Vučić o slobodi

Nema nijednog uporišta u ruševinama koje su proizveli. Lišeni vlastodržačke oholosti i važnosti, oni izgledaju kao puke ljušture u kojima nema ničega, ali ima i potpunog izostajanja svesti o situaciji u kojoj su se našli, kao i potpunog izostajanja osećanja odgovornosti za stanje u koje su doveli narod i državu. Ima i malo straha. Uvodnik nedeljnika Pečat, broj 227 (27. jul 2012)

Navedene rečenice izgledaju kao da dolaze iz budućnosti, zapisane od strane nekog opozicionog posmatrača u vreme pada sa vlasti Aleksandra Vučića i SNS-a. Ali, nisu. Rečenice su iz leta 2012. godine, kada je već bilo jasno da će vladu formirati koalicija oko SNS-a i koalicija oko SPS-a. U delu javnosti kojoj se list Pečat obraćao ta politička promena budila je nadu i nekakva očekivanja. Demokratska stranka, bivši koalicioni partner socijalista, prešla je tada u opoziciju. Ipak, ocene o ruševinama i izostanku „osećanja odgovornosti za stanje u koje su doveli narod i državu“ odnosile su se isključivo na demokrate, dok je odgovornost Dačićevih socijalista negde nestala.

Luksuzno izdanje jubilarnog petstotog broja nedeljnika Pečat (15. decembar 2017) navelo me je da prebrojim primerke ovog lista u svojoj kolekciji. Izbrojao sam oko pedesetak komada, mada znam da nisam sačuvao baš svaki broj koji sam kupio. Deset procenata svih brojeva solidan je uzorak da se stekne uvid u glavne teme o kojima je ovaj list od 2008. godine do danas pisao.

Očekivano je da novinari svojim istraživanjima, ako žele delovati u javnom interesu, ukazuju građanima na neodgovornost vlasti. Ali Pečat nije na taj način gradio svoju novinarsku reputaciju. „Žuti kartel“ je napadan isključivo zbog izdaje Kosova, namera da otcepi Vojvodinu, isporučivanja osumnjičenih, a sada već osuđenih lica za ratne zločine sudu u Hagu, pridruživanja EU. Političari iz bivšeg DOS-a i aktivisti NVO nazivani su „decom NATO bombi“. A naširoko su razmatrani i navodni planovi zapadnih država da uz pomoć stranaka koje su bile na vlasti od 2008. do 2012. godine razbiju Srbiju. Pozitivno se pisalo o „poslednjem srpskom državniku“ Slobodanu Miloševiću, zatim Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, Vojislavu Šešelju, a od stranih političara najviše je veličan ruski vlastodržac Vladimir Putin.

Osnivač i nekadašnji glavni urednik Pečata je želeo da novim brojem kod svojih čitalaca probudi veru „u ideale istine, slobode i pravde, pa i veru u ideale levice“. Ali je umesto levice u listu prisutna isključivo desnica. Navešću samo neke autore: proruski bogataš, ministar Nenad Popović; ruski ur-fašista Aleksandar Dugin; nacionalistički antiglobalista Emir Kusturica; zatočenik kosovske politike Vojislav Koštunica; lirski pesnik epskog aktivizma, akademik Matija Bećković; političari iz DSS-a, predsednik stranke Miloš Jovanović i istoričar Miloš Ković; konzervativci Igor Ivanović i doktor nauka Miša Đurković; Dragoslav Bokan, pretenciozni epigon pokojnog Dragoša Kalajića; profesor i publicista, dverista Milo Lompar.

„Pečat je začet 5. oktobra 2000. godine“, obaveštava nas Momir Bulatović i nastavlja: „Mi koji smo, i tada, smatrali da je Slobina nacionalna i državna politika bila ispravna, bili smo na nivou ranih hrišćanskih zajednica. Znali smo da smo u pravu, ali smo trpjeli progon i šikanu, nemajući čak ni katakombe… napustili smo zavjet… ćutanja i napravili Pečat. List slobodne Srbije je, iz naših zamisli, postajao glasilo slobodne Srbije“. U nedostatku skrovišta, bivši Miloševićevi ljudi odlučuju da javno šire svoj uticaj, pa šta bude. Strašne li šikane nakon 5. oktobra!

Političke slobode i vladavina Slobodana Miloševića nikako ne idu zajedno, ali razmotrimo Bulatovićev način razmišljanja: slobodni srpski ljudi stvorili su glasilo koje predstavlja slobodnu Srbiju. Kriterijum slobode je sledeći: „Danas svi znaju… da je 5. oktobra 2000. ostvaren plaćenički plan preuzimanja vlasti u Srbiji“, piše Bulatović. Slobodni su ljudi, dakle, zato što nisu bili kupljeni stranim parama da ruše Miloševića. A i zašto bi, njegovu su politiku smatrali ispravnom. Sledi da je Miloševićeva politika bila slobodarska, samo zato što je navodno bila nezavisna od stranih uticaja. Tome nasuprot, nakon 5. oktobra u Srbiji je uspostavljena vlast zavisna od stranaca. Sve je ovo bitno za analizu stavova narednog autora.

Jubilarni broj Pečata možda i ne bi zaslužio analizu da svoj tekst, naslovljen sa „San o slobodi“, nije priložio i trenutni srbijanski apsolutista Aleksandar Vučić. Iz naslova se već vidi da političke slobode u Srbiji ne postoje.

Ali zato ima „milion razlika“ između Pečata i Vučićeve politike. Međutim „postoji i ona jedna, velika i važna stvar, koja nam je zajednička i koja nam omogućava da se i poštujemo, i čujemo, i probamo da je ostvarimo – slobodnu, nezavisnu Srbiju“. Prepoznajemo iste misaone kategorije u kojima se i Bulatović i Vučić kreću, usko vezivanje slobode i nezavisnosti. Dalje Vučić: „I možda je Pečatov pristup tom poslu romantičarski, možda je moj pragmatičan, možda ja više naginjem obrenovićevskom, a Pečat revolucionarnom, karađorđevićevskom modelu, možda ja inspiraciju više tražim u Luteru, a Pečat više u Nikolaju, ali kada se podvuče crta… dolazimo… na jedno te isto. Na slobodu kao cilj, na slobodu kao san i na slobodu kao razlog svih razloga i uzrok svih uzroka“. Opet je sloboda nešto daleko: san i cilj. Ni traga o shvatanju slobode kao ustavnopravnog instituta, koji se odnosi na sve građane, štiteći njihova jasno definisana prava.

Pozivanje na Obrenoviće i Karađorđeviće u vezi je sa načinom na koji treba rešiti tzv. nacionalno pitanje. Osnivači Pečata, međutim, ne doživljavaju sebe kao pobornike dinastije Karađorđević. Oni su još uvek, kaže Bulatović, ubeđeni sledbenici politike Slobodana Miloševića, odnosno želje za nezavisnim političkim odlučivanjem u cilju zaštite srpskih etničkih teritorija, ako treba i ratom. I u tome je celokupna sadašnja problematika između Vučića i Pečata. Nezgodno je da neko iz pravoverne Miloševićeve ekipe optuži bivšeg saborca za šurovanje sa strancima i rasprodaju nacionalnih interesa. Tako da je Vučić na kraju teksta izričit u definisanju slobodne Srbije: „To znači da odluke o našoj zemlji ne donose stranci, već naš narod, to još više znači da te odluke budu u našem, a ne u interesu stranaca…“ Vučić poručuje svojim bivšim istomišljenicima i čitaocima Pečata da je i dalje, na svoj način, ostao veran starim zavetima i da ne prima instrukcije sa strane. Nego direktno od naroda.

Vučiću su ovakva nadmudrivanja neophodna zbog političkog okvira u kojem se godinama kretao: nezavisne Miloševićeve ratne politike, u odnosu na koju je svaka druga politika bila izdaja. Vučić je vremenom odustao od spoljašnjeg rata i zato nekadašnjim kolegama upućuje bizarnu metaforu o slobodi-nezavisnosti. „Sloboda se, ovde, dovoljno krvi napila“, kaže on. Izuzev rata, sve ostalo je isto kao i kod Miloševića: vladavina jednog čoveka, kršenje ustava i zakona, satanizacija opozicije, loša ekonomska situacija, korupcija, bogaćenje političara na vlasti, raspad državnih institucija, itd. A sve to ukazuje da je u toku unutrašnji rat vlasti protiv građana Srbije, koje autokrata, pošto im je oduzeo sva politčka prava, svodi na bezličnu sintagmu „naš narod“.

Završimo na kraju u pozitivnom duhu, ako je moguće. I to jednom Vučićevom izjavom za Pečat iz 2008. godine, kada se mislilo da je preuzimanje Beograda od strane koalicije SRS-DSS-SPS gotova stvar. Naslovna strana Pečata nosi naslov „Ne damo Beograd“ i fotografiju budućeg gradonačelnika Aleksandra Vučića: „Oni su mislili da će doveka moći da vladaju, i ne samo da upotrebljavaju, već i da zloupotrebljavaju vlast… Svemu dođe kraj, pa i takvoj vlasti“ (Pečat, broj 14, 30. maj 2008). Svemu dođe kraj? Nisu li one rečenice na početku teksta ipak bile iz budućnosti?

Peščanik.net, 19.12.2017.