Kada je reč o gubitku teritorije, a u slučaju Kosova radi se o 12% ukupne površine Srbije, ukoliko je to uopšte relevantan kriterijum, možda bi trebalo uzeti u obzir iskustva nekih drugih država koje su se nalazile u sličnim situacijama. Konkretno, kako je takve traume prebrodila Velika Britanija, apsolutni svetski šampion u gubitku teritorija, država koja je za nekoliko decenija svedena na manje od 1% prvobitne teritorije? Koliko bi takvo iskustvo moglo biti poučno za politiku Srbije prema kosovskom problemu?
Kraj Britanske imperije
Godine 1960. britanski premijer Harold Makmilan u govoru u parlamentu Južne Afrike založio se za potpuni zaokret britanske politike i izneo viziju demokratske budućnosti afričkog kontinenta, bar onog dela koji je u tom trenutku imao status britanske kolonije. Nakon stogodišnje politike zasnovane na dominaciji belog, evropskog i manjinskog stanovništva u kolonijama u Africi, Makmilan iznosi podršku Britanije politici vladavine „većine“, odnosno demokratskom uređenju, uz pravo na samoopredeljenje, odnosno nezavisnost. To je predstavljalo početak kraja Britanske imperije.
Makmilan se tih godina našao između čekića i nakovnja. S jedne strane ga je pritiskala realna slabost Britanije da održi upravu nad većinom kolonija, dok je s druge osećao jak otpor protiv dekolonizacije unutar Konzervativne stranke, čiji je bio lider, kao i otpor samih kolonista. Belci su u Britaniji videli garanta njihove sigurnosti i političke dominacije nad većinskim stanovništvom u kolonijama.
Politička elita ipak je morala da prihvati okolnosti koje su vladale u svetu i samoj Britaniji. Posle Drugog svetskog rata ta zemlja je postala previše siromašna da bi kontrolisala tako veliku imperiju. Spoznaja da je dekolonizacija neminovna otvorila je čitav niz drugih pitanja: U čemu se ogledaju britanski interesi u kolonijama? Kako sprečiti širenje komunizma nakon dekolonizacije? Kako zadržati što je moguće više uticaja u bivšim kolonijama? Nakon što je formirano mišljenje o tome koje je političke ciljeve moguće sprovesti u delo, sačinjen je „akcioni plan“ koji bi te ciljeve primenio u praksi.
Makmilan je najpre morao dobro pripremiti teren. Dve godine, 1957. i 1958, Afrika naizgled uopšte nije bila u fokusu britanske spoljne politike. Iza kulisa se ipak radilo punom parom. „Odbor za kolonijalnu politiku“ dobio je zadatak da za svaku afričku koloniju izradi detaljnu analizu posledica gubitka britanske jurisdikcije, kao i verovatnoću da se (buduće bivše) kolonije okrenu komunizmu – prioritet je bio da se to po svaku cenu izbegne.
Godine 1959. proces dekolonizacije je ubrzan. Ijan Maklaud (još jedan Škot!), pobornik dekolonizacije, postao je sekretar za Komonvelt, a Makmilan je počeo pripreme za jednomesečnu turneju po Africi koja bi se završila pomenutim govorom. Pred sam govor premijer je morao nekoliko puta do toaleta – toliko mu je bilo loše zbog monumentalnosti onoga što je morao da pročita!
Ishod takve politike bio je sledeći: Britanija je izgubila i poslednje velike kolonije, ali je u njima zadržala značajan politički, ekonomski i kulturni uticaj. I dan-danas je britanska kraljica formalno na čelu velikog broja nezavisnih država, a Komonvelt je postao značajna politička i kulturna organizacija koja objedinjuje gotovo sve bivše kolonije, pa i neke zemlje koje to nikada nisu bile. Ta dugoročna strategija je omogućila ispunjenje drugih ciljeva, poput sprečavanja širenja komunizma i zaštite britanskih ekonomskih interesa.
Da li je Makmilan ostao zapamćen kao izdajnik britanskih interesa? Daleko od toga. Svakako je tačno da niko ne voli da izgubi deo teritorije. Ali, ako je politika umetnost mogućeg, onda je teško zamisliti bolji ishod od onog za koji se Makmilan na kraju izborio.
Veliki državnici su upravo oni koji ne prezaju da naprave zaokret u politici kada su u pitanju interesi države koju vode. Za to je neophodno dobro proceniti trenutnu situaciju, ali i progutati poneku gorku pilulu. Istorija je puna takvih primera. Vudrou Vilson je uveo Ameriku u Prvi svetski rat; Šarl de Gol je odustao od politike francuske kontrole Alžira; Tito je raskinuo odnose sa Staljinom; Anvar el Sadat se založio za pregovore sa Izraelom. Promena politike je uvek hrabar i bolan potez kojim se rizikuje gubitak podrške biračkog tela, popularnosti u delu naroda, ili jedinstva unutar političke stranke.
Srpski sindrom
A kako to radi srpska politička „elita“? Razmotrimo primer srpske politike prema Hrvatskoj. Nakon krvavog rata Hrvatska je dobila nezavisnost i pri tom uspela da protera veći deo Srba. Ne samo to, već je Domovinski rat postao događaj koji umnogome i definiše hrvatsku naciju. A zna se protiv koga se ratovalo. Pri tom su Srbi ostali upamćeni i po razaranju Vukovara, a poseban odjek u svetu je imalo granatiranje Dubrovnika.
Postavlja se pitanje – ne bi li bilo mnogo bolje da je Srbija priznala nezavisnost Hrvatske istog dana kada je ona i proglašena? Nije li trebalo pozvati međunarodne posmatrače i trupe koje bi kontrolisale situaciju u područjima sa srpskom manjinom? Posle takve politike Srbija bi izašla neukaljana obraza, u Hrvatskoj bi se Srbi političkim sredstvima borili za svoja prava, a odnosi između ove dve nacije ne bi patili od ratne hipoteke. Ko zna, možda bi sada bile najbolji susedi. Jugonostalgija je čudna boljka.
Nažalost, situacija je mnogo gora. Srpska politička elita nije sposobna čak ni da formuliše prave interese građana Srbije. Ne samo što je ideju velike Srbije bilo nemoguće sprovesti u delo, već je i pitanje šta, konkretno, građani dobijaju životom u svesrpskoj, centralizovanoj državi koja po svim parametrima daleko zaostaje iza evropskih standarda moderne državnosti? Da li je zaista neophodan uslov razvoja moderne srpske države rešenje nacionalnog pitanja, formulisano u floskuli „svi Srbi u jednoj državi“? Čini se da je teza o velikoj Srbiji isključivo alibi (i to ne jedini, kako se stalno ispostavlja) koji se koristi da bi se odložile neophodne reforme a narod neprestano zamajavao. Kao da to nije dovoljno, elita čak ni svoje zacrtane ciljeve nije sposobna da sprovede u delo – što zbog sopstvene nesposobnosti, što zbog nepoznavanja sveta oko sebe.
Makmilanov govor „po srpski“
Bilo kako bilo, da se vratimo Haroldu Makmilanu. Njegov govor možemo približiti ovdašnjim prilikama hiperskokom u, recimo, 1990. godinu. Zamislite da je predsednik (ili premijer) Srbije došao u Hrvatski sabor i održao govor sledeće sadržine (sledeći formu i sadržaj govora Harolda Makmilana).
„Zaista je privilegija biti prvi predsednik koji će pozdraviti novi, demokratski izabran, Hrvatski sabor. U ovom trenutku prirodno je, i poželjno, to što se na ovom mestu i u ovo vreme održava živa debata o trenutnoj poziciji Hrvatske, o onome što je prethodilo trenutnom stanju, kao i o pravcu u kome Hrvatska želi ili treba da krene u budućnosti.
Hrvatska država, kao uostalom i srpska, vuče korene iz daleke prošlosti. U vašoj burnoj istoriji ta država je cvetala i gasila se u nekoliko navrata, da bi današnji oblik dobila nakon Drugog svetskog rata.
Nemoguće je ostati ravnodušan prema napretku ostvarenom u posleratnoj Jugoslaviji. Država koja je iz tog rata izašla kao jedna od glavnih antifašističkih snaga iz pepela je morala da se uzdigne i ponovno izgradi. U poslednjih 45 godina Jugoslavija je uspela da izgradi infrastrukturu, industriju, poljoprivredu, politički uticaj i obrazovanje kojim daleko prevazilazi mnoge druge evropske države. Ne treba zanemariti ni brojne sportske uspehe, muzički talenat, kao ni turistički potencijal, u kome Hrvatska prednjači ispred ostalih jugoslovenskih republika.
Činjenica da je sve to učinjeno u relativno kratkom periodu mnogo govori o sposobnosti, energiji i inicijativi svih jugoslovenskih naroda i narodnosti. Hrvatski narod u tom procesu svakako zauzima važno mesto i to je nešto na šta svi možete biti izuzetno ponosni. Ne sme se zaboraviti, koliko god sadašnji problemi bili veliki, da prostor na kome živimo nikad nije bio tako blizu evropskom standardu kao što je danas.
Dame i gospodo, živimo u burnim vremenima. Još od raspada Rimskog carstva jedna od konstanti političkog života u Evropi jeste nastanak nezavisnih nacija. One su nastale tokom vekova u različitim formama, pod različitim vidovima vlasti, ali su sve nastale iz snažnih nacionalnih osećanja i nacionalne svesti. Danas smo opet svedoci istorijskih zbivanja u srcu svetske civilizacije, u Evropi. Svedoci smo pada zida u Berlinu i verovatnog raspada Sovjetskog Saveza. Mi na Balkanu moramo biti svesni ovih istorijskih previranja i izuzetno teških zadataka koji su pred nama.
Vetar promena duva kroz naš kontinent, kroz ceo ovaj region, i Jugoslavija ne može biti izolovana od tog vetra. Svidelo nam se to ili ne, to je politička činjenica. Moramo je prihvatiti i naše politike ne mogu biti zasnovane na sistemu koji se neumitno mora promeniti. Čvrsto verujem da ignorisanjem novih činjenica stavljamo na kocku dalji napredak jugoslovenskih naroda i narodnosti i rizikujemo da sve što smo poslednjih decenija zajednički stvarali bude u nepovrat izgubljeno.
Šta to možemo da izgubimo? Već sam pomenuo napredak učinjen u Jugoslaviji. Ali važnije od svega toga je sledeće, i biću sasvim otvoren: rizikujemo novi građanski rat. Kao što smo svetu pokazali šta možemo uraditi u miru, isto tako vrlo dobro znamo kakva su krvoprolića moguća na ovim prostorima. Smemo li dozvoliti povratak retrogradnih snaga, smemo li dozvoliti da svetu još jedanput pokažemo ružno lice jugoslovenskih naroda?
Na Srbima i Hrvatima, kao najvećim jugoslovenskim narodima i inspiratorima jugoslovenske ideje, jeste istorijska odgovornost da spreče nove sukobe. Ukoliko do njih dođe biće potrebno još mnogo decenija da se vratimo na odnose koje trenutno imamo. Ti odnosi nisu sjajni, mogu biti mnogo bolji, i moraju biti mnogo bolji. Nas vezuje zajednička istorija, zajednička kultura, pa i zajednički jezik (kako god ga zvali). Došao sam u Hrvatski sabor da predočim hrvatskom narodu da u nama, Srbima, ima prijatelja. Ali sam došao i kako bih predočio strepnju da i srpski i hrvatski narod vrlo lako mogu krenuti stranputicom koja vodi pravo u katastrofu.
Na nama, Srbima i Hrvatima, najveća je odgovornost da neslaganja rešimo za pregovaračkim stolom. Došao sam da prenesem poruku da je danas srpski narod spreman da razgovara o svemu. Spremni smo da razgovaramo o unutrašnjem uređenju Jugoslavije, spremni smo da razgovaramo o decentralizaciji, labavoj federaciji, konfederaciji, pa čak i o nezavisnosti. Otvoreni smo za sve varijante koje će biti prihvatljive za obe strane.
Ali ono o čemu ne možemo razgovarati je sledeće: svedoci smo povampirenja ekstremno nacionalističkih snaga i u Srbiji i u Hrvatskoj. Te snage svoju životnu energiju crpe iz starih rana, koje očigledno još nisu zarasle. Ukoliko im zajednički ne stanemo na put, te rane će se ponovo otvoriti. To se ne sme dogoditi.
Morate biti svesni strahova prisutnih u srpskoj manjini u Hrvatskoj. Svi znamo da oni postoje i na vama je da prihvatite da su ti strahovi više ili manje opravdani. Na hrvatskoj vladi je odgovornost da učini sve kako bi tom narodu predočila da će Hrvatska učiniti sve da oni budu uvažena manjina, uz sva poštovanja za njihovu posebnost. S druge strane, odgovornost Srbije je da učini sve da se opravdanim strahovima Srba u Hrvatskoj ne manipuliše. Budite uvereni da ćemo sve učiniti da sprečimo takvu manipulaciju.
Kao predsedniku susedne republike želja mi je da Hrvatskoj pružim podršku u njenom daljem razvoju. Stoga mi nećete zameriti ukoliko vam iskreno kažem sledeće. Neki aspekti predizborne kampanje i neki potezi sadašnje hrvatske vlade onemogućavaju da iz Srbije pružimo bezrezervnu i iskrenu podršku aktuelnoj politici, koja u nekim svojim aspektima može da se protumači kao da je uperena protiv srpske manjine.
Naša je zajednička dužnost da međusobne razlike, koje očigledno nisu nepremostive, vidimo u kontekstu dugogodišnje zajedničke države i napretka koji smo zajednički postigli. Siguran sam u jedno: mi koji smo voljom birača privremeno na vlasti, mi koji smo privremeni igrači na velikoj istorijskoj sceni, mi nemamo pravo da pometemo godine i godine zajedničkog mirnog života i razvoja. To nam je istorijsko nasleđe. To nasleđe pripada našoj generaciji, ali i prethodnim generacijama, i to nasleđe moramo ostaviti i onima koji tek dolaze.“
Slobodan Milošević svakako nije bio Harold Makmilan, SANU nije britanski „Odbor za kolonijalnu politiku“, a ni Srbija kobne 1990. nije bila Velika Britanija.
Kvadratura kosovskog kruga
Na našu nesreću, vrlo brzo posle katastrofe koja nas je zadesila u Hrvatskoj i Bosni suočeni smo sa sličnom situacijom u samoj Srbiji. Vreme za preventivnu akciju na Kosovu već je davno za nama, i 17. februara 2008. došao je red da se proguta veoma gorka pilula. A ta pilula je, da ne bude zabune, mnogo gorča od ma čega što su Britanci ikada morali da progutaju, pa čak i kada su gubili mnogo veće teritorije. Kosovo jeste specifičan slučaj, kao uostalom i svaki drugi slučaj, ali ipak ne bi bilo loše makar nagovestiti kako bi Britanci verovatno prišli ovom problemu. Najpre bi, dakle, utvrdili činjenično stanje.
Činjenica prva: tri meseca posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo više od petine članica UN, više od polovine članica OEBS, više od dve trećine članica EU, više od tri četvrtine članica NATO, i priznale su ga sve članice G7. Dakle, većina značajnih međunarodnih i regionalnih faktora jasno je iskazala svoje mišljenje, koje se neće promeniti. Što je još gore, ove statistike vremenom mogu postati samo nepovoljnije. Ali osnovni problem je svakako taj što 90% stanovnika Kosova želi nezavisnost. U takvoj situaciji, šanse za povratak Kosova (mirnim putem ili ratom) pod bilo kakvu jurisdikciju Beograda sasvim su zanemarljive.
Činjenica druga: plan Martija Ahtisarija daje izvesnu autonomiju Srbima u nekoliko kosovskih opština, garantuje izvesna prava (zastupljenost u skupštini, srpski kao jedan od zvaničnih jezika Kosova, pravo na posebne veze sa Beogradom…) i štiti kulturnu baštinu Srba. Plan nije idealan, ali daje neke osnove za dalju političku borbu.
Činjenica treća: institucije na Kosovu su u katastrofalnom stanju i značajna podrška međunarodnih faktora (i materijalna sredstva) biće još dugo potrebna da bi se na Kosovu zaveo red. EU će u tome imati vodeću ulogu, na njihovu veliku žalost. Srbija te napore može da opstruiše, ili da pomogne da se realizuju. Opstrukcijom Srbija dodatno gubi simpatije EU i kosovskog stanovništva (pa donekle čak i kosovskih Srba koji, na kraju krajeva, moraju da žive tamo), a nejasno je šta realno može da dobije (videti činjenicu broj 1).
Činjenica četvrta: ekspanzija EU na zapadnom Balkanu jeste neminovnost. Uzevši u obzir značajnu pomoć (materijalnu i u pogledu zakonodavstva i izgradnje institucija) bilo bi suludo ostati „crna rupa na tepihu Evrope“. Od toga Srbija može imati samo štete. Dakle, gotovo je sigurno da će i Srbija i Kosovo jednog dana završiti u EU – Srbija kao punopravna članica, a Kosovo u najgorem slučaju kao protektorat.
Činjenica peta: Srbija ne mora priznati nezavisnost Kosova, ali može da polaže moralno pravo na tu teritoriju samo ukoliko a) tamo ima Srba i b) pokazuje brigu za napredak celokupnog stanovništva na toj teritoriji, uključujući i Albance.
Dakle, to su činjenice, a u čemu se ogledaju interesi Srbije?
Interes prvi: opstanak srpskog naroda na Kosovu i povratak izbeglih lica. To podrazumeva fizičku i materijalnu sigurnost Srba, prevashodno u srpskim opštinama.
Interes drugi: puna sloboda kretanja (naročito Srba) između Kosova i ostatka Srbije. To podrazumeva dobrosusedske odnose sa Kosovom, kraj zloćudne retorike i integraciju Srba u kosovske institucije uz maksimalnu moguću lokalnu samoupravu.
Interes treći: ekonomski interesi – učešće u privatizacijama na Kosovu i jačanje ekonomskih veza između Kosova i ostatka Srbije. To podrazumeva još pregovora sa kosovskim institucijama, verovatno uz međunarodno posredništvo.
Velika je ironija što je insistiranje na ovim ciljevima savršeno u skladu sa evropskim vrednostima, Ahtisarijevim planom i stvarnom brigom o Srbima na Kosovu. Ukoliko su gornji ciljevi ostvareni gubi li Srbija nešto time što je Kosovo na kartama sveta označeno drugačijom bojom u odnosu na Srbiju?
Koji bi bili koraci za ostvarenje gornjih ciljeva?
Za početak treba zahvaliti državama koje još nisu priznale nezavisno Kosovo. Treba im zahvaliti na principijelnoj poziciji da Kosovo mora dokazati da brine o manjinama, da ima institucije koje funkcionišu, da kažnjava ratne zločince, da omogućava povratak izbeglih, i da razvija dobrosusedske odnose pre nego što se prizna kao nezavisno.
Drugo, treba izraziti žaljenje što su se neke države ponele krajnje neodgovorno i požurile sa priznavanjem Kosova pre nego što su ispunjene osnovne pretpostavke za nezavisnost. Drugim rečima, Srbija ima jedinstvenu priliku da tuče po tim zemljama istim oružjem kojim su one tukle po Srbiji svih ovih godina.
I treće, treba definisati jasnu platformu (baziranu na tri gorepomenuta interesa) za nastavak pregovora kao i izgradnju kosovskih institucija – i jasno reći da Kosovo može računati na podršku Srbije u nameri da izgradi moderne institucije po evropskim standardima (to uključuje i podršku misiji Euleksa).
Da li bi iko mogao da zameri Srbiji na takvoj poziciji, osim birača u okviru narodnjačkih struja? I tu se vraćamo na izazove s kojima prava državnička politika mora da se suoči. Nama je preko potrebno više mudrosti Vilsona, De Gola, Tita i Sadata, a manje gluposti raznih Miloševića ili Koštunica.
Jednoga dana ćemo se tako zateći zajedno u EU. To znači da ćemo se i mi i Kosovari odreći dela suvereniteta vodeći se isključivo interesima građana. I tada granice zaista neće postojati, Srbi će se osećati sigurno u svojim opštinama, i svako će brinuti svoju lokalnu brigu. Postoji čak i parola za tako nešto – „Više od autonomije, manje od nezavisnosti“, samo što će ona tada imati sasvim drugačije značenje.
Peščanik.net, 20.05.2008.
