Jedna od posledica ukidanja naknade za konverziju prava korišćenja zemljišta, iako vredna pažnje, promiče skoro neprimetno – pre nekoliko dana je u RGZ pokrenut postupak za konverziju prava korišćenja zemljišta površine oko 3.330.000 m2 u pravo svojine sa dosadašnjeg vlasnika Republike Srbije u korist kompanije Ziđin.
Kad sam u nedelju na društvenoj mreži X ovo napisao, moj komentar je podržalo zaista mnogo ljudi. Ne slučajno, ova vest ne samo da ilustruje efekte zakona kojim je ukinuta naknada za konverziju prava korišćenja zemljišta u državnoj svojini i pretvaranje u privatnu svojinu već i podseća na bukvalno skandalozan način na koji je on usvojen.
Vlada Srbije je utvrdila predlog tog višestruko kontroverznog zakona (Zakon o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji) prošle godine, nakon fingirane „javne rasprave“ i u vreme pune usmerenosti pažnje javnosti na dva jeziva masakra u Beogradu i u okolini Mladenovca. Nakon što je predlog dostavljen skupštini, organizovano je nekakvo javno slušanje, na brzinu, samo pro forme, tek dan pred početak skupštinske rasprave, kad je bilo jasno da će to destimulisati mnoge zainteresovane da učestvuju. I povrh svega o zakonu je u skupštini vođena objedinjena rasprava skupa sa 30 drugih akata, bez gotovo ikakve međusobne veze. I na kraju je „glasačka mašina“ izglasala zakon.
Usvojen je zakon čiji nesporni neposredni efekat je smanjenje javne imovine. Brojni eksperti ocenili su da se radi o odricanju od prava vrednih više milijardi evra. Čak i sami predlagači zakona procenjivali su vrednost naknade za konverzije na približno 2,5 milijarde evra! Ali oni su za odricanje od naknade nudili brojna „sjajna“ obećanja za budućnost: enorman rast stambene izgradnje, milione novih kvadrata i dugoročni rast javnih prihoda, poput taksi za buduće objekte, poreza na budući promet nekretnina, na dobit preduzeća, na zarade i sl., ali pri tom prećutkujući činjenicu da bi mnogi od tih prihoda mogli biti ostvarivani i da naknada za konverziju nije ukinuta. I bez ikakve garancije da će bajkovita obećanja biti ostvarena.
Javnost je sve do danas ostala uskraćena za iole ozbiljne informacije o obimu zemljišta koje se faktički poklanja i informacije o strukturi i najvećim korisnicima nove beneficije. A to bi bez obzira na to da li informacije vlast ni sama nema, ili ima, ali ih svesno uskraćuje javnosti, dakle bez obzira na to da li je u pitanju neodgovorni diletantizam ili svesno favorizovanja privatnih interesa na štetu javnog moralo da podrazumeva odgovornost – moralnu, političku pa i krivičnu.
Ali vest sa početka teksta ne podseća samo na odgovornost kreatora zakona koji su nekima omogućili enormno bogaćenje na račun građana Srbije već i na to da, mada oni jesu najodgovorniji, nisu i jedini odgovorni.
Jer, to da su sa stanovišta usklađenosti sa elementarnim ustavnim principima iole uređene države, načela jednakosti pred zakonom i načela pravičnosti, neka rešenja ovog zakona ekstremno problematična, bilo je očito od samog početka. Zakonskim rešenjem o ukidanju naknade za konverziju ukinut je važan izvor finansiranja Budžetskog fonda za restituciju ljudima kojima je svojevremeno imovina oduzeta bez naknade i kojima nije vraćena u naturalnom obliku. Pored toga, zakonom je isključeno pravo na povraćaj naknada za konverziju onima koji su ih već platili. A povrh svega, ovakvo zakonsko rešenje je ignorisalo više od decenije star stav samog Ustavnog suda da konverzija javne svojine u privatnu bez naknade nije moguća.
Moglo se pretpostaviti da bi stav Ustavnog suda o ukidanju naknade za konverziju nužno još jednom mogao biti negativan i sprečiti konverziju bez naknade. Polazeći od toga, bilo je najavljeno da će 84 poslanika pokrenuti poseban, hitan postupak za ocenu ustavnosti zakona koji još nije proglašen. Reč je o mogućnosti utvrđenoj odredbom čl. 169 Ustava, koja predviđa da je, na zahtev najmanje jedne trećine narodnih poslanika, Ustavni sud dužan da u roku od osam dana oceni ustavnost zakona koji je izglasan a ukazom još nije proglašen.
Ali onda se desilo nešto, čak i za žalosne prilike u kojima funkcioniše naše „najviše zakonodavno telo“ skoro neverovatno i bukvalno sramno. Sekretar skupštine je naprasno „nestao“ i tako poslanicima uskratio potpisan tekst izglasanog zakona koji im je bio neophodan za pokretanje postupka pred Ustavnim sudom. Ali „nestali“ sekretar je potpisani tekst zakona ipak dostavio predsedniku republike, a ovaj je, bez odlaganja, potpisao ukaz kojim je proglasio zakon.
Time je isključena makar i hipotetička mogućnost pokretanja hitnog postupka za ocenu ustavnosti. A samim tim i obaveza Ustavnog suda da se brzo izjasni o otvorenim pitanjima (ne)ustavnosti. Ali ako je formalno prestala nije i suštinski. Pa ako sudije Ustavnog suda upornim ćutanjem najavljuju da će se na to čekati u nedogled, ne samo da tako povlađuju jednoj apsolutno nedostojnoj politikantskoj operaciji nego i ulogu zaštitnika Ustava menjaju za ulogu saučesnika u njegovom kršenju.
Peščanik.net, 09.07.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Rodoljub Šabić (see all)
- Strašilo kao podsetnik - 11/01/2025
- Ima li neko nadležan? - 06/01/2025
- Kuharica i kuhinja - 28/12/2024
