Fotografije čitalaca, Vera i Jean-Francois Mottaz

Fotografije čitalaca, Vera i Jean-Francois Mottaz

Gotovo svi znaju ko je bio Žambil Žabajev (1846-1945), ali malo ko može sa sigurnošću reći ko se krije iza Praznine. Zaljubljenici u ruski postmodernizam pomisliće da sve ovo ima veze sa piscem Viktorom Olegovičem Peljevinom, što možda nije daleko od istine, no to je ipak samo jedan aspekt posebnog kontakta između besmisla i politike kakva se danas vodi u Srbiji. I ne samo u njoj. U prilog tome ide i najnovija epizoda u režiji predsednika Nikolića i premijera Vučića, koji su iznenada sklopili sporazum o velikom prijateljstvu sa Kazahstanom, čiji je predsednik Nursultan Nazarbajev tim povodom stigao u trodnevnu posetu Beogradu. Cela manifestacija je otpočela velikim rečima pred novim spomenikom kazahstanskom pesniku Žambilu Žabajevu, koji je osvanuo pored Energoprojekta u Novom Beogradu. Kao i u slučaju spomenika Hejdaru Alijevu na Tašmajdanu, poklonu azerbejdžanske Vlade, Žabajev je stigao kao poklon Kazahstana. U pitanju je rad vajara Mirlana Azmagambetova, koji je ove godine već izradio jedan spomenik za Vladu svoje zemlje. Radi se o spomeniku kazahstanskim vojnicima, njih trideset i dve hiljade, koji su učestvovali u sanaciji nuklearne katastrofe u Černobilju pre tačno tri decenije. Međutim, projekat “Žabajev” predstavlja iskorak ovog umetnika u svet i njegov vajarski rad jedini je vidljivi signal međudržavne veze Kazahstana i Srbije u Beogradu. Pred tim spomenikom su ovih dana zastajkivali stanovnici glavnog grada, pokušavajući da se prisete šta su ikada čuli o kulturi Kazahstana, čiji nastup su u velikom stilu najavili predsednici Nazarbajev i Nikolić. Pohvalivši se prvim izborom iz pesničkog dela Žabajeva u prevodu na srpski jezik, predsednik Srbije je najavio da veliki posao tek očekuje književne prevodioce na ovoj relaciji. Međutim, katalozi Narodne biblioteke Srbije i Matice srpske demantovali su ovu predsednikovu izjavu. Iako je ugledao svetlo dana na malom novobeogradskom proplanku, kazahstanski rapsod Žabajev još uvek nije doživeo milost štamparskog sloga. Uostalom, to nije ni važno jer Žabajev predstavlja figuru koja zaslužuje spomenik i bez dela, kako mu se u sovjetskom periodu života i dogodilo.

Nije uzalud prebirao Žabajev po žicama nacionalnog instrumenta dombra prvih sedamdesetak godina svog života, kao što ni Vučić i Nikolić nisu uzalud držali tercu Vojislavu Šešelju. Uvek postoji vreme za preokret. U životu narodnog pevača Žabajeva, bilo je to vreme Oktobarske revolucije kada se njegova poetika usmene improvizacije i arkadijskih motiva iz narodskog života transformiše u revolucionarno-patriotski patos. Suočen sa Prazninom pevanja i mišljenja, Žabajev se okreće himnama Oktobru, domovini i vođama revolucije. Njegova muza uskoro postaje Staljin, kome posvećuje brojne stihove, poredeći ga sa suncem i prorokom. Tridesetih godina, u najteže vreme staljinističkih čistki, Žabajev opeva funkcionere NKVD-a, pre svega Nikolaja Ježova, kome posvećuje “Pesmu o heroju Ježovu” (O Staljinovom drugu koji nas ostavi bez daha, / pred kojim neprijatelj drhturi od straha). Takođe, kazahstanski rapsod opeva i Staljinov Ustav, odnosno pravni okvir za surove obračune sa neprijateljima države, koji će kao takav ostati na snazi sve do 1977, kada stupa na snagu Ustav Brežnjeva. Između javnosti SSSR-a i stvarnosti Gulaga u to vreme stoje umetnici poput Žabajeva, opčinjeni veličanjem policijskog aparata, koji u ime patriotizma hapsi, progoni i ubija. Vrlo često se događalo da onaj kome je danas pevana himna uskoro bude i sam uhapšen i deportovan u logor, što se dogodilo pomenutom Ježovu. Za svoj pesnički rad, Žabajev je 1941. dobio Staljinovu nagradu II stepena u iznosu od 50.000 rubalja. Umro je u stotoj godini života a tek mnogo kasnije je isplivala istina o ovom vremešnom narodnom umetniku, koga je NKVD stvorio kao jedinstveni umetnički proizvod toga doba. Postoje svedočenja po kojima je Žabajev, potpuno nepoznat do 1936. godine, bio preporučen vlastima kao predstavnik Kazahstana, koji će postati idealni medijum za staljinsku liniju pevanja. Pod njegovim imenom stihove su objavili različiti pesnici, njegovi lični sekretari i zapisivači, među kojima je prvi i najvažniji bio Abdiljd Tažibajev.

Beograd pod vlašću naprednjaka svakako zaslužuje ovakav spomenik, kao što je pod Tadićem i Krstićem zaslužio spomeničko ruglo na Tašmajdanu. Ali ostaje pitanje smisla ovog iznenadnog približavanja Srbije i Kazahstana. Tragom Žabajeva dospeva se samo do (post)sovjetske Praznine, koja danas služi kao maska za nove dimenzije potisnute stvarnosti. Da li je moguće da je glas Kazahstana za bescarinski izvoz jednog kontingenta Fiatovih automobila u Evroazijsku uniju dovoljan razlog da krenemo sa čitanjem Žabajeva? Ili je to samo znak zahvalnosti zbog nepriznavanja Kosova? Nakon razgovora sa predsednikom Nazarbajevom, premijer Vučić je rekao da očekuje mnogo bolju ekonomsku saradnju s tom zemljom, kao i predstavljanje Srbije na manifestaciji EXPO 2017. u Astani. Radi se o velikom biznis sajmu koji će nositi naziv “Energija budućnosti”, na kome će mnoge države predstaviti makete svojih zelenih projekata. Pitanje je za koju će se maketu opredeliti premijer Vučić: Beograda na vodi ili možda Vetroparka Srbije? Vlada koja za vreme svog produženog mandata nije uspela da sanira ni izlivanje teških metala iz flotacije “Farmakoma” u Kostajničku reku, sigurno ima šta da pokaže svetu kao i da se preporuči za izvođenje složenih građevinskih radova u Kazahstanu. Uostalom, za Kazahstan je interesovanje rapidno poraslo poslednjih godina, otkad je savetnik predsednika postao Toni Bler. Ujedinjeni Arapski Emirati su od 2011. izvršili pravu ekspanziju u tom pravcu. Tako je već u proleće te godine potpisan sporazum između UAE i Kazahstana o izgradnji gigantskog poslovno-stambenog kompleksa pod imenom Abu Dabi Plaza. Punktum ovog projekta, procenjene vrednosti od milijardu i sto miliona dolara, bila bi kula visine 382 metra, odnosno 88 spratova – najviša u Centralnoj Aziji. Planirano je da se kula završi 2016, međutim u februaru ove godine, pod nerazjašnjenim okolnostima, izbio je požar u kome je izgorela konstrukcija za prvih dvadeset i pet spratova. Da se to nije dogodilo, ova azijska kota bila bi direktno povezana sa maketom duplo niže Kule Beograda, koju je između ostalih projektovao i Energoprojekt, pred kojim sada kao memento mori stražari nema bista Kazahstanca Žabajeva. Ovo srodstvo po opskurnim projektima ne predstavlja jedinu “rođačku liniju”. Druga i mnogo važnija veza je preko bivšeg engleskog premijera Tonija Blera, koji je posredstvom svoje kompanije Government Advisory Practice više nego uspešno uspeo da plasira na Istok svoj jedini proizvod: samog sebe. Kako postati uspešan lider poput Blera je mantra Praznine, koja je uspešno prodata Azerbejdžanu, Kazahstanu, Saudijskoj Arabiji, Mongoliji, Albaniji i Srbiji. Zbog toga ovi lideri, po idejama, nastupu, stilu odevanja i razvojnim projektima, neodoljivo liče jedni na druge. Svaki kontakt između njih predstavlja benefit Blerove kompanije, od svakog potpisanog sporazuma bar dva posto odlazi idejnom tvorcu ovog “poslovnog kluba”. Vrlo često, to je jedini investiran novac, jer mnogi projekti nikada ne dožive svoju realizaciju. Ali to nije ni bitno, jer mnogo važniji od toga jeste sam način plasiranja ideje. Vučićeva politika, dosledna Blerovim uputstvima, vrlo često je poslovanje s Prazninom, koja zaklanja globalnog prodavca magle. Zbog toga premijerov rejting raste iako realnih učinaka njegove politike nema. Kao jedina konkretna stvar ostaće možda baš spomenik Žabajevu, koji je čitav svoj vek proveo u dosluhu s Prazninom.

Peščanik.net, 29.08.2016.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)