Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Postoji vreme kada underground kultura živi svojim životom ispod estradne scene i vreme kada državna estrada poseže za undergroundom. Prvi put se to dogodilo 1995. kada je Emir Kusturica, uz logistiku Ministarstva kulture Republike Srbije, ponudio svetu film Андерграунд kao objašnjenje ratnih događaja s početka devedesetih. Dvadesetak godina kasnije, Ministarstvo kulture je odlučilo da pomoću glavnih aktera pomenutog filma samo kreira svoju alternativnu festivalsku scenu, bilo da je reč o preformulisanju Sterijinog pozorja (Predrag Miki Manojlović) ili pokretanju novih festivala kao što je Filmski festival Ravno Selo (Lazar Ristovski) ili književni festival pod imenom Beogradski kontrapunkt (Emir Kusturica & Vladan Vukosavljević). Ovaj civilizacijski iskorak dogodio se u roku od mesec dana, ali čitav proces počeo je zapravo mnogo ranije, kada je država jednom akteru državnog андерграунда poverila deo teritorije na trajno upravljanje, drugome kasnije simbolično dodelila avion sa njegovim imenom, dok je treći morao da se obračunava sa „mrsomudima“ u toku poslednje predsedničke kampanje ne bi li došao do svog feuda u kulturi. Uglavnom, sada su pozorište, film i književnost pod kontrolom ministarstva, čime je napravljena pokazna vežba kako treba kreirati kulturu. Sve ovo ne bi bilo toliko interesantno da u Srbiji odavno već ne postoji priličan broj festivala koji pokrivaju sve vidove produkcije, od pisanja filmskih scenarija, promocija debitantskih ostvarenja do festivala igre, džeza, drame, pesničkih festivala, regionalnih i međunarodnih književnih susreta. Ipak, nezadovoljni aktuelnom umetničkom produkcijom, vlasti u Srbiji su odlučile da krenu sa promenom „neradničkog mentaliteta“ koji proizvodi samo dela palanačke osrednjosti. Kao glasnogovornik te, reklo bi se konstantinovićevske revolucije koja se ovih dana odvija u Srbiji, pojavljuje se niko drugi do predsednik Vučić, koga je ta samosvest motivisala da krene sa temeljnim reformama: „Mislim da je za nas najvažnije pitanje u narednim godinama da promenimo naš pristup, radne navike, moramo da promenimo sve u vezi sa nama, i to će biti najteži deo naših reformi“. Najefikasniji način promene „svega u vezi sa nama“ je zapravo implementacija takvog modela promene kroz ministarstva prosvete i kulture. U prvom slučaju je reč o dualnom obrazovanju, u drugom o avangardnoj negaciji svega što postoji u savremenoj kulturi danas i ovde, i afirmaciji drukčijeg modela ponašanja u kulturi.

Ovaj (neo)avangardni krik, koji je najglasnije odjeknuo u prostorijama Ministarstva kulture, ide na dva koloseka: jedan radi u jeziku a drugi u savremenoj kulturnoj produkciji. Tako je pre nekoliko dana Radna revolucionarna grupa Ministarstva kulture i informisanja, u koju su uključeni predstavnici Odbora za standardizaciju srpskog jezika, predstavila predloge za izmenu i dopunu Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma. Cela stvar se zasniva na tome da se prvi član postojećeg Zakona uskladi sa članom 10. Ustava Republike Srbije „koji u službenoj upotrebi ne razdvaja srpski jezik od ćiriličnog pisma, odnosno ćirilica se označava kao matično pismo, a latinica kao pomoćno pismo“. Vizionar Tomislav Nikolić, koji se u vreme donošenja Ustava hvalio da je ovaj član najveći doprinos Radikalne stranke pisanju ovog dokumenta, nije mogao ni slutiti da će učinak njegovih (pre)diplomskih studija trasirati rad najuglednijih doktora filologije, okupljenih u Odboru za standardizaciju. Tako je počela radikalska promena „svega u vezi sa nama“, koja danas dobija formu opštenarodnog pokreta.

Ljudi koji sprovode Vučićevu kulturnu revoluciju ne dolaze izvan kulture, kako to ističu njegovi kritičari, već naprotiv iz redova najuglednijih umetnika. Sam žiri Sterijinog pozorja sačinjen je od ljudi sa biografijom i integritetom. No niko od njih nije želeo ni da prokomentariše obrazloženje koje je javnost čula od predsednika žirija. Isto važi za komisije i radna tela ministarstva kulture u kojima se godinama smenjuju najugledniji pesnici, pisci, teoretičari, profesori univerziteta i kritičari. Rezultati tih konkursa, međutim, kao i u slučaju ovogodišnjeg Sterijinog pozorja, govore nešto drugo, da svi oni stoje iza generalne kulturne politike koja se sprovodi poslednjih godina, a koja sve više podseća na kulturnu politiku Nedićeve Srbije. Pretpostavljam da niko od njih neće ustati ni protiv predloga za izmenu i dopunu Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, niti protiv festivalske politike ministarstva. Uostalom, zašto bi se time bavili kad imaju pametnija posla.

Vučićev uspeh je stoga enorman. On je za pet godina suverenog vladanja prešao epski put. Krenuo je sa Nebojšom Stefanovićem, Markom Đurićem i Nikolom Selakovićem, da bi danas pridobio najširu moguću podršku „prave elite“. Dospelo se dotle da se organizuje Beogradski kontrapunkt, književni festival zatvorenog tipa, samo za elitne posetioce i funkcionere. Ministar Vukosavljević je ovako rezimirao doprinos svog festivala: „Ocena je svih učesnika (Kusturica, Handke, Prilepin, Begbede, Danojlić, Ju Hua) da je kultura bila velika tema tokom dva dana u našem gradu, da su o njoj govorili ljudi iz celog sveta, sa svih meridijana, veoma ugledni važni pisci, visoki intelektualci i da su pitanja kulture, kulturne politike i značaja kulture u savremenom svetu i književnosti bile teme razgovora”. U prevodu, izdvojen je ogroman novac na netransparentan način da bi ministar pokazao čitavoj kulturnoj sceni kako se „hrabro ide u susret budućnosti“. Na kraju ovog opskurnog festivala, potpisana je Zajednička izjava učesnika, u kojoj se sagledava aktuelni trenutak kulture u svetu kroz upozorenje da „globаlni neurotični i površni stil životа, koji se nаmeće kаo jedini moguć i jedini prihvаtljiv, pretvаrа аntičku ili prosvetiteljsku viziju potpunog čovekа u jednodimenzionаlno biće, а ljudsku zаjednicu u bio-mаsu, pogodnu zа brzu mentаlnu obrаdu i prerаdu“.

Prerada bio-mase u Srbiji ide po planu; najpre je to učinjeno u okviru SNS-a, a potom se proces proširio i na sve ostale oblasti društva. Krajnji učinak ovog zahvata je suspendovanje moći rasuđivanja u uslovima kada je ona nasušno potrebna. Kultura bi po definiciji morala da aktivira ovaj mehanizam, međutim surogat koji ministarstvo podržava ili samo produkuje, sada je to više nego očigledno, blokira svaki pomak. Uskoro će inspekcija za ćirilicu postati prihvatljivi vid komunalne policije u kulturi, dok će Emir, Miki i Laza, svako u svom ataru, trasirati naš izlazak iz evropske palanke.

Peščanik.net, 21.06.2017.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)