Jednom, tamo na samom početku osamdesetih, sedeo sam sa mojim, odavno nažalost pokojnim, drugom Zoranom Ćirom ispred Gradske kafane u (tada još uvek) Titovom Užicu, kad se odnekud pojavi neka omladinska radna brigada uzvikujući „Tito, partija, omladina akcija.“
Vlasnik grada je već bio umro; iako su se političari zaklinjali da će i posle njega biti Tito – sve je već počelo da se osipa, da odlazi dođavola; pronicljiviji su mogli shvatiti kako će sve to završiti. U takvom ambijentu kasnog, dekadentnog komunizma, pojava omladinske brigade delovala je prilično bizarno. Jeste, forma se nekako održavala, ali sve je iznutra bilo šuplje. „Eto“, reče Zoran, „u Italiji haraju Crvene brigade, a mi još petljamo sa ovim kurajberima.“ Šta je pisac hteo da kaže prepričavajući ovu uspomenu? Hteo sam da kažem da su nekada brigade bile – brigade, a parade – parade. Posle su brigade postale lakrdija, a parade su – zbog besparice i manjka interesovanja – prestale da se održavaju. Konačno, Srbija je postala (navodno) demokratska zemlja; zveckanje oružjem ne ide uz demokratiju. (Mada bih onako laički preporučio da Vojska Srbije porazmisli o zameni Titovih oficirskih uniformi nekim novijim modelom). Ali Srbija je ovo. Nekakvih parada uvek mora biti. Tako se velika prašina podigla oko najavljene „Parade ponosa“. Lokalna gay populacija, naime, namerava da izađe na ulice i da organizovano proparadira Beogradom. Nemam ništa protiv. I sam sam se jedne zgode – doduše slučajno – našao usred jedne gay parade; tumarao sam po Torontu, pa upadnem u veselu povorku. Zurle, tambure, tange, ništa što nije viđeno. Ništa naročito.
Lično mislim da paradiranje seksualnom orijentacijom bilo koje vrste ukazuje na loš ukus i izvesnu vrednosnu dezorijentaciju, ali Srbija je, rekosmo, (navodno) demokratska zemlja. Ako momci i devojke nameravaju da prošetaju, ako su skup uredno prijavili MUP-u, onda tu nema mnogo šta da se priča. Kome se ne sviđa – ne mora da gleda. A Dačić mora da spreči bilo kakvo ometanje skupa. Ili ne daj bože kakvo nasilje. Sa druge strane, neke patriotske organizacije su – sasvim u ovdašnjem duhu – upriličile kontraparadu pod nazivom Porodična šetnja. Ta šetnja je već prošla. U miru. Bez incidenata. Dobar znak. Smisao šetnje je, ako sam dobro razumeo, bio „promovisanje“ porodičnog života. Nije mi baš najjasnije kako se to porodični život promoviše masovnim okupljanjem, šetnjom ulicama i prigodnim programom. Ali nema veze. Ličnosti i porodice koje su porodično prošetale takođe imaju neotuđivo pravo da prijave skup, maršrutu, i da šetaju dokle god im je volja.
Već sam na ovim stranicama pisao o konfuziji koju u društveni život unosi brisanje granica između intimnog, privatnog i javnog. Ukoliko gay populacija ima kakve političke ciljeve – a legitimno je da ih ima jer njen položaj u Srbiji nije nimalo ružičast – onda je sasvim u redu da izađu na ulice sa spiskom svojih zahteva. Ali ako izađu na ulicu tek onako, da se prošetaju, da se uzjordame – sve to čitavu stvar spušta na tabloidni nivo. Nekako mi to liči na one omladinske brigade s početka osamdesetih. Nije, dakle, više problem hoće li se neki skup održati ili ne – tu lekciju smo valjda savladali – ali ostaje pitanje smisla uličnih okupljanja. Od „jogurt revolucije“ naovamo, uvrežilo se jedno nakazno shvatanje da se ciljevi ove ili one grupe najlakše ostvaruju na ulici. Ima, naravno, stvari zbog kojih se ponekad mora demonstrirati. Ali javno manifestovati puku seksualnost ili idealizovanu porodičnost, čini mi se neproduktivnim. Neće Parada ponosa povećati stopu homoseksualnosti u Srbiji, još manje će Porodična šetnja tu stopu smanjiti, a ponajmanje će afirmisati porodični život – stvar vajkadašnju, stvar kojoj reklama, paradiranje, manifestovanje, uopšte nije potrebna. Paradirajući i šetajući i gay populacija i porodični patrioti, zapravo, a da nisu svesni toga, skidaju odgovornost sa političke elite. Ta elita, zapravo, treba da reši i probleme paradera i probleme šetača. Tačno je da je porodica u velikoj krizi. Ali za to nisu krivi ni homoseksualci ni biciklisti, već nekompetentne i grabljive političke elite koje već dvadeset i više godina devastiraju srpsko društvo, nezainteresovani za išta izvan granica sopstvenog interesa.
A sad, vreme sporta i razonode. Elem, pre neki dan na utakmici reprezentacija Srbije i Francuske, jedan deo publike zviždao je tokom intoniranja Marseljeze. To je izazvalo pravi amok među komentatorima, a posebno među političarima koji su se valjda uplašili da će ta nepristojnost srozati ugled Srbije i pogoršati odnose između dve zemlje. Nije zgoreg podsetiti da u Evropi – kojoj valjda težimo – stadionske budalaštine (pod uslovom da ne bude nereda) nemaju nikakav uticaj na politiku, pogotovo ne na spoljnu politiku. Ovako, stekao se utisak da je Marakana državna institucija, a da su navijači zvanične ličnosti koje su se istrgnule kontroli i uprskale stvar. Tolika medijska i politička buka oko jednog u suštini beznačajnog događaja nije znak povišene brižnosti političke elite, već znak da se ovde niko ne bavi ozbiljnim poslovima. Sa druge strane, neizbežni Đorđe Vukadinović ima drugačiji pogled na stvar. Ne treba ni naglasiti – sasvim u duhu njegove političke poetike i filozofije. „Nije to bilo u redu, nije to lepo, to je sportski neprimereno“, otprilike tako glagolji Vukadinović da bi zadovoljio minimum političke korektnosti. A onda ulazi u suštinu stvari: „Zvižduci upućeni Marseljezi bili su neka vrsta spontanog referenduma kako o francuskoj politici prema Srbiji tokom godina Balkanske krize (učešće u bombardovanju, priznanje Kosova) tako i o tome šta većina misli o ovoj jadnoj i bednoj kampanji domaćih medija i političara.“ Apsolutni trijumf beznačajnosti. Još jedna pobeda gluposti i diletantizma. Još jedan poen za Vukadinovića ubeležen u patriotske notese.
Činjenica da je autor citiranih nebuloza (a i mnogih drugih) nekakav univerzitetski profesor empirijski je pokazatelj dubine našeg pada.
Danas, 15.09.2009.
Peščanik.net, 16.09.2009.
