i Smederevu on se najavljuje samo kao Vučić, i onda sam Vučić otkriva zbog čega se to čini, jer nemamo predsedničke izbore, on želi da se bira.
Znači, identifikuju da je ovo ipak glasanje o njemu, i ako se glasa za predsednika neke male opštine u Srbiji, glasa se o Vučiću i za Vučića, jer on ne može da trpi nikakvu kohabitaciju. Ako padne SNS, izgubićete i mene koga volite. Možda vam smeta neko u SNS-u na lokalu, možda vam smeta generalno situacija kako se živi, ali ja sam garant svega i glasajte za mene. Tako da imamo ponovo nešto… naš izveštaj sa izbora 2020. bio je naslovljen, beše…
Nemanja Nenadić: Predsednička kampanja…
Zlatko Minić: Predsednička kampanja za parlamentarne izbore. I sad, evo, ponovo imamo to isto. Nemamo predsedničke izbore, ali imamo predsedničku kampanju. S druge strane, što se tiče opozicije, da odgovorim i na pitanje zašto mislim da je mnogo lošije, sad, na primer, za ovih 14 dana, Vučić je 68 imao pozitivnih, a od toga glavna tema je bio 17 puta, a imao je negativnih 13, kao glavna tema 5. Kad se sabere ceo, Vučić i svi ostali iz SNS-a, to je 124 pozitivne, 24 negativne, a kad se sabere, na primer, Đilas i svi ostali iz ove liste protiv nasilja: Lazović, Veselinović, Aleksić, Tepić, DS i svi ostali, imaju 8 pozitivnih, od toga jedna glavna, i 44 negativne, od toga 13. Pri čemu je specifičnost jedna mala, zanimljiva, što se opoziciji na naslovnim stranicama Kurira pridružio i SPS u liku Bajatovića.
Nemanja Nenadić: Je l’ smem ja nešto Zlatka da pitam, je l’ ti hoćeš da kažeš, s ovim grafikonom, da ovo što rade funkcionersku kampanju, hoćeš da uporediš sa finansiranjem stranaka za reklame, i hoćeš u stvari da kažeš da je ova investicija u funkcionersku kampanju…
Zlatko Minić: Ušteda.
Nemanja Nenadić: …da to vredi praktično isto kao kad se upumpaju ove silne pare za reklame, za zakupljene termine, to je teza?
Zlatko Minić: Pa verovatno i pokazuje mehanizam medijske dominacije. Znači, mogu da smanjim glas ovde, a da ga dodam ovde. Može da se balansira kad imaš ogroman novac na raspolaganju, otvorene medije za promotivne aktivnosti, otvorene medije za gostovanja, otvorene medije za ona takozvana obraćanja, i onda ti imaš prostor neverovatan da balansiraš kako želiš da utičeš na mnjenje, i da ispituješ maltene svaki dan šta bi oni danas više voleli.
Nemanja Nenadić: Da, kad budemo govorili o novcu, i mi ćemo govoriti o onome što se direktno investira u reklame, ali sve ovo o čemu pričamo, ova funkcionerska kampanja, znači da množimo vrednost tog predstavljanja nekim multiplikatorom 4 ili 5.
Svetlana Lukić: Ono što je ipak specifičnost ovde jeste da, kada govorimo o ovim finansijskim troškovima direktnim za kampanju, za razliku od mnogih zemalja, ovih zapadnih pogotovo, jeste da sve to plaćaju građani iz budžeta. Nema tu privatnih donatora, niko ne uzima kredit, nikome ništa ne treba. Dovoljan im je novac iz budžeta. Prošle godine je izmenjen Zakon o finansiranju političkih aktivnosti. Koliko sam videla, vladajuća stranka ima dve stvari od kojih ni po cenu života neće da odustane.
Jedno je da se ne ograničava novac koji jedna stranka može da potroši za kampanju, i druga stvar je ono o čemu smo davno pričali, a to je da se drže čvrsto onoga da novac koji građani odvajaju za normalan rad stranke, redovan, može da se prebacuje i u kampanju. Na taj način velike vladajuće stranke su u startu višestruko favorizovane u odnosu na sve ostale. Koliko sam videla, vaša aproksimacija je da će ovi izbori da koštaju oko 25 miliona evra, zvanično…
Nemanja Nenadić: Tih 25 miliona, to u stvari uključuje ne samo ono što ide za izbornu kampanju, za njeno finansiranje, već je to nešto što obuhvata i troškove organizacije izbornog procesa, štampanje listića i pogotovo naknade za članove biračkih odbora. Njih ne znamo koliko će da bude, i to zavisi više čak i od opozicije nego od vlasti, od toga koliko će opozicione stranke biti kadre da nađu pouzdanih ljudi i da ih pošalju na biračka mesta da prate izbore, da budu članovi biračkih odbora u proširenom sastavu. Jer smo videli da u mnogim slučajevima ta mesta na koja je opozicija imala pravo nisu bila uopšte popunjena.
Dakle, to je najznačajniji trošak same te organizacije izbora, i tu govorimo o nekim legalnim troškovima, da je to nešto što se može očekivati da će iz budžeta biti plaćeno tih recimo 25 miliona evra. Ono što se ne vidi, naravno, što neće biti prijavljeno ni u jednom izveštaju, niti prikazano u završnom računu budžeta, jesu svi oni troškovi koji će nesumnjivo postojati, za angažovanje ljudi zaposlenih u javnom sektoru, da tokom kampanje tamo prikupljaju nekakve sigurne, kapilarne glasove. Videli smo da toga već ima, da se angažuju na internetu, na društvenim mrežama, da hvale, stranku; da izlaze na neke mitinge…
I ono što je vidljivo, a nije zvanično upisano u kampanju, su razni programi državnih organa, gde se novac rasipa ili se ciljano deli pojedinim kategorijama građana. Videli smo da će penzioneri, recimo, dobiti, eto, baš sada, koliko beše? 20 hiljada dinara. Sad je nešto novo, eto, nisu samo penzionerske kartice, nego sad su i neke studentske kartice. Vidimo, kaže ministar: To je besplatno. Nije ništa besplatno, znači, neko će to da plati, u ovom slučaju izgleda Poštanska štedionica ili neka druga banka u državnom vlasništvu. Vidimo takođe nešto što možda građani ne prepoznaju odmah kao izbornu kampanju, a itekako jeste.
Beograđani su, na primer, dobili obaveštenje u poslednjim kovertama, ko je dobio te koverte, pošto je štrajk poštara, pa nisu baš stigle svuda redovno, evo, ja sam dobio, i video sam tamo letak gde grad ponosno obaveštava, i Infostan, da su oni odlučili da izađu u susret građanima, i da odobre reprogram dugova, i onaj ko nije plaćao Infostan dobiće popust čini mi se 15%, ako ne pripada nijednoj ugroženoj kategoriji, dobiće odmah u startu otpis kamate i 15% popusta, a ovi građani što su bili magarci pa plaćali redovno svoje račune imaju, koliko beše, 5%.
Zlatko Minić: Sedam najviše, valjda, ako plaćaju godinu, redovno…
Nemanja Nenadić: Ko je plaćao redovno. Tako da, o čemu se tu radi? Vidimo da je reč u stvari o jednom potezu koji treba opet da posluži tome da pridobije neke građane za vlast, jer građani to identifikuju kao nešto što im deli vlast, i nešto što im sleduje u slučaju da vlast pobedi, da će da se nastavi na taj način. Dakle, to su neki troškovi koji se mogu identifikovati, enormni su, ne mogu se u potpunosti ni proceniti, kažem, neki mogu, neki ne mogu, jer ne znamo koliko ima tih zaposlenih u javnom sektoru… Imamo one informacije koje je objavio Tviter, gde je bilo reči, čini mi se, o osam hiljada naloga, imamo ono što je objavila…
Meta se zove kompanija, za Fejsbuk i za Instagram, tu je bilo preko 10 hiljada nekih naloga, od kojih kažu da su tu i neki državni službenici, i na kraju imamo trošak koji nije direktno vezan za izbore, koji jeste trošak za državu, a to je što ti državni organi, koji bi nešto trebalo da rade za nas, u stvari ne rade ništa dok je izborna kampanja, odnosno rade samo svoju promociju. I nije reč samo o ministrima. Ajde, ministri će da se švrćkaju po gradilištima, nešto da obilaze i tako dalje, da rade nešto što im ide u korist. Ali ja govorim sad o onom nižem sloju, govorim recimo o državnoj upravi…
Svetlana Lukić: S kojom građani imaju kontakt svakodnevno.
Nemanja Nenadić: S kojima građani imaju kontakt, koji treba nešto da rade. Koji treba, recimo, da rade, da pripremaju neke zakone. Ne, to se ništa ne radi, dok se izbori ne okončaju, dok se ne formira nova vlada, ništa od toga se ne radi. Šta sam zaboravio? Za javno preduzeće: pomenuo sam Infostan koji se odriče, praktično, nekih svojih prihoda, ali imaćemo sigurno i javna preduzeća koja se angažuju u izbornoj kampanji, navodno obavljajući svoje poslove, a služeći tome da se ugase neki požari, da se investira, eto, pred izbore tamo gde je osetljivo, tamo gde će građani možda da uskrate podršku ako ne dođe, do te investicije, kao što smo imali onaj slučaj sa Drobnjakom 2020. kad je otišao u ono selo kod Leskovca i obećao asfaltiranje puta da bi ljudi izašli na izbore, a da ih ne bi bojkotovali.
Svetlana Lukić: Da. U stvari, kada pominjemo te troškove, 25 miliona evra, to je potpuno smešna cifra u odnosu na ovo o čemu govorimo. Dakle, pomenuo si tih milion i 600 hiljada penzionera, koji će dobiti najverovatnije po 20 hiljada, pa onda su tu i ljudi koji pripadaju tim najnižim socijalnim kategorijama, njih 220 hiljada koji dobijaju po 10 hiljada, pa onda popusti za Srbijavoz nešto, pa za Air Serbiu… Pola od toga da se desi, to će biti enormni troškovi.
Nemanja Nenadić: Koji se direktno mogu pripisati i vezati za izbore.
Svetlana Lukić: Jeste, ti si pisao i tekst za nas, Priručnik za penzionere. To je bilo za prošle izbore?
Zlatko Minić: Čini mi se da je bilo za prošle izbore, ali imamo tako neke apsurdne situacije, i ove, ne znam gondole i jarboli, i sve ostalo čime smo se bavili godinama, ili su nam bacali da bismo se mi zaluđivali tim troškovima od po nekoliko miliona, nisu uporedivi sa ogromnim troškovima na velikim infrastrukturnim projektima: i autoputevi, i Beograd na vodi, i ovaj Expo 2027… Tu govorimo o milijardama evra.
Svetlana Lukić: Pa da, samo govorimo o dijapazonu, dakle od velikih infrastrukturnih projekata… svako tu nađe načina da da svoj doprinos, da usklikne: Ovo je omogućio predsednik. Živeo predsednik. Živela Srbija. Da se vratim samo na kratko, Nemanja, na ovo ograničenje troškova za pojedine stranke. Vi godinama sarađujete sa organizacijom koja je vaš pandan u Češkoj, i videli smo da u jednoj takvoj zemlji, koja je i veća od Srbije i bogatija od Srbije, da tamo postoji ograničenje toga koliko jedna stranka može da potroši, na primer 3,6 miliona evra. A mi smo imali zvanično da je SNS potrošio 5,8 miliona evra. To u ovim izmenama Zakona o finansiranju političkih aktivnosti nisu hteli da pipnu, to nije dolazilo u obzir. Hoće sebi da ostave odrešene ruke.
Nemanja Nenadić: Apsolutno. Pa to je očigledno neka crvena linija SNS-a, ne znam kako drugačije da definišem, zato što nikada mi nismo imali pre, sa onim prethodnim političkim rasporedima snaga, nismo imali takvu nesrazmeru u troškovima… dobro, jesmo, hajde, za vreme Miloševića jeste bila razlika mnogo velika između tadašnje vlasti i opozicije, ali hajde da kažemo od 2000. godine, tu je uvek bilo nekoliko jakih igrača koji su ulagali, nadmetali se sa tim svojim kampanjama. Ne samo Demokratska stranka i DSS, koji su bili u tim raznim periodima nosioci vlasti, nego G17 isto, pa onda LDP uđe sa nekim investicijama, pa i SPS i radikali su bili prisutni…
I onda kreće taj period snažne dominacije samo jedne stranke, i u nekoliko poslednjih izbornih ciklusa SNS praktično ima, troši zvanično koliko i svi drugi zajedno. I u takvoj situaciji očigledno je da njima ne odgovara uvođenje ovakvog ograničenja. E sad, ti si pomenula Češku, ali nije reč samo o Češkoj. Većina demokratskih zemalja ima ograničenje koliko sme da se potroši u izbornoj kampanji, i to ograničenje ima svoj vrlo jasan smisao, da se izbegne ta situacija apsolutne dominacije jedne grupe, koja je možda finansijski moćnija. To ne mora da bude samo stranka koja je na vlasti, može da bude neka stranka koja pokušava da dođe na vlast a ima podršku, recimo, krupnog kapitala, i nekog, popularno kako se to kaže, tajkuna, koji hoće da investira i hoće da obezbedi nadmoć, na taj način, kroz oglašavanje.
E Srbija to ograničenje nema, i ajde što smo mi predlagali da se ono uvede, pa da kažemo ova vlast ne mari šta joj govori Transparentnost, nego su naše vlasti dobile preporuku ODIHR-a nakon izbora 2016. godine da se to ograničenje uvede. Ignorisali su je u potpunosti, i onda, pošto su je ignorisali, onda je 2020. to ponovo upisano, izričito, da Srbija treba da uvede to ograničenje, i to je navedeno među prioritetnim preporukama. Apsolutno nije bilo nikakvog pokušaja da se otvori pitanje uvođenja. Mi smo predložili 2 i po miliona evra da bude ograničenje u Srbiji. To je, kažem, i više nego u uporedivim zemljama: Češkoj, Hrvatskoj, Bugarskoj, Mađarskoj i tako dalje, s obzirom na našu ekonomsku moć i broj stanovnika. Ali taj predlog je ignorisan, tako da ćemo sasvim sigurno i ovde imati opet dominaciju SNS-a u tim troškovima izborne kampanje, koja će možda biti za nijansu blaža nego ranije iz nekoliko razloga.
Prvo, zato što za razliku od 2022. godine, sada ove glavne opozicione stranke ulaze ipak koliko toliko konsolidovane finansijski, zato što su dobijale tokom ovih prethodnih godinu dana, na osnovu svog parlamentarnog statusa, neki novac za održavanje svoje infrastrukture koji je verovatno bio dovoljan za to. I da se vratim na ono tvoje prethodno pitanje: to što taj novac koji je dobijen za finansiranje redovnog rada može da se upumpa u kampanju, do sad je odgovaralo samo strankama na vlasti, a sad i ovim parlamentarnim opozicionim strankama će takođe ići na ruku. E, to je jedan razlog. Drugi razlog što, opet potpuno neprovereno, zato što nemamo potpune informacije, izgleda da se SNS malo istrošio više, možda, nego što su im bile te legalne mogućnosti, za ovaj miting u maju i za one mitinge koji su održani pre toga u nekoliko gradova, koji nisu zvanično bili partijski, ali su dovođene partijske pristalice. To je sve koštalo nekoliko miliona evra, ne znamo koliko, pokušavamo da utvrdimo.
Pozvali smo Agenciju da utvrdi… ali hajde da kažemo, govorimo o nekim iznosima između dva i po i pet miliona evra, verovatno. Moja prognoza je da je SNS možda već uzeo kredit da pokrije troškove tog mitinga, što ne znamo, jer Agencija nam je rekla da će ona da proveri sve to tamo u aprilu-maju sledeće godine, dobro. Ako misle da to tako treba, u redu. Dakle, verujem da su oni ili uzeli već kredit, ili da će ga uzeti sada za kampanju, a to je nešto što nisu radili već duži niz godina. Na onim izborima ranijim, ili su koristili u potpunosti budžet, i ove pare koje su namenjene za finansiranje redovnog rada, ili su imali onaj sistem sa hiljadama nekakvih navedenih donatora, koji su svi, eto, naprasno odlučili da daju po 40 hiljada dinara, i gde je sam gospodin Vučić, uostalom, objašnjavao da je to novac koji ne pripada tim ljudima koji su prikazani… znate onu priču, onaj treći čovek iz kafane…
Svetlana Lukić: Ono, 7 hiljada ljudi po 40 hiljada dinara.
Nemanja Nenadić: Ma da. I znate kako se to završilo? Tužilaštvo je reklo da tu nema osnova za krivično gonjenje. Ispitali su valjda desetoro od tih 7 hiljada. Eto, to im je bilo dovoljno da dođu do zaključka. A pritom je od tih desetoro valjda četvoro reklo: Da, mi smo dobili pare da to uplatimo, ili Ja i ne znam da sam to uplatio. Ako to nije bilo dovoljno da ispitaju preostalih 6990, ne znam šta bi bilo.
Zlatko Minić: Postoje dva nivoa problema. Jedan je onako jedno opšte zalaganje da moramo da idemo regularnim pravnim putevima, da nemamo nikakvu alternativnu agenciju, alternativno tužilaštvo, tužilaštvo u hladu, ili u senci. Tu se onda suočavamo sa onom famoznom situacijom: pustite institucije da rade svoj posao, a najčešće taj posao im je nametnut, u smislu da daju nekakve indulgencije, da zaključe da je sve u redu, da neko nije prekršio zakon. Sa Agencijom smo imali ogroman problem u proteklim ciklusima, da ona neke prijave je odbacivala bez rešenja. Ona je uzvraćala na prijave nekakvim dopisima, dopisnicama, razglednicama, da je ona to razmotrila ali da nije otvorila postupak, i da je zaključila ne da nije prekršen zakon, nego da nema osnova da otvara postupak. A u kakvom postupku je zaključila da nema osnova da otvori postupak, to je ostala misterija. I onda zbog toga nije postojao pravni lek. Nemaš akt na koji ćeš da se pozoveš da se žališ. Ja se nadam, čini mi se, verujem da se tu nešto atmosfera promenila u Agenciji sa odlaskom ovog direktnog partijskog funkcionera…
Svetlana Lukić: I donatora
Zlatko Minić: …i donatora, sa čela Agencije, zato što nas je iznenadilo da je i sama Agencija inicirala da se u Izmene Zakona unese upravo to da mora da se donese akt, da ne može ovako nekakvim ša-la-la sms-om, porukom, da se izvižduka: nema osnova za razmatranje. Onda imamo neke slučajeve da Agencija nešto navodno razmotri, a vidimo da nije uopšte ušla u suštinu stvari. Bilo je sa ovim nekim snimcima, CINS je sada upravo čini mi se pisao o tome, za zloupotrebe automobila. Ovi joj dostave fotografiju i kažu Evo, ovo je sumnja da su ovde zloupotrebljeni službeni automobili za partijske svrhe. Agencija ne pozove, ne zatraži dokument iz te opštine ili tog organa šta se dešavalo tog dana s tim automobilom, nego na osnovu fotografija zaključuje, pa nismo sigurni da je ova fotografija nastala na mestu partijskog skupa, ili tako nešto.
Nemanja Nenadić: Na tragu ovoga što je Zlatko govorio: recimo, oni su donosili te odluke da je prekršen zakon kada se za snimanje partijskog spota direktno angažuje mehanizacija nekog partijskog spota, znači dovede se tu na lice mesta i tako dalje. Ali ako se koriste u partijskom spotu neki resursi javnog preduzeća koji su, kao, snimljeni ranije – e, to može. Kao, to nije kršenje. Recimo, to su odluke tog tipa.
Zlatko Minić: Otišao Vučić pre 6 meseci u javno preduzeće, tamo ga snimili kad je obilazio, i sad se to ubaci u spot, to je okej.
Nemanja Nenadić: To je sve okej. E, to je recimo jedna stvar. Drugo, ajde, da ne bude samo Agencija, ima tu još institucija. Zlatko je rekao, u nekim slučajevima smo dobili nešto što nije rešenje nego kao obaveštenje, nema mesta za otvaranje postupka. Ali nekada smo dobijali i rešenja, i onda smo se obraćali Upravnom sudu. I ja sad govorim o slučajevima iz 2020, a svi znamo, Upravni sud za te izborne predmete mora da reši u okviru od 48 sati.
E sad, nažalost, to važi samo za ono utvrđivanje rezultata glasanja, ali nema iste takve odredbe koja bi važila kada je reč o finansiranju partija ili zloupotrebama javnih resursa. I onda imamo situaciju gde smo mi 2022, kada su najavljeni oni novi izbori, pitali Upravni sud: Dobro, da li ste vi razmatrali ove naše predstavke, ove naše upravne sporove, tužbe iz 2020, a ako niste, evo, mi urgiramo da vi to uradite. I dobijemo odgovor, kaže: Da, uradićemo to, ali samo da nam prođe gužva oko ovih izbora tekućih. To nam odgovaraju 2022. Sad je 2023, kraj 2023, novi izbori, oni još uvek ništa nisu uradili po tim predmetima, po predmetima sa izbora iz 2020. godine.
Ima nekoliko stvari sa tih prethodnih izbora: slučaj gospodina Šapića. On je bio kandidat za gradonačelnika 2022. godine, i vodio je neku kampanju, onako sam, ne samo da se promovisala stranka, nego je i on imao svoj Fejsbuk nalog, on je tu imao neke svoje video spotove, sponzorisao ih je, to ima nekakvu vrednost novčanu, i ono što je bilo posebno zanimljivo je zaključak Agencije, koji se može izvesti iz te odluke, da to što je tamo finansirano, da to nije moralo da nađe mesto u stranačkom finansijskom izveštaju.
To je užasno opasna stvar, taj zaključak Agencije, jer otvara širom prostor da se praktično sve te obaveze koje imaju stranke kad izveštavaju o svojim rashodima zaobiđu, time što bi se njihovi kandidati na izborima, njihovi viđeniji stranački funkcioneri, tretirali kao da je reč o nekom Australijancu, eto, koji je nešto želeo da objavi u vezi sa srpskim izborima, i da se to partije ne tiče, da partija nije ništa odgovorna za to, da ne mora o tome finansijski da izveštava. I sad mi možemo da kažemo: pa dobro, nije veliki problem ko neko plati 100 evra, 1000 evra na taj način, ako se to ne zabeleži, ali zapravo ako otvorite ta vrata, to može biti i milion evra, ako se kaže da ono što finansira neko drugi, ko nije sama stranka, da to ne mora da se beleži, da ne mora da se izveštava, onda imamo vrlo ozbiljan problem.
Zlatko Minić: Jer ovo nije samo stvar onda Fejsbuka, taj neko bi onda mogao da postavi svoje bilborde, pogledajte kako sam pametan i lep, mogao bi da zakupljuje prostor, da reklamira samog sebe, a da to ne bude direktno povezano sa strankom.
Svetlana Lukić: Kada se čitaju ti izveštaji stranaka koje oni dostave o tome kako su potrošili novac, to je potpuno smešno, jer tu se stotine miliona vode pod ostalo, a da ne pričam o tim apsurdne malim ciframa koje se odnose na oglašavanje na mrežama.
Nemanja Nenadić: Kad se poredi ovaj Zakon i ta dužnost izveštavanja, mi imamo u Srbiji mnogo precizniju regulativu nego što imaju mnoge druge zemlje, ali se pokazalo, vidiš, u praksi da ni to nije dovoljno. Znači, neke stvari koje bi trebalo da se podrazumevaju kao stvar dobre prakse, kod nas se očigledno ne podrazumevaju. Pitala si za društvene mreže. Pa naravno da bi trebalo da se prijavi, da se jasno naznači koliko je stranka potrošila za oglašavanje na Fejsbuku, jer i same strane znaju da je to sada proverljivo, da i Fejsbuk objavljuje informaciju o tome i da je potpuno suludo da to prikažu u okviru nekakvih ostalih troškova i bez napomene.
E onda, ako bi se pokrenulo to pitanje, svaka stranka može da kaže: Da, ali u ovom obrascu nema posebne rubrike. Pa dobro, nema posebne rubrike, ali hajde, evo, tražite da se izmeni obrazac ili stavite, upišite, imate rubriku Napomene pa napišite tamo. Znači imamo u Zakonu, odnosno u Pravilniku, obavezu da se na primer za bilborde napiše: Aha, imali smo 100 bilborda po ceni toj i toj jedinično, toliko i toliko ukupno, pa ima prostor za napomenu da se napiše da li je to Novi Sad, Leskovac, i tako dalje. Znači, sve to može da se izvesti detaljno, a onda dobijete izveštaje gde imate, recimo, samo ukupnu sumu, a nemate broj bilborda…
Razumete, takve neke stvari koje ostaju, to se vidi iz izveštaja o finansiranju kampanje. Agencija naravno da ima mogućnost da utvrdi precizno podatke, ali nigde nije, opet, nigde nije propisana obaveza da nakon tih provera Agencija objavi korigovani izveštaj sa svim utvrđenim podacima, ili da same stranke učine tako nešto. Svaka stranka popunjava te izveštaje kako hoće. Nije bilo nikakvih posledica za one koji navedu jedan podatak u preliminarnom izveštaju pa ga izmene u konačnom…
Zlatko Minić: Ne zna se da li se unosi ono što je naručeno ili ono što je plaćeno, ne znaju se rokovi, na kraju rokovi ispadnu takvi da mi vidimo te preliminarne izveštaje dan pre izborne tišine… I na kraju, mi smo izračunali, kako beše, 13-14% troškova je bilo vidljivo u preliminarnim izveštajima, što ne znači ništa.
Nemanja Nenadić: E, a umesto te neke ozbiljne rasprave o zakonima ili recimo ovim preporukama međunarodnih organizacija, mi imamo nešto, ja ne znam finiju reč, evo, nađite, ispravite me – bukvalno šibicarenje. Znači to je, to smo imali recimo sad sa ovim medijskim zakonima kad su donošeni, i tu se videlo: aha, znalo se šta mora da uđe na osnovu medijske strategije, pa onda je vlast imala svoje interese nešto da ubaci što tamo nije bilo, ova priča oko Telekoma, a onda za neke stvari koje se znalo da tu moraju da budu, izmenjena je, poput, recimo, ne znam Saveta za štampu i njegove uloge, i poput regulisanja ovog pitanja vezano za izbornu kampanju, e, to je onda postalo predmet trgovine.
Pa je došao Zakon u skupštinu bez toga, pa onda kao evo, u poslednjem trenutku, kao, čine se neki ustupci. I šta smo onda dobili, šta mediji smeju da prenose pred izbore? Dobili smo odredbu prema kojoj neki mediji, elektronski, televizije i radio stanice, ne smeju da prenose informacije o nekim aktivnostima nekih funkcionera, i u nekom periodu, znači samo 30 dana pred izbore. A evo, da su hteli makar da ispune preporuku ODIHR-a koja je bila data za to, trebalo je da obuhvate makar ceo izborni ciklus, zato što tako je recimo ODIHR rekao, nisu čak ni to hteli. E, to će biti sledeći put, za neke sledeće izbore će to… To je to što ja zovem šibicarenje.
Svetlana Lukić: Time će da se cenjkaju…
Nemanja Nenadić: E da, nije šibicarenje, cenjkanje, da. Cenjkanje. Sad je bilo 30 dana, a sad će da produže sledeći put na 45 dana. Ili će možda na 35. Ne znam.
Svetlana Lukić: Ti si pomenuo šta radi, odnosno šta ne radi Upravni sud, pa smo govorili o Agenciji za borbu protiv korupcije, pa o Tužilaštvu. Ovde kao da sa svakim izbornim ciklusom imamo dalje narušavanje bazičnih državnih institucija, koje su upotrebljene i ispljunute, bukvalno, posle jednog izbornog procesa.
Zlatko Minić: Imamo u ovoj izbornoj kampanji neke stvari koje su šokantne, neprihvatljive: na tim naslovnim stranama, u najavama izveštaja sa sahrane Ištvana Pastora dominira Aleksandar Vučić. Pa imamo sada smrt Žarka Lauševića, u tri tabloida uspeo je da se na glavnoj temi Umro je Žarko Laušević nađe Aleksandar Vučić. Neverovatna situacija. Znači, to je taj malo širi krug onih koji omogućavaju takvu atmosferu.
Nemanja Nenadić: Kad institucije ne rade svoj posao, onda ne znam šta mnogo preostaje. Mi se stalno uzdamo, eto, da će nam pomoći ti strani posmatrači, da će to dodati neko uozbiljenje i u odnosu naših vlasti prema izborima, prema tim nepravilnostima. Dobro bi bilo, zaista, da dođe ODIHR i da napišu neki novi izveštaj ponovo, ali ako ne bude postojala zaista volja, spremnost i kod šireg kruga ljudi da im ovo bude bitno, onda nema ni vlast neki razlog da menja stvari. A bojim se da ne možemo, da ovo nije stvar koju možemo da prepustimo samo strankama da se oko nje dogovaraju, jer smo videli kako to ispadne kada se tako radi.
Prošli put kad je bio onaj dogovor o izbornim uslovima, apsolutno jedino pitanje koje je bilo predmet razmatranja kad je reč o finansiranju kampanje je bilo koliko će iz budžeta da se deli i po kojim kvotama. Evo, pričali smo o hiljadu drugih, važnijih stvari, to nikada nije bilo predmet nekog ozbiljnog razmatranja. Znači, moramo da vršimo neki pritisak da postane.
Zlatko Minić: Na RIK-u vi možete da podnesete ovoliku gomilu dokaza da nešto sa izborima nije u redu, a RIK može onda većinom glasova da zaključi da je sve u redu, može većinom glasova da zaključi da je Zemlja ravna ploča, ako neko sumnja još uvek da jeste. I samo moram da se nadovežem na nešto što je Nemanja rekao u vezi sa izveštajem ODIHR-a. Sve je lakši posao ljudima koji dolaze u misiju ODIHR-a, zato što mogu da uzmu izveštaj od prošle godine, da ga iskopiraju i da ga malo dorade, jer se malo šta promenilo.
Mi nemamo mentora u inostranstvu, ni u ODIHR-u ni u Savetu Evrope, ni bilo gde, ko će sad posebno da brine za Srbiju, za njene izborne uslove, za izborne zakone… To su ljudi profesionalci, koji profesionalno obave svoj posao, koji daju te preporuke. Tamo neko drugi posle proveri da li je to ispunjeno ili nije ispunjeno, ali oni to rade bez emocija, oni to rade, kao što rade za Srbiju, rade za Dansku, rade za Gruziju, i mi ne treba da živimo u nekakvim iluzijama da će to nama da promeni, jer je to nekome ovde jako stalo da ispuni preporuke ODIHR-a. Nije.
Pre 10 ili 15 godina ovde se obraćala prilično velika pažnja kada dođe izveštaj Evropske unije, kada dođu takve preporuke, pa ne znam, kada Transparency International objavi indeks percepcije korupcije… To su bile izjave predsednika, vlade, države, ministara, šta ćemo da uradimo, kako ćemo, i tako dalje. Ali ako su građani nezainteresovani, ako građanima ne smeta što Agencija na taj način postupa, što Tužilaštvo postupa ili ne postupa, što su takvi izborni uslovi, što mediji na taj način tretiraju i vlast i opoziciju i zdrav mozak tretiraju praveći takve, hajde najblaže, i neumesne vesti i nekakve zaista grozote, pa onda, kome treba da bude stalo?
Nemanja Nenadić: E, mogu samo? Ja sam, naravno, bio sam ironičan maločas za Tužilaštvo, ali vez obzira na to i na naše nezadovoljstvo time kako do sad nisu radili ništa po ispitivanju ovih zloupotreba mogućih, jedini način da ih nateramo je da im šaljemo prijave. Znači, to je sad poziv, naravno, i za građane. Bilo šta što uoče da bi moglo da predstavlja zloupotrebu javnih resursa, da ne govorim o podmićivanju i pritiscima na birače, to treba da prijave. Mogu čak i anonimno da prijave Tužilaštvu, ali treba im izbiti iz ruku taj argument…
Svetlana Lukić: Niko se nije žalio.
Nemanja Nenadić: Niko se nije žalio, a jeste da mi možemo da postupamo po službenoj dužnosti i da mi proaktivno ispitujemo, ali eto, ne piše nam u Zakonu ni da moramo da ispitamo sve što se pojavi u javnom domenu. Isto to važi i za Agenciju, isto to važi za REM, za ovaj Nadzorni odbor, za bilo koga ko prima neke predstavke, pritužbe, treba im slati stvari. Evo, mi smo poslali sad i u ovoj kampanji, bez obzira na prethodna uglavnom negativna iskustva, poslali smo Agenciji nekoliko prijava da ispitaju. Ima par zanimljivih stvari.
Recimo, imate zvaničan nalog predsednika opštine Ruma, to je jedna gospođa, predsednica opštine, i onda ona tamo sponzoriše, sa tog naloga na Fejsbuku, skupljanje potpisa za SNS. Ili, imate pomenutog ministra Vesića koji pravi, on je otišao korak dalje, ne samo što plaća te video klipove, sve potpisan kao ministar, i poziva, ove iz priloga da se glasa za, kako beše, Srbija ne sme da stane, nego to, to su neki klipovi urađeni onako profesionalno, na nekim gradilištima i tako dalje.
Zlatko Minić: Na sajtu ministarstva se prenose vesti o njegovim aktivnostima u kojima se citira Srbija ne sme da stane.
Nemanja Nenadić: Eto, čekamo da vidimo šta će Agencija ovaj put da zaključi o tome. A da ne pričam da je trebalo, i sami, pošto imaju posmatrače izbornog procesa, sve to da pokrenu po službenoj dužnosti. Ne možemo računati na to da će državni organi da urade svoj posao, i hajde makar da probamo da ih nateramo, da im suzimo prostor za izgovore.
Svetlana Lukić: Hvala vam, i jednom i drugom, na razgovoru.
Peščanik.net, 20.11.2023.
