Foto: Peščanik
Reč je o nedavno uglavnom tiho održanoj konferenciji o žrtvama komunizma, a oko evropskog dana žrtava totalitarnih režima, 23. avgusta. Pažnju na konferenciju u Estoniji skrenuo je upravo grčki ministar spoljnih poslova, objašnjavajući rečito zašto Grčka neće poslati nikoga na tu konferenciju. Organizatori su na dan pre konferencije nešto promenili tekst uvoda i objašnjenja, ali nije pomoglo. I zašto, uistinu, u Grčkoj ne mare za antikomunizam? Očito je nekoliko razloga: Grčka, premda je imala uspešno sprovedenu revoluciju zajedno sa narodnim otporom okupatorima, što znači uvedene institucije, lokalnu samoupravu na oslobođenim teritorijama i jak ideološki upliv, nije uvela komunizam odnosno socijalističku vlast; taj totalitarizam jednostavno nije doživela. Glavni razlog za to bio je dogovor na Jalti, po kome je Grčka morala da ostane u zapadnom svetu. Staljin je još neko vreme posle rata vodio svoju politiku među grčkim komunistima, koji su na kraju nastradali zbog njegovog oportunizma i prestanka pomoći iz Jugoslavije, kada je ona prekinula sa Staljinom. Građanski rat koji je počeo u Grčkoj i nastavio se sve do 1949. na severu zemlje, pokazao je da je komunistička vojska bila moćnija od desno orijentisanog vojnog otpora okupatoru – uz odsustvo ozbiljnog kvinslinškog vojnog tela u zemlji. Konačno, pravi antikomunistički i totalitarni teror Grci su osetili od saveznika Britanaca, koji su 2. decembra 1944. usred Atine na trgu Sintagma zapucali po demonstrantima ispred parlamenta, sa terase hotela Grand Bretanj: borbe po Atini trajale su skoro tri meseca posle „dekemvriana“, a onda se razvile u građanski rat sa grčke strane, i u surovo kolonijalno obračunavanje sa domorocima sa britanske strane. Vraćen je kralj, kojeg niko nije želeo, stvorene su tajne policijske sile koje su služile za hvatanje, mučenje, deportovanje na ostrva ili prosto za ubijanje komunista. Kada su komunisti na severu konačno vojno poraženi, desetine hiljada zarobljenih upućene su na ostrva – u koncentracione logore na mučenje i iscrpljivanje (recept koji su sa oduševljenjem prihvatili u još jednoj bliskoj pomorskoj zemlji sa mnogo golih ostrva), dok su stotine hiljada komunista i simpatizera deportovane u zemlje sovjetskog bloka, pre svega u Mađarsku i Poljsku, no ponajviše u sovjetske azijske republike. Jugoslavija ih je primila zanemarivo malo. Ukratko, Grčka je doživela samo antikomunistički totalitarizam, i nekoliko puta njegov najgori oblik, vojnu diktaturu, najgoru 1967-74. Britanci su završili svoju kratku i krvavu vlast posle građanskog rata i predali Grčku američkim kolonizatorima. Oni su, uz Maršalov plan obnove, osigurali svoj upliv vojnim bazama, kapitalom i stalnim antikomunističkim delovanjem u grčkoj politici. Ta je politika imala mnogo lica, od učešća Grka u korejskom ratu, do mešetarenja Henrija Kisindžera i izazivanja desnog puča na Kipru u leto 1974, kojim je hteo da reši dva problema – zaustavljanje skoro socijalističkog episkopa i predsednika Makariosa na Kipru i otpor hunti u Grčkoj. Rezultat je bio turski upad na Kipar, rat i podela ostrva sve do danas, a Kisindžer je nekoliko godina docnije dobio Nobelovu nagradu za mir.
Šok nedoživljene socijalističke revolucije odredio je politički život posleratne Grčke. Ne treba zaboraviti ni to da je uspeh partizanskog pokreta sledio pobedi regularne grčke vojske nad Musolinijevom vojskom na albanskom frontu 1940-41, jedinoj pobedi protiv fašizma u Evropi u to vreme. Tokom narednih godina rata, jugoslovenski otpor (protiv Nemaca i još četiri vojske, uz vojno organizovane lokalne izdajnike) i dvojni (levi i desni) grčki otpor (protiv Nemaca) bili su jedini ozbiljni vojni protivnici silama osovine u Evropi na sopstvenim teritorijama. Posle pada diktature 1974, Amerika i zapadna Evropa su se dobro potrudile da pobeda nad huntom, koju su izveli mladi levičari, postane pobeda konzervativaca i antikomunista, čiji je jedini dobar cilj bio ponovno ustanovljavanje parlamentarnog sistema. Kralju je referendumom zabranjen povratak u zemlju iz koje ga je hunta isterala, ostrva-logori su ispražnjeni, oni koji su pobegli od diktature (skoro svi iz kulture i nauke, profesionalci i stručnjaci svih vrsta, studenti) vratili su se u zemlju, obe komunističke partije, prosovjetska i proevropska, izašle su iz ilegale. Tek posle sedam godina i isplivavanja svih koruptivnih, stranačkih i nepotističkih grozota, postalo je mogućno da socijalistička partija PASOK Andrea Papandreua dobije na izborima, i da započne kratko zlatno doba savremene Grčke, u osamdesetim godinama prošlog veka. Svi koji su proterani u sovjetski blok dobili su nazad građanska prava, mnogi koji su preživeli vratili su se u Grčku.
Kada je PASOK zapao u krizu, zaglavivši se u stare koruptivne sheme grčke politike, kada je izgubio ideje odnosno prodao ih za vlast, ostao mu je samo još nacionalistički diskurs. Paralelizam sa Jugoslavijom bio je očigledan: čini mi se da nije reč samo o paralelizmu, nego o neposrednom uticaju srpske ratne paradigme na grčke političke prilike. Tako je morala slediti jedna gora od druge desna vlada, i današnje opšte grčko pristajanje na sve greške Ciprasove vlade, kojoj se još uvek ne može pripisati nijedna greška poznatog starog političkog repertoara. Odlučan stav protiv evropskog antikomunizma – svakog, starog i postsocijalističkog – samo je još jedan dokaz toga. Komunisti i komunizam ostaju herojski deo grčke istorije.
Pre nego što sarkastično zaključimo da je to zato što nikad nisu došli na vlast, navodim jedan narodni pesnički primer prevoda kulture, slika i mislenosti koji ilustruje nešto od problema, u ovome slučaju dimenzija. Negde početkom prošlog veka, svakako pre sovjetske revolucije, nastala je pesma „Ćuba“ (kudravi pramen kose na čelu), koja je možda došla iz jidiš tradicije, možda iz romske (postoje obe verzije), a svakako je najpoznatija ruska verzija. Grčki komunisti-partizani su, kao i naši, prevodili ruske pesme za potrebe borbe. Prevod ove pesme više je nego precizan: u zadnjim stihovima i jidiš i ruske verzije pojavljuje se Sibir, i pevač obećava da će krenuti za voljenom i njenom ćubom na čelu i tamo ako treba, jer je „i Sibir ruska zemlja“. U grčkoj verziji (peva je Petros Pandis) pominje se Ai-Stratis, kojeg se junak ne boji, jer je i to „grčki kutak“. Sibir je onoliki koliki je. Agios Stratis je ostrvo usred Egejskog mora, dugo oko 12 i široko nekih 6 kilometara, na kojem je bio jedan od najvećih zatvora za komuniste. Na njemu je i Teodorakis bio zatvoren.
U hrabrosti i ljubavi, veličina je nevažna.
Peščanik.net, 05.09.2017.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Odušak - 09/12/2024
- Kako sam provela 29. novembar - 30/11/2024
- Dabogda ti skupština bila na CNN-u! - 27/11/2024
