Na evropskom kontinentu postoje velike razlike o kojima niko ne govori: u aprilu 2010. je procenat nezaposlene omladine u Švajcarskoj iznosio 4,5 odsto. U Španiji je procenat nezaposlenog stanovništa ispod 24 godine iznosio 40,3 odsto. U poređenju sa ostalima Švajcarska pokazuje sjajne rezultate.

Ne postoji veće poniženje za mladog čoveka od osećaja da je bespotreban. Štetne društvene posledice toga su izuzetno istrajne. U Evropi trenutno živi ukupno 5,3 miliona ljudi ispod 24 godine, koji nisu u procesu obrazovanja i registrovani su kao nezaposleni. Stopa nezaposlenosti omladine je najbolji pokazatelj toga da li neki školski sistem nečemu valja i da li je dobro ili loše pripremljen za tržište rada.

Evropa je, u grubim crtama, podeljena između dva obrazovna sistema. Pet zemalja poznaju dvojni sistem sa stručnim usavršavanjem (Berufslehre),[1] odnosno kombinaciju obrazovanja uz rad sa pratećom stučnom školom: Švajcarska, Austrija, Nemačka (Zapadna), Danska i Holandija. Tradicija radnog stručnog školovanja istorijski je proistekla iz prosvetne tradicije ponikle iz srednjovekovnih gildi i zanatstva.

Latinske države kao Francuska, Italija, Španija, Portugal, ne poznaju dvojno stručno školovanje, isto kao što ga ne poznaju anglosaksonske industrijske države (Engleska i USA) i balkanske zemlje.

U studiji „Zašto smo tako bogati“ (Rudolf Strahm, Warum wir so reich sind, 2010) upoređivao sam stopu nezaposlenosti u pet zemalja u kojima postoji tradicija stručnog obrazovanja uz rad, sa deset uporedivih industrijskih zemalja koje ne poznaju stručno školovanje uz rad. Prosečna stopa nezaposlenosti omladine iznosila je na vrhuncu ekonomske krize (u jesen 2009) u zemljama sa stručnim radnim školama 8 odsto, a u zemljama sa obrazovanjem koje je isključivo školsko, bez praktičnog stručnog rada, stopa je bila 25 odsto, dakle tri puta više. Ekonomska situacija pri tome nije imala veliki uticaj na razliku u stepenu nezaposlenosti. Već je pre krize stopa nezaposlenosti bila dva i po puta veća. U odnosu na praktično obrazovanje, koje je ciljno usmereno na tržište rada, dvojni stručni obrazovni sistem je nedvosmisleno superiorniji od čisto školskog sistema.

Kako objasniti ovu razliku u stopi nezaposlenosti omladine? Glavni razlog leži u tome što stručno-praktično usavršavanje daje mogućnost mladim ljudima koji su slabi u školi i koji potiču iz nižih slojeva za stručnu kvalifikaciju i školsku diplomu prilagođenu tržištu rada. Nije mali broj inteligentnih ljudi koji su, primera radi, na „ratnoj nozi“ sa maternjim i stranim jezicima; nekima muku pričinjavaju matematika i tehnički predmeti. U čisto školsko obrazovnom sistemu, tako jednostrano nadareni učenici suočavaju se sa nesavladivim problemima. Stručna škola, s druge strane, daje šansu mladim ljudima, koji ne mogu da se izbore sa školskom selekcijom, da razviju praktičnu inteligenciju, šansu za integraciju u kulturu rada, rečju – oni uče da rade. I nakon završetka stručne škole stiču priznatu diplomu za konkretnu struku.

Praktične sposobnosti se ne uče u školi. Precizne zanatlije se otkrivaju i usavršavaju teoretskim prenošenjem znanja i ispitivanjem isto onoliko koliko i vrhunski fudbaleri.

Zemlje sa visokim učešćem gimnazijskog obrazovanja imaju najčešće visok stepen nezaposlenosti među omladinom. Finska, koja ima najveći procenat gimnazijalaca u Evropi, preko 90 odsto, trenutno ima i 23% nezaposlene omladine. Grčka sa stopom gimnazijskih ispisnika od 66%, to plaća sa oko 30% nezaposlene omladine. Sa fakultetskim diplomama se u Grčkoj radi i kao taksista i kao iznajmljivač čamaca. Otuda sama Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), koja je dugo vremena propovedala visoko obrazovanje, dolazi do zaključka: protiv nezaposlenosti i siromaštva se ne bori uvek samo socijalnim davanjima i izgradnjom socijalnog sistema. Siromaštvo se postojano iskorenjuje samo stručnim obrazovnim sistemom koje intergriše. Preventivna socijalna politika jeste stručno obrazovanje i integracija u tržište rada. Neki političari koji kreiraju socijalnu politiku ovo odbijaju da shvate.

Statistički podaci u Švajcarskoj pokazuju da onaj ko je završio stručnu školu uz rad, podleže tri puta manjem riziku da ostane nezaposlen ili da dugo bude bez posla, nego neko ko nema završenu stručnu školu. Onaj ko ima stručnu diplomu takođe je dva i po puta manje izložen riziku da živi od socijalne pomoći. Svaki mladi čovek koji može da završi stručnu školu, statistički smanjuje socijalni teret. I svako preduzeće koje omogućava mladim ljudima se kod njega uče poslu/ zanatu (Lehre), daje tome važan doprinos.

Trenutno oko 100.000 dece u Švajcarskim školama pohađa osnovno obrazovanje. Devedeset procenata, kako se očekuje, nastaviće ga u srednjim školama ili će naći mesto za stručno obrazovanje uz rad (Lehrstelle). Stručno obrazovanje uz rad u Švajcarskoj nije više slepa ulica koja onemogućava dalju karijeru. Reformisani stručno-obrazovni sistem poštuje načelo: nikakav završetak bez mogućnosti priključivanja na drugi obrazovni nivo. Mnogim roditeljima je to, međutim, još uvek nepoznanica.

Stručno obrazovanje uz rad u kombinaciji sa stručnom maturom dopušta pristup Višoj školi. Njeni su ispisnici danas poželjniji na tržištu rada i isto onoliko dobro plaćeni kao i oni sa univerzitetskom diplomom. I onaj ko ne završi stručnu maturu, u slojevitom sistemu višeg stručnog obrazovanja (više strukovne škole, viši stručni ispiti na nivou federacije) može i kasnije uz rad da nadoknadi tercijalno obrazovanje.[2]

Ekonomska publicistika se u ovom momentu bavi gotovo samo bankama, berzom i bonusima menadžera i kratkotrajnim glamurom menadžerske karijere. Ali valjalo bi misliti i o kičmi švajcarskog bogatstva: izuzetna međunarodna konkuretnost Švajcarske zasniva se naime na solidnom kvalitetu rada širih slojeva, koje se temelji na stručnom obrazovnom sistemu sa 240 sertifikovanih i priznatih profesija.

 
Tages Anzeiger, 15.06.2010.

Preveo sa nemačkog Dejan Aničić

Peščanik.net, 09.01.2011.

———–    

  1. Ovaj izraz, kao i mnogi drugi vezani za sistem obrazovanja u Švajcarskoj, može se samo opisno prevesti, budući da ne postoji ekvivalent u našem sistemu obrazovanja. „Berufslehre“ ili samo „Lehre“ konkretno znači: četiri dana (najčešće) radne prakse i jedan dan konvencionalne škole. „Lehre“ se pohađa nakon devet godina osnovnog obrazovanja i traje obično četiri godine (u zavisnosti od obrazovnog profila). „Lehre“ bi se moglo prevesti kao zanat, ali samo uslovno, jer pojam obuhvata i mnoge druge pozive koji se kod nas ne podvode pod zanate, npr. Banklehre, ili koji uopšte ne postoje. Učenik koji pohađa „Lehre“ je „Lehrling“ što bi na srpskom bilo šegrt, ali bez ikakvog negativnog konotiranja. U toku trajanja školovanja uz rad, Lehrling dobija mesečnu platu, čija visina zavisi od vrste „zanata“ i godine školovanja, i koja nije dovoljna za nezavistan život, odnosno oko 5-6 puta je manja od prosečne plate u Švajcarskoj. Ovakav sistem podrazumeva izuzetnu organizaciju i saradnju između privatnih i društvenih preduzeća (pošti, bolnica itd) sa strukovnim udruženjima (Vereine) i državnim prosvetnim institucijama. – Prim. prev.
  2. Zbog raznovrsnih mogućnosti za visoko stručno obrazovanje u Švajcarskoj, često visoko pozicionirani ljudi u politici ili u bankarstvu, nemaju konvencionalnu fakultetsku diplomu (poput Marsela Ospela, do nedavno prvog čoveka UBS banke, ili nekadašnjeg predsednika konfederacije Adolfa Ogija). – Prim. prev.

Leave a Reply