Sedmog oktobra svet je doživeo najveći pokolj Jevreja od holokausta. Stotine posetilaca muzičkog festivala hladnokrvno su ubijene. Porodice koje su se krile u svojim kućama žive su spaljene. Jevrejske majke i očevi molili su svoju decu – kao i četrdesetih godina dvadesetog veka – da se utišaju kako ih ubice ne bi primetile. Skoro dve stotine ljudi i dalje je u kandžama terorističke organizacije, koja je već u svojoj osnivačkoj povelji obznanila genocidne namere.
Mnogi ljudi, svih konfesija i uverenja, prepoznali su razmere ovih zločina. Mnogi svetski lideri jasnim su jezikom odbacili terorističke napade. Obični građani su na društvenim mrežama podelili svoju duboku žalost. Milioni su tugovali. No, uprkos velikim izlivima podrške, postoji i veliki broj ljudi i organizacija koje su bile neobično tihe – ili su čak slavile pokolj.
Mada je britanski premijer Riši Sunak jasno rekao šta misli o Hamasu, Bi-Bi-Si je, na primer, uporno odbijao da nazove borce Hamasa, koji su ubili preko 1200 ljudi, imenom koje je s razlogom rezervisano za one koji namerno za metu uzimaju nedužne civile da bi ostvarili svoje političke ciljeve: teroristi. Istovremeno, mnoge škole i univerziteti, neprofitne organizacije i korporacije koje su proteklih godina redovno osuđivale i obeležavale najrazličitije tragedije, velike i male, bile su neuobičajeno tihe.
Neki od najčuvenijih univerziteta na svetu – uključujući Prinston, Jejl i Stenford – izdali su saopštenja tek nakon velikog pritiska na društvenim mrežama. Na Univerzitetu Harvard bili su potrebni pritisak diplomaca i besni postovi bivšeg predsednika te institucije Larryja Summersa na Tviteru, pa da njegov naslednik sa zakašnjenjem reaguje.
Još gori su bili pojedinci i organizacije koji su aktivno slavili pogrome. Više odbora Demokratskih socijalista Amerike, čija je članica još uvek i Alexandria Ocasio-Cortez, podsticalo je svoje članove da prisustvuju skupovima na kojima je Hamasov teror glorifikovan kao oblik pravednog otpora. Kao što je njihov odbor u San Francisku napisao na Tviteru, „događaje ovog vikenda“ treba tretirati kao deo „prava na otpor“ Palestinaca. Čikaški odbor organizacije Black Lives Matter glorifikovao je teroriste koji su ubili veliki broj ljudi na rejvu u južnom Izraelu, tako što je uz (u međuvremenu obrisanu) sliku paraglajdera napisao „stojimo uz Palestinu“.
U isto vreme, profesori sa vodećih univerziteta užurbano su branili ove terorističke napade kao oblik antikolonijalne borbe. „Postkolonijalno, antikolonijalno i dekolonijalno nisu samo reči koje se mogu čuti na radionicama o inkluziji“, napisao je na Tviteru profesor na Školi za socijalni rad Univerziteta Mekmaster u Kanadi. „Naseljenici nisu civili“ tvrdila je profesorka s Jejla, koja je inače pisala za vodeće mejnstrim medije kao što su Vašington post i Njujork tajms.
Zbog svega ovoga postavlja se jednostavno pitanje: kako je moguće da je tako značajan deo levice stao na stranu terorista koji otvoreno saopštavaju svoje genocidne namere? Zašto su vodeće institucije oklevale u osudi jednog od najgorih terorističkih napada koje pamtimo? Zašto, po njima, žrtve ovih napada zaslužuju mnogo manje solidarnosti nego žrtve mnogih drugih zločina koje su bezrezervno osudili?
Proteklih dana, ponuđeno je više mogućih objašnjenja za ovu selektivnu tišinu. Neki su ukazali na otvoreni antisemitizam. Drugi naglašavaju da je razumljiva briga zbog nemoralnih postupaka izraelskih vlada u prošlosti mnoge aktiviste učinila imunim na patnju izraelskih civila. Treći, pak, ukazuju na to da lideri institucija žele da izbegnu besne reakcije aktivista, i stoga biraju da ne komentarišu ovo osetljivo pitanje iz pukog straha da ne izgube posao.
Svako od ovih objašnjenja sadrži zrno istine. Neke ljude na ovom svetu zaista opseda jedna od najstarijih mržnji. Drugi su zaista potpuno usredsređeni na sve što je Izrael pogrešno učinio, što je stanovište koje je lakše razumeti kad ga zauzimaju Palestinci čiji su preci raseljeni, nego levičarski aktivisti koji već decenijama smatraju da greške jedine jevrejske države na svetu zavređuju veću osudu nego slične ili veće greške ma koje druge države. Najzad, istina je da su mnogi predsednici univerziteta, lideri neprofitnog sektora i rukovodioci korporacija nakon kolapsa mnogih institucija proteklih godina poverovali da moraju po svaku cenu da izbegnu kontroverze da bi zadržali svoja izdašna primanja.
Ali dvostruki aršini koji su poslednjih dana postali tako očigledni u delovima levice imaju i dublji izvor, čija je priroda ideološka a ne praktična ili atavistička. Tokom proteklih decenija, zahvaljujući novom nizu ideja o ulozi koju identitet igra – ili bi trebalo da igra – u svetu, došlo je do suštinske promene kada je reč o tome šta znači biti na levici, pri čemu su potisnute starije univerzalističke aspiracije.
Ova nova ideologija koju nazivam „identitetskom sintezom“ insistira na tome da sve na svetu moramo posmatrati kroz prizmu identitetskih kategorija poput rase. Ona smatra da je ključ za razumevanje svakog političkog sukoba da se usredsredimo na odnose moći među različitim identitetskim grupama. Priroda tih odnosa moći analizira se kroz pojednostavljenu šemu koja je zasnovana na severnoameričkom iskustvu i koja suprotstavlja takozvane „belce“ takozvanim „ljudima tamnije kože“ (people of color). Najzad ona primenjuje tu šemu na složene sukobe u dalekim zemljama na način koji bi se, rečeno akademskim žargonom današnjice, mogao nazvati „neokolonijalnim“.
Mnogi zastupnici identitetske sinteze s pravom ukazuju da opis rasizma koji se usredsređuje samo na uverenja i motive pojedinaca rizikuje da previdi važne oblike nepravde. Čak i ako svi imaju najbolje namere, prateće posledice istorijskih nepravdi mogu dovesti do toga da mnogi đaci imigrantskog porekla pohađaju slabo finansirane državne škole ili da se mnogi pripadnici etničkih manjina suočavaju sa preprekama prilikom kupovine nekretnina. I zato, tvrde oni, treba uvesti novi termin u naš rečnik – strukturni rasizam.
Kao što stoji u Kembričkom rečniku, strukturni rasizam sastoji se od „zakona, pravila ili zvaničnih politika koje rezultiraju time da neki ljudi trajno uživaju nezaslužene prednosti, dok drugi trpe nepravedan ili štetan tretman na osnovu rase“. Ukazujući na to da su neki oblici rasizma „strukturni“ u ovom smislu, bićemo u boljoj poziciji da uvidimo – i, nadamo se, ispravimo – okolnosti u kojima se pripadnici nekih rasnih grupa suočavaju sa značajnim preprekama iz razloga koji se ne mogu svesti na pristrasnost pojedinaca.
To je donekle tačno. Da bi se razumela savremena Amerika, zaista je korisno dodati ideju strukturnog rasizma našem pojmovnom aparatu. Ali, poslednjih godina mnogi zagovornici identitetske sinteze su otišli i korak dalje: počeli su da tvrde da ovaj noviji pojam strukturnog rasizma treba sasvim da zameni stari pojam individualnog rasizma.
Umesto da prihvate da postoje dve različite koncepcije rasizma, od kojih svaka na svoj način objašnjava stvarne društvene nepravde, delovi levice počeli su da shvataju rasizam isključivo u strukturnoj formi. Kako jedan onlajn vodič sumira ovaj narastajući konsenzus, „rasizam se razlikuje od rasnih predrasuda, mržnje ili diskriminacije“ zato što podrazumeva i to da „jedna grupa ima moć da vrši sistematsku diskriminaciju kroz institucionalne politike i prakse društva i kroz oblikovanje kulturnih verovanja i vrednosti koje podržavaju te rasističke politike i prakse“.
U svom najradikalnijem obliku ova tvrdnja podrazumeva da je nemoguće da pripadnik istorijski marginalizovane grupe bude rasista prema pripadniku istorijski dominantne grupe. Pošto rasizam nema nikakve veze sa individualnim uverenjima ili svojstvima i pošto pripadnici grupe koja je relativno nemoćna ne mogu da vrše „sistematsku diskriminaciju“ nad pripadnicima grupa koje su relativno moćnije, čak i najodvratniji oblici mržnje ne računaju se u rasizam. Kao što kaže jedan članak na portalu Voice, „bukvalno je nemoguće biti rasista prema belcu“.
Ovakvo shvatanje iznova rezultira selektivnim slepilom svaki put kada bi pripadnici manjinskih grupa izrazili bigotne stavove prema navodno privilegovanijim grupama, uključujući tu i druge manjine. Ova nesposobnost da se prepozna značaj tradicionalnog shvatanja rasizma ima za posledicu to da uopšte ne možemo da imenujemo ono što se događa kada su pripadnici jedne manjinske grupe žrtve zločina iz mržnje koje su počinili pripadnici druge manjinske grupe za koju se smatra da je u nepovoljnijem položaju. Na primer, u decembru 2019. dvojica terorista ubila su policijskog detektiva i zatim još troje ljudi u radnji sa košer robom u Nju Džersiju, nedaleko od Njujorka. Ostavili su za sobom dugačak trag antisemitskih postova na društvenim mrežama; jedan napadač bio je član Black Hebrew Israelites, pokreta otvoreno antisemitskih shvatanja. Ali, pošto su napadači bili crni, a žrtve su smatrane belim, mnogim medijima trebalo je neverovatno mnogo vremena da počnu da tretiraju ta ubistva kao rasistička ili kao zločine iz mržnje.
Ideja da je rasizam uvek strukturan duboko je štetna zato što otežava institucijama da uzmu u obzir diskriminaciju usmerenu prema grupama koje su navodno dominantne. U praksi je još gore to što su mnogi ljudi na levici prigrlili veoma pojednostavljeno shvatanje toga ko je dominantan a ko marginalizovan, shvatanje koje nameće američku koncepciju rase situacijama gde ona zapravo zamagljuje realnost umesto da doprinosi njenom razumevanju.
U Severnoj Americi najznačajnija rasna podela, mada nikako jedina, vekovima je bila ona između crnaca i belaca. Pri ocenjivanju koja grupa je navodno privilegovana u stranim sukobima, mnogi Amerikanci misle da je dovoljno utvrditi ko je „beo“ a ko je „osoba tamne kože“. Zbog toga nisu u stanju da razumeju sukobe u kojima se strane ne mogu lako identifikovati kao belci i crnci (ili, šire gledano kao „belci“ i „ljudi tamne kože“).
Vupi Goldberg je, na primer, uporno insistirala na tome da se u slučaju holokausta „nije radilo o rasi“. Pošto su sa američke tačke gledišta i Nemci i nemački Jevreji belci, ona nikako nije mogla da razume ideologiju koja se zasniva na rasnim razlikama između te dve grupe. Pogrešno je tvrdila da „na ulici ne možeš da prepoznaš Jevrejina. Možeš mene, ali njih ne možeš.“
U slučaju Izraela, ovo je većinu posmatrača navelo na pretpostavku da postoji jasna podela rasnih uloga između Izraelaca i Palestinaca: za njih su Izraelci beli, a Palestinci „ljudi tamne kože“. A pošto su beli ljudi tradicionalno imali moć nad ljudima koji nisu belci, ovo je samo pojačalo utisak da Izraelci ne mogu biti žrtve rasne mržnje.
Ovo stanovište je toliko pojednostavljeno da se graniči sa suludim. Goldberg je pogrešila kada je tvrdila da nacisti nisu mogli da prepoznaju Jevrejina; iako su neki Jevreji uspeli da prežive tako što su se izdavali za „Arijevce“, mnogi nacisti – i njihovi saradnici u centralnoj Evropi – umeli su vrlo efikasno da prepoznaju ljude za koje su sumnjali da su Jevreji.
Što je još važnije, pretpostavka da su većinu žrtava terorističkih napada pretprošle subote činili „beli“ Jevreji poreklom iz Evrope jednostavno je pogrešna. Nije reč samo o tome da u Izraelu postoje crni Jevreji čiji su preci emigrirali iz Etiopije, niti o tome da su žrtve Hamasa bili i migranti sa Tajlanda i iz Nepala, već i o tome da u Izraelu danas ima više Mizrahi Jevreja, koji su poreklom sa Bliskog istoka, nego Aškenazi Jevreja čiji su preci dugo živeli u Evropi.
Ostaviću drugima da spekulišu da li se Nemci i nemački Jevreji naoko međusobno razlikuju više ili manje nego Arapi i Mizrahi Jevreji. Ali istaknuto mesto Mizrahi Jevreja još jedan je od razloga zašto pokušaji da se izraelsko-palestinski konflikt nakalemi na pojednostavljenu šemu toliko omašuju.
Stvarni demografski sastav Izraela je takav da su tvrdnje po kojima su izraelski civili naseljenici koji su legitimna meta terorističkih napada dvostruko cinične. Cinične su zato što nijedan politički cilj, ma koliko ispravan, ne opravdava namerno ciljanje dece i starih – ni na izraelskoj ni na palestinskoj strani. Cinične su i zato što je velika većina Mizrahi Jevreja od kraja Drugog svetskog rata nasilno izmeštena iz bliskoistočnih zemalja u kojima su njihovi preci živeli stotinama godina, i zato što oni nemaju ni jednu drugu državu, osim jedine jevrejske države na svetu, da im pruži utočište.
Postkolonijalne apologete terorističkih organizacija kao što su Hamas i Hezbolah vole da se pozivaju na glorifikaciju nasilja Franca Fanona. Problem nije samo u njihovom tendencioznom čitanju njegovog dela koje prenebregava to da nasilje može da nagriza moral i da bude politički destruktivno; problem je takođe i u tome što je implicitna analogija između takozvanih pied noirs (belih naseljenika u Alžiru koji su se mogli bezbedno vratiti u maticu u Francuskoj ako bi to hteli) i Mizrahi Jevreja (koji ne bi bili ni dobrodošli ni bezbedni ako bi se vratili u Iran ili Irak, Maroko ili Alžir) do te mere iskrivljena da je zapravo perverzna.
Pa ipak, ova iskrivljena analogija od ključne je važnosti za to kako mnogi na levici dodeljuju uloge žrtve i počinioca, i objašnjava kako su desetine studentskih grupa na Harvardu mogle da ustvrde da je Izrael „u potpunosti odgovoran“ za odluku Hamasa da ubije više od hiljadu civila. Na dubljem nivou, ona objašnjava i kako je moguće da levičarski aktivisti i profesori mogu da misle da je jedan duboko autoritaran i otvoreno teokratski režim, koji je otvoreno neprijateljski raspoložen prema seksualnim manjinama, zapravo deo progresivnog pokreta.
Za mnoge progresivce, ključna stvar kada treba proceniti da li je neki pokret levičarski ili desničarski jeste da li taj pokret tvrdi da se bori za prava onih koji sebe smatraju marginalizovanima. A pošto je Hamas organizacija zanemarenih „ljudi tamne kože“ koja se bori protiv „privilegovanih“ „belih“ Jevreja, onda je moramo smatrati delom globalne borbe protiv ugnjetavanja. I mada njen program – koji, uzgred budi rečeno, podrazumeva nasilno potiskivanje seksualnih manjina u pojasu Gaze – podseća na neke od najbrutalnijih režima ekstremne desnice, oni koji marširaju u znak podrške Hamasu smatraju ga za deo globalne borbe za progresivne vrednosti. Kao što je Judith Butler, središnja figura ove intelektualne tradicije, rekla 2006. godine, „veoma je važno“ da se Hamas i Hezbolah sagledaju kao „društveni pokreti koji su progresivni, koji su na levici, koji su deo globalne levice“.
Tokom poslednjih nekoliko dana, neki posmatrači počeli su da shvataju koliko su pojedini delovi levice zastranili. Mnogi levičarski profesori bili su iskreno užasnuti kada su videli da njihovi prijatelji i kolege slave ubistva beba. Bilo je mnogo besa zbog odluke uticajnih pokreta kao što je Black Lives Matter da prave idole od terorista. Shri Thanedar, član kongresa SAD, javno se odrekao članstva u Demokratskim socijalistima Amerike.
To je dobar početak. U slobodnoj zemlji svako mora biti slobodan da izrazi podršku ekstremističkim organizacijama, ma koliko odvratnim; odluka mnogih evropskih vlada da zabrane proteste podrške Hamasu i zatvore one koji glorifikuju terorističke napade, izdaja je liberalnih principa na kojima bi trebalo da se temelji naše suprotstavljanje toj odvratnoj organizaciji. Ali, mejnstrim institucije mogu i treba da prestanu da nekritički prihvataju organizacije poput BLM, koje otvoreno glorifikuju teroriste. A građani treba da zahtevaju od umerenih političkih partija, kao što su demokrate, da prestanu da u svojim redovima tolerišu organizacije, kao što je DSA, koje nisu sigurne da li je masovno ubistvo moralno dopustivo.
Crni životi su itekako važni. Kolonijalizam je i dalje jedna od najvećih istorijskih nepravdi. Međutim, već je i pre onoga što se dogodilo prošle nedelje trebalo da bude jasno da se prihvatanje tih dveju važnih činjenica može pomiriti sa ozbiljnom zabrinutošću u vezi sa delovanjem organizacija koje danas govore u ime pokreta Black Lives Matter i u vezi sa postkolonijalnim diskursom koji isuviše često glorifikuje nasilni otpor svakom ko se, koliko god pojednostavljeno, označi kao „tlačitelj“.
Mnoge zagovornike identitetske sinteze zaista pokreću dobre namere. Ali ključni delovi ove ideologije sada pružaju utočište različitim vidovima rasizma i dehumanizacije ranjivih grupa kojih bi trebalo da se grozi svako kome je zaista stalo do istorijskih vrednosti levice. Vreme je da mnogi razumni ljudi koji su se grizli za jezik dok su ove ideje zadobijale ogromnu moć u mejnstrim institucijama podignu glas protiv njih.
Svaki humani pogled na svet mora priznati da civili nikada ne zaslužuju da pate zato što su se rodili kao pripadnici neke grupe ili zbog delovanja onih koji tvrde da govore u njihovo ime. Osećam podjednaku empatiju prema palestinskoj deci koja umiru tokom bombardovanja Gaze kao prema jevrejskoj deci koja su ubijena u Hamasovom napadu na Izrael. Insinuacije o kolektivnoj odgovornosti su zlo, čak i kada su izrečene kao odgovor na odvratan teroristički napad. Svaka civilna žrtva je tragedija iste moralne težine.
Iako nijedna civilna žrtva nije zaslužila svoju tragičnu sudbinu, filozofi morala vekovima su svesni ključne distinkcije u vođenju rata. Vojna akcija usmerena na vojne ciljeve može biti legitimna; i mada su neke civilne žrtve predvidiva posledica takvih napada, vojnici se moraju starati da ih minimiziraju u najvećoj mogućoj meri. Nasuprot tome, vojna akcija je uvek nelegitimna kada je ubijanje nedužnih cilj a ne neželjena pojava.
Ovaj set standarda objašnjava kako je Hamas, organizacija koja je započela trenutni rat dugo pripremanim iznenadnim napadom u kojem je ubijeno preko hiljadu muškaraca i žena, beba i baka, Aškenazija i Mizraha, Jevreja i nejevreja, Tajlanđana i Amerikanaca, Kanađana, Nemaca i Kineza, odbacio najosnovnija moralna pravila. Taj isti set standarda treba da nas vodi u proceni trenutnih akcija Izraela u Gazi.
Izrael nije izabrao ovaj rat i ima svako pravo da se brani. Nijedna demokratija ne bi tolerisala na svojim granicama prisustvo terorističke organizacije koja je upravo demonstrirala spremnost da redom ubija njeno civilno stanovništvo; bio bi vrhunac licemerja kada bi ljudi koji bezbedno žive u Berlinu ili Parizu, Londonu ili Njujorku, očekivali od Izraelaca da tolerišu tako nešto.
Ali, vojna ofanziva protiv Hamasa je izuzetno teška zato što je teroristička organizacija namerno smestila veliki deo svoje vojne infrastrukture usred civilnih naselja; zato što sada čini sve što je u njenoj moći da spreči sopstveni narod da se udalji od vojnih meta; i zato što je Egipat, u strahu da bi borci Hamasa mogli da destabilizuju vladu ili čak izvrše terorističke napade na njegovoj teritoriji, odbio da obezbedi bezbedan prolaz većini stanovnika Gaze. Sve ovo objašnjava zašto će Izrael teško moći da ostvari svoje legitimne ciljeve, a da ne izazove brojne civilne žrtve. Ali to ne daje dozvolu Izraelu da usvoji logiku kolektivnog kažnjavanja odsecanjem pristupa hrani i vodi za piće pre nego što pokrene potpunu invaziju, niti oslobađa njegove oružane snage obaveze da učine sve što mogu da bi minimizirale broj civilnih žrtava. Onda kada Izrael ne postupa tako, najglasnija kritika njegove vlade u potpunosti je opravdana.
Levica u ovom trenutku ima mogućnost da se snažno izjasni. Da bi to učinila, potrebno je da odbaci ideološki žargon zbog kojeg su mnogi navodni idealisti podlegli večitom iskušenju da se iznađu razlozi zašto je patnja jedne strane nepodnošljiva, a patnja druge veličanstvena. Da bismo zadržali moralnu staloženost u ružnim danima i nedeljama koje dolaze, moramo iznova iznaći moralni univerzalizam koji nas, i u najmračnijim trenucima, podseća da smo ljudi – koji bezrezervno žale nad smrću nevinih, nezavisno od toga kojoj grupi pripadaju.
Persuasion, 16.10.2023.
Preveo Aleksandar Stević
Peščanik.net, 21.10.2023.
Srodni linkovi:
Helen Lewis – Hamasov test za progresivnu levicu
Naomi Klein – Zašto deo levice slavi ubistva izraelskih Jevreja?
IZRAEL / PALESTINA