Žarko Korać, foto: Marina Lopičić
Izgleda da je odluka pisca Filipa Davida da se, primajući u Narodnoj biblioteci Srbije nagradu za najčitaniju knjigu 2015. javno ogradi od prisustva predsednika Tomislava Nikolića, najmanje uznemirila prvog čoveka države, koji je tek u prolazu konstatovao da za takav gest nije bilo potrebno imati “ni hrabrosti ni vaspitanja”. Sa druge strane, sudeći po burnim reakcijama koje je na portalima i društvenim mrežama izazvala ova vest, potez Filipa Davida probudio je srpsku javnost, koja je očito imala potrebu da pozdravi činjenicu da je, nakon toliko vremena, neko odlučio da protagonistima ratne politike devedesetih u lice kaže da se u njihovom prisustvu ne oseća prijatno.
Za profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu i nekadašnjeg potpredsednika Vlade Zorana Đinđića, psihologa Žarka Koraća, reakcija Filipa Davida na prisustvo predsednika Nikolića u NBS bila je i logična i očekivana: “Kao dosledni protivnik ratne politike devedesetih, Filip David je čovek čiste i savesti i biografije. Zbog toga me njegov gest ograđivanja od Tomislava Nikolića nije iznenadio… Odgovor na pitanje zbog čega je postupak Filipa Davida iznenadio dobar deo naše javnosti možda bi trebalo potražiti u činjenici da je, dolaskom na vlast takozvanih reformisanih radilkala, od 2012. u Srbiji praktično zamro svaki razgovor o našoj mračnoj ratnoj prošlosti. Reč je o svojevrsnom zakonu omerte, po kome, ako se bilo ko i usudi da pomene vreme čiji su protagonist današnji predsednik države, premijer i ministar spoljnih poslova, odmah biva optužen da opstruira “evropsku orijentaciju Vlade Aleksandra Vučića”. Drugim rečima, ćutanje o politici odgovornoj za krvavo rušenje Jugoslavije, za stotine hiljada mrtvih, ranjenih i raseljenih, jedna je od temeljnih karakteristika srpskog društva. Razbijanje te omerte od strane Filipa Davida očekivano je odjeknulo poput bombe”.
Šta je sa onim delom javnosti koji devedesetih nije podržavao ratnu politiku, a koji već dugo ćuti? Da li je te ljude postideo gest Filipa Davida?
Oni koji su istinski kritikovali ratnu politiku devedesetih govore i danas. Doduše, ređe, budući da nemaju gde. Ipak, moram da kažem da sam iznenađen odsustvom značajnijeg odgovora javnosti na tekst ratnog huškača, urednika Novosti Ratka Dmitrovića, koji je, komentarišući odluku Filipa Davida da se ogradi od Tomislava Nikolića, napisao ne samo antisemitski, nego i tekst koji sadrži elemente nacizma. Naime, ako vi nekom građaninu Srbije poručite da kao Jevrejin nema pravo da kritikuje “srpskog predsednika”, vi zapravo kažete da je taj čovek u ovoj državi građanin drugog reda.
A to zašto javnost ćuti… Prvo, činjenica je da je Aleksandar Vučić shvatio ono što nije Boris Tadić: put Srbije u EU dominantno zavisi od rešenja kosovskog problema. U tom smislu, demokratski orijentisani građani ove zemlje imaju ozbiljan problem sa Vučićevom vlašću: s jedne strane podržavaju proevropsku orijentaciju Srbije, kao i ključni uspeh ove Vlade – mislim na Briselski sporazum – dok sa druge ne mogu imati razumevanja za nedemokratski način premijerove vladavine. Drugim rečima, zbog odlučnosti i fleksibilnosti koju u tom smislu pokazuje, demokratski i intelektualni svet u Srbiji danas je sklon da premijeru za neke stvari progleda kroz prste. Ti se ljudi na neki način ponašaju kao zapadne diplomate: u prvi plan stavljaju put Srbije ka EU, dok ostale probleme ostavljaju za neki drugi put. Najzad, ne zaboravite i da se najveći broj demokratski orijentisanih građana ove zemlje povukao nakon što je za kratko vreme doživeo dva velika poraza.
Koja?
Prvi je ubistvo Zorana Đinđića 12. marta 2003, a drugi povratak na vlast nosilaca ratne politike devedesetih. Srbija je verovatno jedina država u Evropi koja je, nakon dve decenije, na vlast vratila ljude koji su bili protagonisti njenog političkog, ekonomskog i moralnog sloma. Kada čovek u roku od petnaestak godina doživi takva dva žestoka udara, gubi želju za bilo kavim ozbiljnijim učešćem u javnom životu.
Predsednik Tomislav Nikolić kaže da gest Filipa Davida ne zahteva nikakvu hrabrost. Zahteva li?
Zahteva. Srpsko društvo nalazi se u stanju stupora: urušeno je iznutra, ne reaguje, a iz letargije ga tek povremeno trgne neka jaka izjava ili potez. Filip David ubo je u duboku i gnojnu ranu; zato su reakcije tako snažne. Manje-više svi smo danas svesni činjenice da se Srbija sporo menja i lično ne verujem da se mnogo toga može popraviti za kratko vreme. Naravno da je dužnost lidera da unosi optimizam… Zoran Đinđić je, recimo, bio paradigmatski primer čoveka koji je građanima uvek govorio – vi to možete, istorija je na vašoj strani, što je ispravan pristup. Ljude je to motivisalo, unosilo elan. Uprkos žilavom nasleđu XIX veka, koje je obnovio Slobodan Milošević…
Govorite o…
Govorim o narodnjaštvu, koje je Nikola Pašić uvezao iz Rusije. Što se zadržalo do danas. Pritom, Rusija se ovde ne pojavljuje samo kao velika slovenska sila koja će “zaštititi Srbiju”, već pre svega kao simbol onog ruskog javnog mnjenja koje sa većinskom Srbijom deli odnos prema liberalnim vrednostima i parlamentarnoj demokratiji. Reč je, dakle, o istoj političkoj tradiciji. Uostalom, pogledajte Vladimira Putina! Iako biran na izborima, Putin je primer cara samozvanca. Mediji u Rusiji zabranjuju se kao u vreme cara; politički protivnici se hapse kao u carsko doba; svaka pljačka se toleriše ako je “patriotska”…
Govorite o predsedniku Putinu ili opisujete način vladanja premijera Vučića?
Vučić nesumnjivo ide Putinovom matricom autoritarnog lidera, koga, za razliku od ruskog vođe, Zapad za sad podržava. Svaku svoju rečenicu Aleksandar Vučić započinje sa “ja sam”: ja sam doneo odluku, ja sam odlučio… Čekam trenutak kada će preći na “mi smo”, što je takozvani majestetični plural ili kraljevska množina. Tako o sebi govore kraljevi i carevi. Kada je kralj Aleksandar donosio Obznanu, tamo je pisalo “mi, naše kraljevsko veličanstvo…” U XXI veku se ne može tako.
Ne može? Zar Boris Tadić i danas ne ponavlja – ja kao predsednik, moja vlada, moja odluka, moje vreme, moja epoha? Pa, nije Boris Tadić Aleksandar Makedonski ili Nabukodonosor. Ili misli da jeste?
I Ranko Krivokapić, predsednik malene Socijaldemokratske partije Crne Gore, ovih je dana sebe uporedio sa jednim od najvećih političara i državnika XX veka, sa Vinstonom Čerčilom. I, šta sad?! To vam je Balkan. “Demokratsko društvo nije moguće graditi sa autoritarnom strukturom ličnosti i autoritarnom porodicom”, govorio je Vilhem Rajh. Nikada neću zaboraviti scenu kojoj sam, kao poslanik u Skupštini Srbije, prisustvovao 2012: Vučića je, naime, frenetično mu aplaudirajući, kao oca nacije, kao vrhovni autoritet, u holu parlamenta dočekao doslovno ceo poslanički klub Srpske napredne stranke. Stresao sam se, uplašio od tog prizora! Tim pre što sam znao da Vučić, iako je mogao, tim ljudima nije objasnio da pristojan čovek tako nešto ne radi, da je to sramota. Ali, to je taj autoritarni model. Ne mislim, pritom, da su ostale stranke u Sbiji nešto mnogo demokratskije, ne. Međutim, ovde je to najekstremnije… Znate li ko nije bio takav?
Ko?
Zoran Đinđić, pa i Vojislav Kopštunica… U modernoj istoriji Srbije, a tu mislim na ceo XX vek, Zoran Đinđić bio je jedan od naših najobrazovanijih lidera. Pritom i veoma neposredan u ljudskim kontaktima. Kada je, recimo, video da je atmosfera u društvu postala toliko teška i otrovana, Đinđić je napravio plan Srbija na dobrom putu. Krenuo je od grada do grada, od sela do sela, razgovarao sa građanima, raspitivao se šta ih muči, slušao šta mu govore, šta mu zameraju, zbog čega ga kritikuju… Sećete se one čuvene scene kada je Đinđić, odgovarajući na napad nekog mladog čoveka iz publike, umesto da uđe u polemiku, da se ljuti i svađa, pokušao da objasni neke svoje poteze. “Srešćemo se vi i ja negde u budućnosti”, kaže na kraju. Sećate li se toga? Naprosto, ljudi se nisu plašili da razgovaraju sa Zoranom Đinđićem, da ga javno kritikuju, što ga je činilo atipičnim liderom Srbije.
Kako to da premijer Aleksandar Vučić, koji je u početku često citirao, čak i pokušavao da oponaša Zorana Đinđića, i najmanju kritiku na račun Vlade doživljava kao ličnu uvredu?
Nema sumnje da se Vučić do izvesne mere bio identifikovao sa Zoranom Đinđićem, koga, doduše, u poslednje vreme mnogo manje citira. Verujem da mu veoma prija to što ga je, recimo, Ružica Đinđić jednom uporedila sa Zoranom. Izgleda da Vučić najviše uvažava ljude koji su bili bliski Đinđiću. A zašto tako burno reaguje? Posmatrajući ga duži niz godina u Skupštini Srbije – obojica smo bili poslanici – zaključio sam da je Vučić čovek koji veoma teško kontroliše svoje nagone. Na mah zna da postaje užasno agresivan, spreman na sukob. Reč je o impulsivnoj ličnosti, tipičnog koleričnog temperamenta: lako plane, ali se brzo i ugasi. Ako sa njim želite da razgovarate, bolje sačekajte da ga prođe bes. Mislim da u politici ta vrsta impulsivnosti i nije naročito dobra. Više postižu oni koji se lakše kontrolišu. Takav je bio Zoran Đinđić. “Ti si prvi čovek koji me je ubedio da nisam za politiku”, rekao sam mu jednom, na šta se Zoran pomalo kiselo nasmejao. Znao je da je dobio sumnjiv kompliment.
Kako vas je to Zoran Đinđić ubedio da niste za politiku?
Pojedinim postupcima, veštinom… Posmatrao sam način na koji je uspevao da prevesla sagovornika, da ga ubedi u nešto. Znao je da vas pomno sluša, da lovi eventualne nelogičnosti, sve dok vas ne dovede na svoje. Duboko je verovao da mnogo toga zavisi od jačine želje i sposobnosti čoveka. Sećam se jedne od naših zajedničkih službenih poseta Nemačkoj… “Pogledaj šta je taj vredni narod učinio od svoje zemlje!”, govorio mi je Zoran Đinđić. Za razliku od nacionalista, Đinđić je verovao u mogućnost promene.
Je li premijer Vučić nacionalista?
Mislim da intimno jeste i da odatle proističe najveći deo njegovih problema. Iako sebe pokušava da predstavi kao vizionara uvek spremnog da donese odluke važne za budućnost države i naroda, Vućić ne pokazuje političku hrabrost Mila Đukanovića, koji je, bez obzira na činjenicu da su istorijske veze ruskog i crnogorskog naroda možda čak i jače nego srpsko-ruske, bez obzira na unutrašnje turbulencije, imao kuraži da svoju zemlju postavi na zapadni kolosek. U tom smislu, mislim da je jedan od najvećih neuspeha Vučićeve Vlade to što je nastavio politiku Vojislava Koštunice i Borisa Tadića po kojoj Srbija može sedeti na dve stolice, može se oslanjati na takozvana četiri stuba spoljne politike i slično. A ne može! Jer na taj se način, pored ostalog, otvara put proruskim snagama koje su u suštini antinacionalne i koje bi Srbiju da predaju u ruke drugoj zemlji. U čemu još Vučić greši? Pre svega u nepoštovanju institucija. Kao i većina balkanskih lidera, i on je ubeđen u to da se njegov način vladanja može nazvati prosvećenim apsolutizmom: prosvećuje građane, vodi ih u svetlu budućnost, iako oni, jadni, ne znaju šta je za njih dobro. Što liči na omalovažavanje. Pritom, nema prosvećenog apsolutizma! Ili je apsolutizam ili je prosvećenost. Ne može oboje.
Šta je sa medijima?
Stepen demokratije u jednoj zemlji meri se stepenom slobode medija i statusom manjina. Vučić može da govori šta hoće, ali je činjenica da je medijska slika Srbije u vreme njegove vlasti više nego katastrofalna. Na zaprepašćenje pristojnog sveta, Vučić je kao mesto gde će izraziti svoj stav odabrao jedan opskurni tabloid i nekoliko istih takvih televizija. Pored toga, evidentni su pokušaji kontrole ostalih medija… Veliki američki predsednik, možda čak i najveći u istoriji SAD, Tomas Džeferson, rekao je da je sloboda medija zveket ili zvuk demokratije. Neinformisan čovek ne može slobodno da misli, da glasa; nije ravnopravan učesnik demokratskog procesa.
Sve što sam prethodno naveo dokazuje da Vučić put Srbije u Evropu ne vidi kao strukturalnu promenu društva, već kao cilj do koga se dolazi tako što će se taj cilj negirati. Stvorena je atmosfera koja je izvorno nedemokratska, gde politički život počinje da liči na borbu na život i smrt. Upravo zbog toga demokatski orijentisani građani počinju da prave paktove i sa onim antievropski orijentisanim pojedincima ili grupama, sa šovinistitma koji bi, da su na vlasti, bili mnogo gori i od samog Vučića. Ma koliko da se protivim Vučićevoj politici, nikada ne bih pravio savez sa onima sa kojima se ne slažem u osnovnim demokratskim i civilizacijskim postulatima.
U čemu biste podržali premijera Vučića?
U potpisivanju Briselskog sporazuma, pre svega, ali i u nameri da, uprkos jakoj proruskoj grupaciji unutar vlastite stranke, istraje u pokušaju da Srbiju približi EU. Pored toga, podržao bih ga u naporu da popravi odnose u regionu, što mu, izuzuev kada je reč o Crnoj Gori, slabo uspeva. Mislim da je u tom smislu veoma značajna Vučićeva poruka da se Srbija neće mešati u odluku Crne Gore da postane punopravna članica NATO, čime je napravio jasnu distancu od tamošnjih opozicionih, proruskih i nacionalističkih snaga. Vučićev veliki problem je, naravno, Bosna i Hercegovina, odnosno Republika Srpska, gde nema konzistentnu politiku. Što mi je, moram reći, posebno žao, budući da je odgovornost Srbije za tragediju Bosne enormna. I od te se odgovornosti ne može oprati.
Kako se onda mogu oprati pojedini nosioci te politike?
Ne mogu ni oni. Ovde se, recimo, veruje da se general Vladimir Lazarević, nakon izdržavanja kazne, iz Haga vratio kao nevin čovek. Pa, nije. Jer taj deo njegove biografije nikada neće nestati. Uvek će biti njegova i sramota Srbije. Lepo je ako čovek svojim kasnijim delima pokuša da se promeni, da se popravi; ipak, ono što je jednom uradio ostaje za navek. Svi ti mrtvi, ranjeni, te silovane žene i razoreni gradovi ne mogu nestati. Očekivati tako nešto bila bi nezrelost deteta od pet godina: pretukao sam druga, rekao mu izvini, pa sad kao da ništa nije ni bilo. Bilo je! Vaše izvini pokazuje da se kajete, ali posledice ostaju. Slično je i sa ovima koji su danas na vlasti.
U kom smislu?
Ako istorija Aleksandra Vučića po bilo čemu bude pamtila, biće to činjenica da je bio premijer najparadoksalnijeg političkog razdoblja u Srbiji: jedan od nosilaca antizapadne, ratne i huškačke politike postao je “vodeći mirotvorac” i Evropljanin kome su uzor Nemačka i kancelarka Angela Merkel. Kada bude otišao sa vlasti, a jednom će svakako otići, baš kao što su odlazili i njegovi prethodnici…
Ali ne aprila 2016?
Ne.
Zašto? Koliko je danas jaka politička alternativa premijeru Vučiću?
Budući neprekidno kriminalizovana, opozicija u Srbiji nije imala naročitu priliku da se oporavi i konsoliduje. To što od 2012. radi Srpska napredna stranka, to nama iz DOS-a nije padalo na pamet. Iako smo, da vas podsetim, posle 5. oktobra 2000. imali itekako mnogo razloga da zabranimo stranke kakve su Socijalistička partija Srbije i Šešeljevi radikali. Nisam siguran da bih ikada za tako nešto glasao; samo kažem da su postojali uslovi. Neprekidnoa kriminalizacija prethodne vlasti, to ponavljanje o “žutim lopovima” dovelo je do toga da je danas teško naći ljude koji bi hteti i imali hrabrosti da podrže Demokratsku stranku. Svojim besprizornim kampanjama, vlast je i građane i DS dovela u tu poziciju. Nepostojanje organizovane alternative Vučićevoj vlasti, na čemu intenzivno radi sama vlast, Srbija će skupo platiti. Sa druge strane, demokratskoj opoziciji objektivno je sužen prostor delovanja u okolnostima kada je proklamovani cilj Vučićevog režima ulazak Srbije u EU. Ta je tema opozicionim strankama “oteta”! Ono što im preostaje kao mogućnost je kritika stanja u društvu, u medijima, ograničavanje ljudskih prava, loša socijalna situacija, ekonomski pomašaji Vlade… Ova vrsta angažmana zahteva veću ozbiljnost i veći napor.
Mislite da je demokratska opozicija za to spremna?
Prvo, Demokratska stranka se, rekao bih, još uvek teško miri sa šokom gubitka vlasti. Njen problem je sličan onom koji je svojevremeno imala Socijalistička partija Srbije: obe stranke su se u jednom momentu stopile sa režimom. Uostalom, Boris Tadić sam priznaje da je u svojim rukama imao previše vlasti – od opština, pokrajine do cele države. Kada imate toliku vlast, neminovno je da se s njom stopite. Uprkos slabostima o kojima govorim, hteli mi to da priznamo ili ne, svima je jasno da je Demokratska stranka danas centralna snaga demokratski orijentisane alternative vlasti Aleksandra Vučića. Kada je DS u krizi, u krizi je cela opozicija. I to Vučić veoma dobro zna. Ono što nije dobro, a što je bilo za očekivati je činjenica da će Vučić, zbog samog karaktera svoje vlasti, kao i vlastitog razumevanja politike, u narednom periodu pokušati da do te mere zaoštri političke odnose da će izbore pretvoriti u vrstu referenduma. A kada izbore pretvorite u referendum, onda je jasno da je jedna opoziciona lista imala veću šansu.
Ovako?
Ovako imamo dve liste. Videli ste: neko voli popa, neko popadiju. E, sada, uz sve probleme koje ima, za razliku od vladajuće stranke koja o tim stvarima ne razmišlja, demokratska opozicija gotovo da uopšte nema novca za kampanju.
Otkud Srpskoj naprednoj stranci novac za tako skupe kampanje? Otkud premijeru Vučiću novac za izdržavanje najmanje dve porodice, za odela koja koštaju koliko godišnja radnička plata, za odsedanje u najluksuznijim svetskim hotelima? Ko to plaća?
To su teme koja će se otvoriti tek kada Vučić i njegova stranka odu sa vlasti. Jer, ko god da je pokušao da premijeru postavi slično pitanje, dobio je najbrutalnije vređanje i razvlačenje po tabloidima. “Na bajonetima se može doći na vlast, ali se na njima ne može sedeti”, govorio je Napoleon. Ne kažem da je Vučić na vlast došao na bajonetima – došao je na izborima – ali na tom mestu svakako ne može opstati novim spektakularnim hapšenjima, proizvođenjem nekakvih novih afera, kriminalizacijom političkih protivnika, satanizovanjem i slično. Na šta se, bojim se, sprema. Jer upravo su zato, pored ostalog, ovi izbori i raspisani.
Zašto?
Da bi Vučić dobio još jedan mandat i tako kapitalizovao popularnost koju je stekao hapšenjima. Kakva je situacija sa ostalim strankama? Verujem da će se vrata parlamenta Srbije ovoga puta gotovo sigurno otvoriti antievropskoj i antidemokratskoj opoziciji, proruskim i proklerikalnim strankama kakvi su Šešeljevi radikali, Demokratska stranka Srbije, Dveri. Siguran prolaz imaju i socijalisti Ivice Dačića, koji, radi opastanka na vlasti, mogu sa svima. Dačićeva stranka je, naime, odavno ispražnjena od ideologije i jedina je partija koju čovek ne može lako definisati. Ako na sve dodate Dačićevu opterećenost brojnim aferama, eto vam odgovora na pitanje sa kim će ta estremno pragmatična partija biti prinuđena da pravi novu koaliciju.
Šta je sa belim listićima? Hoće li ta grupacija demokratskoj opoziciji ovoga puta progledati kroz prste?
Očekujem manji broj belih listića. Naprosto, ti će ljudi biti dovedeni u poziciju sličnu onoj u kojoj su bili 2000. godine, u vreme kada su, glasajući protiv Slobodana Miloševića, morali da podrže koaliciju sedamnaest različitih stranaka DOS-a. Sa druge strane, u slučaju da se i ovoga puta opredele za bele lističe, ne mogu se zbog toga na njih ljutiti: pravo građana je da političare kažnjavaju za učinjene greške. Ipak, mislim da bi bilo pragmatičnije ako bi u parlament ušlo što više predstavnika demokratskih snaga. Tim pre što je neophodno ograničiti vlast stranke koja bi, u slučaju drugačijeg glasanja, po drugi put za redom mogla da dobije više od pedeset procenata poslanika. Takav odnos snaga uvek je potencijalna opasnost. Posebno na Balkanu.
Hoćete li i sami biti deo opozicionog bloka?
Još uvek se kolebam.
Newsweek, 07.03.2016.
Peščanik.net, 09.03.2016.
