Nagli skok cena sirove nafte na svetskom tržištu tokom ovog meseca, između 15 i 18 odsto (svakog dana je drugačije), očigledno je uzbudio čitav svet. Svetska cena, koja poslednjih dana osciluje na nivou nešto višem od 130 dolara za barel lake nafte, na celoj planeti izaziva talas poskupljenja naftnih derivata, pa su, na primer, kamiondžije Velike Britanije pre neki dan blokirale London tražeći državnu pomoć zbog naraslih troškova.
I kod nas se čeka novo značajno povećanje cene benzina od blizu sedam odsto, pa svi oni čija zarada zavisi od troškova prevoza već najavljuju poskupljenja svoje robe i usluga (samo se oni sa severnog Kosova, gde se iz “nacionalnih razloga” ne naplaćuju porezi na derivate, voze i dalje relativno jeftino). Država sa svoje strane ne može da obeća sniženje akciza na uvoznu naftu, te tako bar delimično amortizuje troškovni udar, jer bi se u državnom budžetu za ovu godinu odmah otvorio minus od blizu 1,5 milijardi dinara – a budžetski deficit će nužno postati mnogo veći ako se i kada se sastavi nova vlada sa koalicijom oko socijalista, pošto penzionerska stranka u toj političkoj grupi traži realno povećanje penzija i njihovo striktno vezivanje za tekući rast plata.
Dok potrošači i kod nas i širom sveta strepe od nastavka “naftnog cunamija” izvoznici nafte trljaju ruke, a ruski premijer Vladimir Putin čak najavljuje sniženje poreza u Rusiji, jer će država na novim cenama zahvatiti velike prihode na izvoznim taksama. To kod nas ne raduje čak ni najveće rusofile, pa ni najodanije zagovornike famoznog rusko-srpskog energetskog aranžmana s početka ove godine, jer je svima jasno da je iluzorno očekivati da će Srbija od Rusije dobiti nižu cenu sirove nafte od one koju Moskva može dobiti od SAD, Australije, Japana i bilo koga drugog. Nafta se, za razliku od gasa, prodaje glatko na svetskoj pijaci iz dana u dan, pa i više puta dnevno, čak i na tankerima u pokretu, to jest ona ne zavisi od gasovoda i dugoročnih ugovora.
Čak su i saudijski prinčevi, tradicionalno bliski Vašingtonu, već dva puta ove godine u Rijadu odbili zahteve samog američkog predsednika Džordža Buša da povećaju proizvodnju nafte kako bi cene pale – izgovarajući se da svetom ne hara nestašica nafte, nego višak finansijskih špekulacija u njenom berzanskom prometu. Analitičari širom sveta utrkuju se u procenama koliko će cena nafte poskočiti najesen i iduće godine, pa čak i optimisti govore o cenama koje će preskočiti 200 dolara za barel lake nafte. Svi govore da nas čekaju godine sve skuplje nafte, a čak i evropske države vade iz fioka programe izgradnje atomskih termoelektrana, računajući da će ekologisti i sve jače “zelene stranke” ućutati pod pretnjom energetskih oskudica.
Ako, međutim, pogledamo istoriju nafte kao globalnog biznisa, možda bi se moglo reći da je panika zbog akutnog rasta cena ipak preuranjena. Ako se pri tome složimo da treba posmatrati poslednjih 100 godina, od 26. maja 1908. (niko ovih dana nije obeležio tu stogodišnjicu), kada je samouki engleski geolog Džordž Rejnolds u Masdiid-i-Sulejmanu u Iranu naišao na prvu veliku naftnu žicu na Bliskom istoku, videćemo da se zapravo prvi veliki cenovni šok nafte dogodio tek krajem 1973, posle četvrtog izraelsko-arapskog rata, kada je cena sirove nafte poskočila sa oko tri na blizu 12 dolara za barel.
Potom, posle mnogo oscilacija, koje su se penjale i do 50 dolara za barel, i posle 25 godina, u leto 1998, dakle pre samo deset godina, cena barela je opet bila oko 12 dolara, iako je u međuvremenu dolar oslabio i mada je u Jeljcinovoj Rusiji došlo do užasnog pada proizvodnje nafte za oko 200 miliona tona godišnje (preko 30 odsto). Praktično, cenovni naftni šok iz 1973. pokrenuo je veliki proces racionalizacije potrošnje nafte, pa su proizvođači »uvukli rogove« i spustili cene. Taj proces racionalizacije nije napušten ni poslednjih deset godina, o čemu svedoči činjenica da je dnevna proizvodnja OPEK-a, svetskog naftnog kartela, 1998. iznosila 29 miliona barela. Zanimljivo, neki svetski analitičari tvrde da ona danas iznosi tek nešto više, 30 miliona barela dnevno, dok OPEK tvrdi da svetskom tržištu isporučuje dnevno 32 miliona barela – a redova za benzin nema nigde u svetu.
Čak i ako je OPEK-ova tvrdnja tačna, ispada da na svetskom tržištu, kada je o količinama reč, nema poremećaja uprokos tome što je svetska dnevna ponuda sirove nafte u poslednjih (čak)) 10 godina povećana samo za tri miliona barela, to jest za samo oko 10 odsto. Ako su u pravu analitičari, zaključak je još neobičniji – da ista ona količina nafte ponuđena svetskom tržištu pre deset godina zadovoljava realnu tražnju i dan-danas. Samo su se špekulacije udesetostručile, pa je i cena udesetostručena.
Ako teorijski gledano sklonimo na stranu finansijske špekulacije (što je u realnom životu besmisleno), iz gore spomenutih podataka nameće se zaključak da je preuranjeno verovati da će proizvođači nafte diktirati svoju volju planeti, sve dok se za naftu ne nađe neka zamena. Jer industrijski i finansijski napredak razvijenih zemalja u poslednjih deset godina i nije bio zasnovan na rabljenju fosilne energije, nego na “energiji informatičke revolucije”.
Danas. 29.05.2008.
Peščanik.net, 29.05.2008.
