Građani treba da imaju više optimizma i vere u svoju državu. Niko osim njih samih ne može da ulije taj optimizam, pa čak ni veliki optimista kao što je ministar finansija Mlađan Dinkić” (Vladimir Homan, poslanik G17+) Mesecima već, pizda mi materina, osećam da mi fali nekakav duhovni oslonac, neki komad mentalnog nameštaja na koji u trenucima kad padnem, strobalim se, odem u qurac, popustim, puknem, mogu da se naslonim; odbijao da gledam državni TV Dnevnik što me je dodatno dotuklo – umesto da Koštuničinu legendarnu rečenicu “Uvek sam se držao pravila da se ništa nije desilo dok se ne desi” prihvatim kao srpsku mantru, tražio sam eskapistički izlaz u satelitskim rock-bahanalijama, iluzorno uveren da su Head Automatica ili Hope Of The States moje jedino religiozno utočište. Povremeno sanjajući o hrvatskim ostrvima na kojima nikad nisam boravio – Hvar je izuzetak! – u glavi sam odavno složio sliku Srbije u kojoj najradije ne bih bio… ali kad sam onda, sedeći u trolejbusu 28, pročitao u nekim novinama gore pomenutu izjavu iz Sekte +17, došlo mi da ustanem, da priznam da sam grešio, da je optimizam jedino srpsko oružje i da bez ministra finansija ne mogu zamisliti svoj fenomenalni život koji – kao takav – postoji samo u ovakvoj Srbiji!
Čitam: primenjena a optimizmom oblikovana vest da će optimistička potpredsednica Vlade Srbije Ivana Dulić-Marković i optimistički ministar finansija Mlađan Dinkić posetiti 17. avgusta Brisel i evropskim zvaničnicima predstaviti “paket plus” koji bi trebalo da optimistički ojača partnerstvo Beograda i EU, optimistički je najavio poslanik G17+ Vladimir Homan na jučerašnjoj konferenciji za novinare. Homan, optimistično, veruje da će pregovori sa EU biti nastavljeni, čemu treba da doprinese “paket plus”, što znači da G17 Plus neće napustiti optimističku Vladu Srbije. Glavni odbor ove optimističke partije ranije je odlučio da njihovi ministri napuste Vladu ukoliko pregovori sa EU ne budu nastavljeni do 1. oktobra. Pošto u G17 Plus optimistički očekuju nastavak pregovora, što znači i njihov ostanak u Vladi, optimističkih izbora, prema Homanovom mišljenju, neće biti ove godine. Optimistički “Paket plus” bi Srbiji trebalo da omogući bliže veze sa EU, vizne olakšice i ekonomsku pomoć ukoliko što pre, ali optimistički, ispuni Akcioni plan i okonča saradnju s uvek optimističkim Hagom.
Kad se građanin Srbije suoči sa takvom količinom nepodnošljivog ali preko potrebnog optimizma – lako je poverovati da smo na korak od prijema u EU: dovoljno je da u Briselu suzu pusti Ivana Dulić-Marković koja plače po defaultu. Dok je, kao ministarka poljoprivrede, pregovarala s malinarima, o cenama za otkup – briznula je u plač; malinari su se pokupili i otišli, šta da razgovaraju s ministarkom koja suze roni nad svakom malinom? Plakala je kad su je radikali napali u Skupštini; plakala kad se upoznala s američkim ambasadorom; plakala kad je videla Mlađana Dinkića koji likuje jer je Karićevu firmu prodao za milijardu i po evra; plakala je kad je napisala pismo protiv Miroljuba Labusa za kojeg je prethodno suzama podigla nivo Dunava za četiri metra; plakala je kad ju je dr. Koštunica postavio za potpredsednicu Vlade; plakala je kad je postala potpredsednica Vlade; plakala je jer više nije ministar poljoprivrede; naročito je plakala kad više nije imala razloga da plače – jer Vlada Srbije, lepo nam se savetuje, ima obaveze da širi optimizam u okviru kojeg je plač legitimni potpredsednički metod za pridobijanje, naročito u Briselu, osetljivom na žensku G17+ suzu.
Oduševljen navalom ovog optimizma koji se Srbijom širi kao cunami, već vidim da stvari idu na našu vodenicu: budući da imam “veru” u našu državu – kako nam je sugerisano – ispravno čitam iz izjava našeg pregovaračkog tima u Beču da će Kosovo “ostati deo Srbije”, što je deo onog optimističkog Koštuničinog plana da nam se nikako ne sme uzeti petnaest odsto teritorije, jer bi to bilo protivno svim međunarodnim a naročito optimističkim pravilima internacionalnog prava.
Sreća da je optimizam postao oružje “investicionog plana” vrednog milijardu dolara (čitaj: Dinkić), Srbija postaje realno još srećnija saznanjem da će se svega petnaest miliona evra iskoristiti za izgradnju, dovršenje ili rekonstrukciju verskih objekata – na račun bolnica, domova zdravlja ili medicinske opreme koja u ovom slučaju nije bitna, jer će se izgradnjom crkava – kaže ministar vera – sprečiti širenje bolesti duha; za to vreme oni koji su bolesni od najtežih bolesti imaće utehu da će naše Crkve biti obnovljene i da će se poneko u njima moliti za one koje u ovom optimističkom deljenju para nisu imali finansijsku sreću da im ministar bude na njihovoj strani.
Konačno: optimizam da je Srbija toliko optimistička da se spotiče u ličnoj viziji G17+ ludila, tiče se samo onih koji pripadaju ovoj finansijskoj sekti; za sve ostale – optimizam je goli kurac.
Tko uspe da u uglednim bolnicama nađe gazu za bolesnike, neka javi Briselu!
Možda Ivana Dulić-Marković ovom prilikom pusti prigodnu G17+ suzu!
Natopljenu nepostojećem gazom!
Feral Tribune, 08.08.2006.
Peščanik.net, 08.08.2006.
