Ne znam da li bolje razumem svet sada, u svojim sedamdesetima, ili sam ga bolje razumevao dok sam bio mlad, ili je problem u mojoj sve većoj neupućenosti. Verovatno je istina negde između, ali to moje besane noći ne čini spokojnijima. Kao i drugi ljudi koji stare, očekivao sam da ću, posle svega što sam proživeo i naučio, dostići stadijum dubokog spokoja i da će mi dnevne vesti biti samo zabavne, kao odlomci iz nekog starog, lošeg filma koji sam gledao mnogo puta. Međutim, nije tako. Moj pokojni otac je tokom poslednje godine svoga života tvrdio da je pronašao svoj dugo traženi mir tako što ne čita novine i ne gleda televiziju. Čak i tada, iako trideset godina mlađi od njega, znao sam na šta misli. Mučenje kojem poklonici sadomazohizma izlažu svoja tela, nije ništa naspram torture koju iz sata u sat sprovode nad svojim umom zavisnici od vesti i političkih komentara.

Moje ogromno zanimanje za sve što čine razni ludaci diljem planete, povezano je sa događajima iz moga detinjstva. Sa tri godine sam doživeo nemačko bombardovanje Beograda. Do sedme godine sam se navikao na prizore mrtvih ljudi koji leže po ulicama, vise sa bandera ili su bačeni u jame sa presečenim grkljanima. Kao i ostala deca koja su rasla u okupiranom gradu, nisam tome pridavao veliki značaj. Možda sam tada bio i najspokojniji, sedeći među ruševinama, pušeći svoju prvu cigaretu, vozeći se na ruskom tenku sa ostalom decom ili gledajući školsku tetkicu kako posle oslobođenja po učionici kači portrete Marksa, Staljina i maršala Tita.

Onda sam postao izbeglica, jedan među milionima, selio se iz jedne zemlje u drugu, učio strane jezike, jedan za drugim, odgovarao sa jakim akcentom u školi ili slučajnom prolazniku koji bi me pitao za neku ulicu, mučio se da nađem smisao u lekcijama iz istorije, brinuo se da neko ne objavi rat i da još veće bombe ne počnu da mi padaju na glavu, bojao se regrutacije koja bi me odvela preko pola sveta da tamo besmisleno izgubim život. Sve to zajedno razvilo je kod mene potrebu da saznam što više o svim planovima koji se kuju u tajnosti.

Takođe moram da napomenem da sam u svojoj mladosti bio okružen političkim disidentima, od kojih su mnogi posle života pod Hitlerom ili Staljinom, ili pod obojicom, razvili veliki životni oprez. Činilo se da pod svojim krevetima, i posle dvadeset ili trideset godina života u SAD, uvek imaju spakovan kofer, spremni za bekstvo u slučaju preuzimanja vlasti od strane hipika ili neke vrste američkih fašista.

Dobro je da su svi oni već odavno pokojni, pa ne mogu da pročitaju razne komentare i čuju kongresmene i senatore kako lobiraju za policijske mere koje su ih umalo koštale života. Podjednako zastrašujuće i depresivno bilo bi im da vide kako vlada zemlje u kojoj su pronašli utočište i koju su toliko zavoleli, ograničava slobode, špijunira svoje građane, vojno oprema policijske snage, zatvara američke i druge državljane bez dokazivanja krivice na neodređeno vreme, i divi se autoritarnim režimima koje je nekada prezirala. Ne bi mogli a da ne kažu kako se njihovi sugrađani Amerikanci koji podržavaju uvođenje smrtne kazne i mučenje i nazivaju OWS protestante šugavim barabama i degenericima, ne razlikuju od njihovih nekadašnjih sunarodnika od kojih su pobegli, a koji su bili spremni da sude, zarobe, čak i ubiju ukoliko bi to od njih bilo traženo (smatram da su pristalice smrtne kazne, ljubitelji beskonačnog ratovanja i oružja u potpunosti spremni na to). Moja majka, koja je živela u očekivanju loših vesti i bila uverena da ono najgore tek dolazi, verovatno bi mi rekla – lepo sam ti rekla.

Njena generacija bar nije imala ovaj mučiteljski internet. Jutros sam, na primer, otkrio da su naši vrhunski politički komentatori u potpunosti saglasni da će takozvani Veliki dogovor, koji dve stranke nisu uspele da postignu ovog leta, ni u novembru, ipak biti postignut, pre ili kasnije. Ili će starci poput mene stisnuti pojaseve, ostati bez grejanja, pristati na rastuće troškove života i socijalnog osiguranja, prestati da odlaze lekaru kada ih nešto zaboli i pustiti da im svi zubi istrule i poispadaju – ili SAD neće imati dovoljno sredstava da vodi ratove i spasava velike banke.

Svi koji prate šta se dešava i znaju da je naš politički sistem već dugo nesposoban da reši bilo koji ozbiljan domaći problem, nisu iznenađeni. Sećam se kako sam u nekom restoranu, daleke 1970, slučajno čuo pijanog starijeg biznismena kako svojoj pratilji objašnjava da je „američki radnik preskup i bez budućnosti; mogu da zaradim više novca u Aziji nego u Pitsburgu“. Međutim, ono što nisam shvatao je koliko se našim političkim elitama žurilo da od nas dignu ruke, i to ne samo od radnika i staraca, već i od mladih, i to bez trunke kajanja. Moja jedina nada je da sam u svojoj senilnosti sve pobrkao i da će sa drugim mandatom predsednika Obame, ili sa Mit Romnijem ili Njutom Gingričem, stvari u ovoj zemlji krenuti nabolje.

Do tada, srećni praznici!

 
New York Review of Books, 05.12.2011.

Peščanik.net, 14.12.2011.

Srodni link: Charles Simic – Upozorenje propovednika