U poslednje vreme je postalo moderno da javne ličnosti pišu za novine. To je izgleda fancy. Tekstovi Medvedeva i Putina uvek imaju veliki odjek u javnosti, za razliku od napisa nižih oligarha, za koje i sami autori znaju da neće biti mnogo čitani. Baš zato ti tekstovi su otvorenije pisani i zanimljiviji za čitanje. Na primer, Pjotr Olegovič Aven, predsednik Alfa banke, u Ruskom pioniru otvoreno piše o porocima postsovjetskog režima, ali odmah zatim navodi čitaoca na pomisao da i ne može biti drugačije. Nisu oligarsi krivi zbog toga što su takvi kakvi su. Aven se pita – a otkuda se pojavila vladajuća klasa, i sam odgovara (stari retorički trik): „Nije nam valjda pala s Marsa, ili s Venere!“ Na pitanje da li bi i on sam mogao biti drugačiji, on opet sam odgovara: „Ne sporim da u poslednjih 20 godina ljudi koji su se našli na vrhu, sve u svemu nisu bili na visini zadatka. Ali možda stvar nije u pojedincima, već u „konzervatorijumu“, kako je govorio Žvanjecki (Mihail Žvanjecki, satiričar i izvođač svojih tekstova – prim.prev), odnosno u osobenosti naše velike domovine da se na svakih pet godina menja sve, a na svakih dvesta – ništa“.

Kraće rečeno, zemlja nam je nikakva, a ni narod nije neki. Izgleda da je u tome problem. Ako je tako, oligarsi su skoro žrtve te „užasne zemlje“, kao i disidenti, ali sa imovinom koja se meri stotinama milijardi dolara. Dovoljno je da samo pomislimo na muke tih heroja, pa da nas obuzme iskreno sažaljenje. Naravno, tu nešto nije u redu. Da možda Aven nije nešto pobrkao? Da se možda u „konzervatorijumu“ ne krije neki sasvim drugačiji sadržaj?


Sjaj i beda nomenklature

I stvarno, otkuda se pojavila „ta vladajuća klasa“? Pitanje je zanimljivo. Otkuda ta elita koja, prema rečima ovog njenog predstavnika, nije „na visini zadatka“, koja je neprofesionalna i neefikasna i koja se, s tačke gledišta opštih interesa, odrodila od društva. I ne samo to. Ona je pronašla poseban način da se grčevito bori da osvojenu vlast sačuva, a to je degradacija zemlje. Čitava Rusija je spuštena na primitivni nivo. Budući da ovakva elita nije odgovarajuća za ovu zemlju, sve treba tako naštimati da zemlja postane odgovarajuća za takvu elitu. Da bi učvrstili svoju vlast, degradirane elite čitavo društvo dovode u poludivlje stanje. Uvode se arhaični politički i ekonomski sistemi, nameće se pseudoideologija „suverene demokratije“, a narod se sistematski otuđuje od politike. Sve su to elementi jedinstvene zamisli ovakve elite.

Degradacija sovjetske i postsovjetske elite, kao i bilo koji društveno-politički proces, ima svoju istoriju. Odavno je poznato da je osnovni uzrok degradacije elite odsustvo mehanizma njene rotacije, a zna se i šta se događa sa društvom kojim vladaju zatvorene elite.

Osnove zatvorenog sistema koji danas imamo postavio je drug Lenjin. Prvo njemu treba da se zahvalimo. Nakon revolucije, bilo je neophodno da se po svaku cenu sačuva iznenada stečena vlast. VKPB (Svesavezna komunistička partija boljševika), tada još mala ekstremistička partija, morala je da smisli metod kojim bi potčinila celu zemlju. Opozicione partije su bile rasterane, a u cilju zastrašivanja, ne samo političkih protivnika nego i čitavog stanovništva, čekisti su zaveli „crveni teror“.

Međutim, unutar same partije su se ubrzo pojavili sukobi frakcija, da bi se posle Lenjina iz tog sučeljavanja različitih programa razvila borba za golu vlast. Trocki je čak pokušao da 1927. izvrši nešto nalik na „narandžastu revoluciju“, ali je veoma brzo bio proteran iz zemlje. Na kraju je Staljin doneo odluku da prekine sa tom „lakrdijom“. Iskorenio je sve oblike opozicije i ustanovio režim lične vlasti.

Sistemska greška diktatorskih režima je ta da se diktatura ne može predati „nasledniku“. Diktatura je uvek personalizovana. Zato se, kada diktator napušta političku scenu, kao pravilo javlja pretnja rušenju čitavog režima. Staljinovi „saborci“ su marta 1953. bili izloženi baš toj pretnji. Drugog Staljina među njima nije bilo i postavilo se pitanje: „Šta da se radi?“

Berija je tada bio na vrhu objedinjenog ministarstva unutrašnjih poslova, preko kojega je na kratkom lancu držao sve aktere sa vrha vlasti. Prvo što je trebalo učiniti je, dakle, obračunati se sa njim, jer niko nije želeo ponovne „čistke“. Pošto je ova značajna figura uklonjena, „saborci“ su ponovo podelili ministarsto unutrašnjih poslova na miliciju i državnu bezbednost, ali strah od specijalnih službi je još uvek bio prisutan. I tada je Hruščov izveo vešt „potez konjem“. Njegov čuveni referat na XX kongresu komunističke partije u jednom potezu je rešio nekoliko problema.

Prvo, ovaj nastup je omogućio Hruščovu da preuzme inicijativu od svojih konkurenata.

Drugo, on je direktno sa govornice diskreditovao Staljina i ujedno zaključio javni ugovor sa nomenklaturom da pod njegovim rukovodstvom više neće biti „čistki“. Službe zadužene za kažnjavanje su bile diskreditovane i prevedene pod komandu partije.

Treće, odgovornost za sva nedela bila je prebačena na jednog čoveka – Staljina. To je omogućilo da se skine odgovornost sa svih ostalih, a pre svega sa samog Hruščova, koji se tokom represivnih godina isticao svojim prilježnim radom. Naravno, rehabilitacija žrtava nije pomenuta, ali Hruščov je ovim nastupom zaradio imidž liberala i lovorov venac „humaniste“. I bez obzira na krvavi obračun sa demonstrantima u Tbilisiju 1956, na događaje u Mađarskoj iste godine, na Novočerkask i ostale „podvige našeg dragog Nikite Sergejeviča“, ovaj mit opstaje i danas.

Koristeći se uslugama ambicioznog i političkoj kombinatorici sklonog Žukova, Hruščov se oslobodio „antipartijske grupe“ i uz podršku partijskog aparata uzeo kormilo vlasti u svoje ruke. Kao spasilac nomenklature spokojno je mogao da ubire plodove svoje pobede.

Ali kao novi vožd Hruščov se suočio sa ozbiljnim problemom upravljanja. Sistem rotiranja kadrova vladajuće elite koji je stvorio Staljin bio je zasnovan na mehanizmu  represivnih „čistki“. Organi NKVD su kao „Damaklov mač“ stajali nad glavama partijsko-državne elite i, mada krajnje nehuman, taj sistem je držao u napetosti čitav aparat vlasti. Kadar postavljan u Staljinovo doba radio je do samosatiranja.

Čim je iz sistema uklonio „mač“, Hruščov je osetio da je elita počela da se opušta. No, preduzimljivi Nikita Sergejevič je tada primenio svoj sopstveni „know how“: represirao je aparat mehanizmom neprestanog preuređivanja i reorganinizovanja. Ugovorom koji je sklopio sa elitom bila je ukinuta primena metode fizičke eliminacije u „čistkama“, ali je administrativnu samovolju Hruščov iskreno smatrao svojom privilegijom. Nepredvidivost njegovih administrativnih odluka je bila osnovna poluga manipulacije i sada je to držalo čitavu nomenklaturu u stalnoj napetosti. Njegove reforme su često bile lišene bilo kakvog strateškog sadržaja. Na primer, zamena petoljetki sedmoljetkama nije rešavala ni jedan ekonomski problem, ali je zato Gosplan mesecima morao da „dubeći na glavi“ ispravlja i prepravlja planske pokazatelje. Hruščovljeve reforme su uglavnom imale represivnu funkciju, a on sam bio veoma zadovoljan svojim izumom. Od njegove česte upotrebe Hruščov je zapadao, kako je to Dostojevski još davno oštroumno primetio, u stanja „administrativnog zanosa“.

Taj zanos elita nije delila sa njim. Pošto se oslobodila opasnosti od fizičkog uništenja, ona se bacila na učvršćivanje svog položaja i obezbeđivanje vlasti nad svojim feudalnim „latifundijama“. Na „dnevni red“ je stavljena neophodnost stabilizacije političkog sistema. Ovu tačku dnevnog reda je pripremio i potpisao skromni partijski funkcioner i „saborac“ Hruščova, Leonid Iljič Brežnjev.

Brežnjev nije dobio mandat čak ni na administrativne represije. Njemu je bio nužan drugi sistem kontrole aparata i on je našao rešenje. Uveo je sistem totalne korupcije, odnosno, „kupio“ je vlast od nomenklature. Time je definitivno bio zatvoren projekat sovjetske modernizacije koji se tako pretvorio u srednjevekovni feudalni sistem raspodele dobara u zamenu za lojalnost „monarhu“.

Ali, apetiti nomenklature su rasli. Posedujući ogromnu vlast, sovjetski „baroni“ nisu imali gde da potroše svoj novac. Partijskoj eliti se preporučivalo da se u javnosti ponaša skromno, jer robe široke potrošnje nije bilo dovoljno čak ni za najprostije potrebe stanovništva.

Zadatak novog genseka Gorbačova, bio je legalizacija sive ekonomije i ustanovljavanje prava elite na posedovanje bogatstva. Ali ideologija socijalne jednakosti nije dozvoljavala da se vlast konvertuje u kapital i/ili keš, te se zato, pomoću istraživanja „belih mrlja u istoriji“ i sličnog, počelo s demontiranjem ideološke okosnice sistema. Cilj „glasnosti“ i ekonomske „perestrojke“ kojima se upravljalo s vrha, bio je diskreditacija sovjetskog sistema „uravnilovke“, legalizacija raslojavanja društva po imovinskom statusu i davanje formalnog prava vladajućoj klasi da prisvoji „opštenarodna“ dobra.

Gorbačov nije uspeo da do kraja ispuni svoj deo obaveze po ugovoru sa elitom. Jeljcinu je „pripala ta čast“ da započeti posao dovede do logičnog završetka. U vreme vladavine Jeljcina, deoba imovine „svojima“ je imala otvoreno ciničan karakter, za šta je Prvi predsednik Rusije debelo platio gubitkom autoriteta i popularnosti. Ali i pored toga, on je svoj posao završio do kraja. Imovina se našla u rukama oligarhije, a pravo na bogatstvo je bilo legalizovano.

U međuvremenu se pojavila nova pretnja. Demokratske procedure su pretpostavljale rotaciju elite, što nije značilo samo gubitak vlasti, već i gubitak kontrole nad nedavno stečenom imovinom. Tako se pojavio projekat „Putin“, koji je imao za cilj zaštitu imovine i demontiranje kompletnog dekora demokratije, kojom je, potencijalno, vladajući vrh mogao da bude ugrožen. Za glavnu ulogu u ovom projektu, bivši služnenik KGB-a je bio idealna  ličnost. Uzgred, osnovna delatnost KGB-a, nakon toga što mu je oduzeta funkcija reperesivnog instrumenta za izbor partijskih i visoko-državnih kadrova, bila je borba sa disidentima i redovna ideološka „profilaktika“ stanovništva. Ovo poslednje je bilo izum Andropova, koga i dan danas poneko naziva „liberalom“. Taj „liberal“ Andropov je od KGB-a stvorio ogromnu, glomaznu špijunsku mašinu, čija je glavna namena bila da strogo vodi računa o kretanju i „ispaši“ svojih sugrađana. To je okruženje u kojem se formirao Putin, a jeljcinskom „klanu“ je bio potreban baš takav, dobro obučeni „pastir“.

Danas su već mnogi zaboravili „predmet Mobeteks“, hapšenje  P. Borodina u Americi i mnoge druge korupcione skandale koji su svojevremeno nikli oko Jeljcina i njegovog tima. Visokopostavljenim drugovima i ologarsima zapretila je opasnost da završe iza rešetaka, o čemu se jednom prilikom 1999. brzopleto i nepromišljeno izbrbljao E. Primakov. Započevši rat u Čečeniji Putin je jeljcinsku elitu spasao od odgovornosti. Nikome u Rusiji više nije bilo do korupcionih skandala, tako da sistem ne samo da je ponovo preživeo, nego se i učvrstio.

Za vladavine Putina korupcija je poprimila još veće razmere i konačno se iz društvenog fenomena koji se u celom svetu smatra za odstupanja od norme, pretvorila u osovinu čitavog sistema. Kontrola nad sredstvima masovnog informisanja, „čišćenje“ političkih oponenata, zamena javne politike agitpropom – sve to je omogućilo vladajućoj eliti, ne samo da se opere od svake odgovornosti i sačuva „osvojeno“, već i da u značajnoj meri uveća svoje „latifundije“.

Članovi elite su u vreme Putina postigli sve ono o čemu su još od marta 1953. mogli samo da sanjaju svi njeni predhodnici. Potpuno odsustvo kontrole, potpuna nekažnjivost, odsustvo fizičke i administrativne represije, legalizacija bogatstva, odstranjivanje društva od politike, odnosno od upravljanja zemljom – sve su to stremljenja dostignuta tokom ovih godina. U njihovim rukama je praktično sve. Dostignut je najviši nivo sveopšte kontrole i ostalo je još samo da se fiksira status quo, po mogućnosti „zauvek“. Međutim, kako se približavala 2008, na vrhu je počela da tinja borba između frakcija, koja ja na kraju dovela do narušavanja ravnoteže sistema. Ekonomska kriza je samo ubrzala taj proces.

Za Medvedeva je u početku bila predviđena samo uloga Putinovog „dublera“. Bilo je planirano da on neko vreme zamenjuje Putina i da u isto vreme štiti sistem od koncentracije prevelike vlasti u rukama „bezbednjaka“. Ali tokom te predstave, uloga Medvedeva je polako počela da se menja. Pokazalo se da mahinacija sa „dublerom“ ima mnogo nedostataka. Predsednik je taj koji je na vrhu čitave birokratske piramide i Putin je veoma brzo osetio kako se polako “utapa“ u ostatak bezbojne birokratske mase na nižim nivoima te piramide. Kako bi učvrstio svoj status prve ličnosti u državi, odlučio je da se posluži već proverenim metodom, a to je rat.

Putin je, od vojnih priprema do organizovane propagande, sistematski i veoma brižljivo pripremao rat sa Gruzijom. Međutim, vojnim udarom na grad Chinvali, Saakašvili mu je pokvario sve planove. Udar je bio toliko jak da je Kokojti brže bolje herojski pobegao iz Južne Osetije. Putin u Gruziji nije uspeo da izvrši specijalnu operaciju po uzoru na osvajanje Aminovog dvorca (27.12.1979. specijalna operacija KGB-a na samom početku rata u Avganistanu, u kojoj su ubijeni predsednik Amin i njegov sin – prim.prev), već se moralo pristupiti vojnim operacijama velikih razmera. Na ovakav razvoj događaja nije mogla da pristane čak ni sibaritska Evropa, koja je inače sklona izbegavanju sukoba.

Kako su se dalje razvijali događaji opšte je poznato, te danas, u talogu, imamo sledeće:

•Kremlj, zajedno sa Nikaragvom i Venecuelom, pokušava da dokaže celom svetu da su Južna Osetija i Abhazija „nezavisne države“. Na drugoj strani, čak ni države članice SNG-a ne žele da učestvuju u tim kremaljskim igrama i svim silama se trude da se od njih distanciraju;

•Ruska armija je u Abhaziji i Južnoj Osetiji izgubila status mirotvorca i, saglasno normama međunarodnog prava, postala okupaciona vojska. To se katastrofalno odražava na ugled Rusije u međunarodnoj političkoj areni. Teški dugogodišnji rad na obnovi autoriteta Rusije pretvoren je u prah i pepeo. Karikaturalni lik agresivnog i nepredvidivog „ruskog medveda“ ponovo je postao osnovna karakteristika imidža naše zemlje;

•Američki eksperti su Rusiju zaveli u spisak spoljnih opasnosti po SAD. Kremlj je na kraju dočekao ono što već odavno želi – Amerikanci su ih proglasili za svoje neprijatelje;

•Projekat „energetske imperije“ je propao. Prilikom „gasnog rata“ sa Ukrajinom, Putin je poražen u dvoboju sa maestralnom Julijom Timošenko. Rat u Gruziji je naterao Evropljane da aktiviraju projekat Nabuko. Predstavnici  Energetskog kompleksa (ТЭК) su se od nadmene gospode neradnika, pretvorili u smerne molioce za državne kredite;

•Rusija se od „mirne luke“ za međunarodni kapital pretvorila u spojler-državu, kvariigru, što ima za posledicu da stranih investicija ima sve manje, da se poslovi ne kreditiraju i da ekonomija propada;

•Igre u vezi sa Protivraketnom odbranom (PRO) u Evropi, koja ničim nije pretila Rusiji, završile su se tako što se Obama odlučio za stvaranje novog sistema odbrane. Prema rečima R. Gejtsa, ovaj sistem će imati mogućnost da reaguje „i na ruske rakete“. Sada Kremlj užurbano uvećava vojni budžet i planira da gradi nosače aviona, a istovremeno, već godinama nikako da završe remont „Admirala Gorškova“ (teška krstarica-nosač aviona, prodata Indiji 2004, ali do danas neisporučena,  jer je na remontu – prim.prev);

•Propaganda koja od Putina pravi heroja i mačomena neprestano diskredituje instituciju predsednika i time već slabu državu pretvara u fikciju ili prosto oruđe u rukama klanova u senci. I sve se to događa pred očima čitavog sveta.

I stvarno, „vladajuća klasa“ nije na visini zadatka. Izgleda da se u „konzervatorijumu“ ipak nešto mora popraviti i prevaspitati, a to nije naša zemlja, a ni narod koji živi u njoj, već elita koja na njima parazitira. Po svoj prilici je tako, ali se odmah javlja i pitanje: ako je „ovoj eliti“ toliko dugo vremena uspevalo da zadrži vlast, zašto bi je ona baš sada ustupila nekom drugom?


Između diktarure i demokratije

To će se ipak desiti, i to iz razloga koji neće zavisiti od volje „vladajuće klase“. U ranijim tekstovima govorio sam o cikličnom karakteru političkih procesa, ne samo u Rusiji već i u zemljama razvijene demokratije. Cikličnost političkog procesa se može opisati uz pomoć pojma „životnog ciklusa“. Ovaj pojam je pozajmljen iz biologije, ali se već odavno uspešno primenjuje i u drugim oblastima, kao na primer u marketingu (životni ciklus proizvoda) ili u istorijskim naukama (životni ciklus civilizacija).

Koncept „životnog ciklusa“ primenjen na političke sisteme, koji je izložio G. Diligenski, izgleda ovako: 1. nastajanje sistema; 2. stabilna ravnoteža i progresivna evolucija; 3. stagnacija sistema, koju prate disfunkcionalne krizne pojave; 4. stanje situacione krize izazvane teškoćama u rešavanju konkretnih problema unutrašnje i spoljne politike, koji prete stabilnosti sistema; 5. opšta kriza sistema, koja se odražava njegovom nepovratnom destabilizacijom. Svaka faza u sebi sadrži svoj stadijum razvoja, a četvrta i peta faza su različiti stadijumi faze slabljenja i raspada sistema.

Posle XX kongresa kompartije i nakon demontiranja staljinskog režima, započet je „životni ciklus“ novog sistema koga uslovno možemo nazvati „feudalnim“. Tokom vladavine Putina, ovaj sistem je proživeo dva stadijuma: distigao je vrhunac, a potom počeo da opada. Saglasno opštem zakonu o razvoju sistema, kriva razvoja, dostigavši svoj vrh, naglo počinje da pada.

Medvedev je preuzeo predsedničku fotelju u fazi slabljenja sistema. Od svih postsovjetskih rukovodilaca, Medvedev je političar najmanjeg formata, što je u saglasnosti sa opštom tendencijom razvoja sistema. Sve dok nomenklatura uvećava svoje „posede“, logika sistema je tera da na vrh izbacuje od njih zavisne figure. Konkurencija između Medvedeva i Putina, za sada samo na rečima, slabi vrh vlasti i otvara mogućnost raznim grupama iz nomenklature da učvrste svoje imovinske pozicije. Dovedena do logičnog završetka, zamisao realizacije „vlasti radi vlasti“ dovodi tu samu vlast u stanje raspadanja.

U sistemu uzajamne povezanosti elite i društva, postoji nekoliko varijanti odnosa između interesa političke elite i stanovništva, koji mogu: a) u značajnoj meri da se podudaraju, b) da u značajnoj meri budu protivrečni, c) da su potpuno protivrečni i d) da budu neutralni.

Potpuna harmonija elite i društva nije moguća. Ali ako se ostvari podudaranje interesa po nekim osnovnim parametrima, otvara se polje na kome je moguće ostvarivati kompromise. Zapadne demokratije su izgrađene na sistemu procedura koje omogućavaju usaglašavanje različitih interesa.

Varijanta „b“ je karakteristična za autoritarne režime. Kako bi zakamuflirala svoje prave namere i dovela društvo u zabludu, elita pribegava manipulativnim metodama, kao što su na primer lažni patriotizam i slično.

Treći slučaj je varijanta koju je Lenjin nazvao „revolucionarna situacija“, odnosno rat elite i društva. Danas se u Rusiji varijanta „b“ postepeno preliva u varijantu „c“:  resursi manipulacije presušuju, konflikti unutar elite se zaoštravaju, a istinita priroda vlasti iz dana u dan postaje sve očiglednija.

Ima slučajeva kada se interesi društva i elite nikako ne presecaju. Takozvane „oblačne godine“ (sredina 80-ih, prim.prev) bile su relativno stabilne zato što se, na jednoj strani  vlast bavila isključivo sobom, a na drugoj je društvo bilo prepušteno samo sebi. I mada su se sa pojavom krize svi, i ne želeći, našli „u istom čamcu“, elita po svojoj staroj navici vesla isključivo na svoju stranu i tako dovodi u opasnost celu zemlju. „Vladajuću klasu“, koja ima tako slavnu prošlost u bežanju od odgovornosti i obmanjivanju stanovništva, nemoguće je prevaspitati, što znači da je treba zameniti. Postoje samo dve varijante rotiranja elite: ili uvođenje diktatorskog režima koji bi vodio u represiju sličnu onoj 1937. godine ili realna demokratizacija zemlje.

Razumljivo je da elita nije zainteresovana za uvođenje represije, ali joj se i predaja vlasti demokratskim putem takođe ne sviđa. Zato se sada preduzimaju pokušaji imitiranja liberalizacije režima, a za izvršenje ovog zadatka zadužen je Medvedev. U ovoj predstavi za Putina je predviđena uloga „lošeg momka“, tako da 2012. godine nećemo biti svedoci nikakve „izborne trke“ između njega i Medvedeva. Potrudiće se da Putinu prišiju sve moguće i nemoguće greške i da ga otpišu, da bi nakon toga u belim rukavicama nastavili započeti posao razvaljivanja države. Ali ma koliko se trudili da „strašilima“ koje emituje orvelovska televizija izblede veoma ozbiljne realne izazove pred kojima danas stoji Rusija, njihov plan neće uspeti.

Sistem se sam od sebe iscrpeo, a kozmetička „perestrojka“ Medvedeva će samo ubrzati njegov krah i pomoći da se na njegovim ruševinama stvori novi.

Nove figure će se, kao i u prošlom veku, pojaviti iz unutrašnjosti, jer regionalna elita je ta koja trpi najjače pritiske u kriznim situacijama. Odozgo je pritiska Kremlj trudeći se da zbaci sa sebe svu odgovornost i prebaci je nadole po „vertikali“ , a odozdo ih davi stanovništvo regiona, koje od države traži socijalnu zaštitu.

Slična je situacija bila 80-ih godina XX veka i tada se pojavio fenomen Jeljcin. I ovog puta će se dogoditi nešto slično. U uslovima potpunog bankrotstva federalne elite, inicijativa automatski prelazi na regione. Federalna elita se tome suprotstavlja ubrzano proizvodeći „spoljne pretnje“, ali su unutrašnje protivurečnosti u sistemu toliko narasle da ova taktika samo ubrzava njegov raspad.

 
Avtandil Culadze, Ежедневный Журнал, 02.10.2009.

Preveo sa ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 08.10.2009.