Fotografije čitateljki, Neda Radulović-Viswanatha

Fotografije čitateljki, Neda Radulović-Viswanatha

Sam Duh Sveti progovorio je na usta Njegove Svetosti arhiepiskopa pećkog, mitropolita beogradsko-karlovačkog i patrijarha srpskog gospodine Irineja, kad je ono pre godinu i po dana najavu Vatikana o kanonizaciji zagrebačkog kardinala Alojzija Stepinca u intervjuu za Politiku objavio ‘velikim iznenađenjem za srpske arhijereje’, jer ‘da bi neko bio svet, to mora da bude zaista svetla i sveta ličnost koju kao takvu prihvaćaju i drugi hrišćani’. Njegova svetost, ne budi lenja, presavila je tada tabak, olizala plajvaz i napisala bratu papi Francisku dugačko pismo – koje će na kraju dovesti do nečuvene mešovite komisije za reviziju Stepinčeve svetosti, i senzacionalne odgode već utanačene kanonizacije – a čiji sadržaj smo saznali tek pre neki dan, kad ga je objavio kolega Drago Pilsel u Jutarnjem listu.

‘Proglašenje svetim kardinala Stepinca, viđenog među pravoslavnim hrišćanima i među Jevrejima kao veoma kontroverznu ličnost, moglo bi izazvati uznemirenje i ogorčenje (…) Znamo koliko je manipulacija pamćenjem i prošlošću pridonela tragičnim dešavanjima na Balkanu devedesetih godina prošlog veka’, napisao je srpski patrijarh rimskom, na punih devet stranica potom nižući Stepinčeve grehe mišlju, rečju, delom i propustom. ‘Zbog svega iskreno iznesenog u Našem bratskom pismu, a u ime ljubavi Hrista Spasitelja, Mi Vas, Vaša svetosti, molimo da pitanje kanonizacije kardinala Stepinca skinete s dnevnog reda i prepustite nepogrešivom Sudu Božijem’, piše na kraju patrijarh Irinej, objašnjavajući kako bi ‘pravoslavno-katoličke odnose, kao i odnose Srba i Hrvata, Stepinčeva kanonizacija bez sumnje vratila duboko u tragičnu i našega hrišćanskog prizivanja nedostojnu prošlost’.

Sam Duh Sveti, rekoh, vodio je ruku Njegove Svetosti arhiepiskopa pećkog, mitropolita beogradsko-karlovačkog i patrijarha srpskog gospodina Irineja. Svaka mu je kao Njegoševa, celo mu je pismo, hm, Sveto: vaistinu, šta bi gore, u društvu Hrista Spasitelja i nebeskih svetitelja, radio jedan prevejani kolaboracionist, čovek koji je u najstrašnijem času celokupne ljudske istorije pogane kumire Nacije i Države pretpostavio Božijoj Reči i Ljubavi? Šta bi tamo, na primer, radio čovek koji se do imbecilnosti divio Adolfu Hitleru i javno mu odavao poštovanje kao, citiram, ‘svetitelju, geniju i heroju’, zato što je ‘kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere anomalija’? Kako da takav čovek bude svet – ona ‘zaista svetla i sveta ličnost koju kao takvu prihvaćaju i drugi hrišćani’ – kako da ‘bude viđen među Srbima’, šta sem ‘uznemirenosti i ogorčenosti’ da izazove aureola oko sveštene glave koja je tamjanom kadila domaće izdajnike, zločince i ubice, gde bi nas nego ‘duboko u tragičnu i našega hrišćanskog prizivanja nedostojnu prošlost’ vratila kanonizacija crkvenog poglavara koji je poglavara domaćih fašista zlatousto hvalio kao ‘političara s krstom’ i ‘ideologa hrišćanskog nacionalizma’?

Kako, naposletku, da bude ‘viđen među Jevrejima’, šta sem ‘uznemirenosti i ogorčenosti’ da izazove kanonizovanje čoveka koji je Jevreje video ‘zadahnute smradnim duhom Satane’, propovedajući da su ‘sva moderna gesla evropska sastavili Židi, koji su i Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam i komunizam’, jer ‘sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola’? Šta sem prezira zavređuje inicijativa njegovih advokata da takav deklarisani antisemit uz nebesku svetost zavredi u Jad Vašemu i medalju Pravednika među narodima, jer je neka jevrejska nesrećnica zarad nemačke penzije posvedočila da ju je skrivao od Nemaca? Pa ipak, uz sav trud Njegove Svetosti patrijarha Irineja ‘pitanje kanonizacije’ tog čoveka nije ‘skinuto s dnevnog reda i prepušteno nepogrešivom Sudu Božijem’: u međuvremenu je, naime, uredno i sve po protokolu, kanonizovan i proglašen svetim. Džabe je, jebiga, patrijarh Irinej presavijao tabak, kasno se setio: svetac koji se do imbecilnosti divio Fireru i javno mu odavao poštovanje kao, citiram, ‘svetitelju, geniju i heroju’, nije zagrebački nadbiskup, kardinal Alojzije Stepinac, već episkop ohridski Nikolaj Velimirović, srpski vladika koji je 1934. od Hitlera primio i zgodan jedan lepi, mali orden.

Kasno se, eto, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve setio da spreči kanonizovanja ‘kontroverznih ličnosti’, jer je Svetog vladiku Nikolaja Ohridskog i Žičkog sam kanonizovao za svetitelja još pre trinaest godina, u beogradskom hramu Svetog Save, istog dakle onog praoca srpske nacije i crkve kojega je rečeni vladika Nikolaj u svom čuvenom govoru na Kolarcu 1935. nazvao pretečom Adolfa Hitlera i njegove ideje ‘narodne crkve’. Iz nekog nejasnog razloga, naime, patrijarhu Irineju i Svetom sinodu ničega ‘kontroverznog’ nije bilo u žitiju Svetog Nikolaja Ohridskog. Ništa ‘uznemirujuće’ za srpsku braću Jevreje nisu videli kad su u svetitelje uvodili čoveka koji ih je opisivao ‘zadahnutima smradnim duhom Satane’. Ničeg pogubnog ni za odnose sa Jevrejima, ni za ‘pravoslavno-katoličke odnose, kao i odnose Srba i Hrvata’ – do kojih je patrijarhu i Svetom Sinodu tako očajnički stalo – nisu videli pre trinaest godina, kad su kanonizovali čoveka koji je među nepojamna zla što su ih Evropi doneli ‘Židovi, odnosno otac njihov đavo’ ubrajao i, kako ono, da – ‘toleranciju svih vera’. Iz nekog razloga, eto, Srpskoj pravoslavnoj crkvi – tako osetljivoj na ‘manipulaciju pamćenjem i prošlošću’, i užasnutoj pred mogućnošću da katolici dobiju sveca što je zločince i ubice kadio tamjanom – nisu smetali takvi sitni detalji iz žitija Nikolajevog, poput onoga, recimo, kad blagosilja fašistički Zbor Firerova uguza Dimitrija Ljotića, koji je nemačkim streljačkim vodovima privodio zloćudne Jevreje i nepoćudne Srbe, pa mu blagoglagolji kao ‘političaru s krstom’ i ‘ideologu hrišćanskog nacionalizma’.

Naposletku, može li, sme li uopšte da bude kanonizovan u svetitelja neko kome se četnički đeneral Draža Mihailović u samoj sudijskoj nadoknadi rata, 15. aprila 1945., obraća za pomoć u borbi protiv pripadnika sopstvenog naroda, moleći ‘Njegovu Preuzvišenost da uloži sav svoj uticaj i sve svoje napore u cilju aktiviranja svih nacionalnih snaga (…) u borbi protivu boljševizma’, i da, ‘idući stopama svojih velikih prethodnika, odgovori svim onim istorijskim dužnostima i zadatcima koji se postavljaju u današnjim teškim vremenima’, jer će – ovaj deo mi je najdraži – ‘od pravilnog shvatanja tih dužnosti zavisiti i mesto što će ga istorija hrišćanstva Vašoj Preuzvišenosti dodeliti’. Ako pak zaista može, ako sme da bude svetitelj crkveni poglavar u kojemu tada već odani saveznik nacističkih okupatora vidi poslednju nadu, onda nema nikakvog razloga da kardinal Stepinac ne bude svetac. Pomenuto pismo – ja se izvinjavam ako sam vas sad opet pomerio – čiča Draža je, naime, u aprilu 1945. pisao upravo Njegovoj Preuzvišenosti nadbiskupu zagrebačkom Alojziju Stepincu, moleći ga da u borbi protiv komunista ‘uloži sav svoj uticaj i sve svoje napore u cilju aktiviranja svih nacionalnih snaga hrvatskog naroda’!

Stvar sad ispada prilično nezgodna: dosta je, priznaćete, glupo da se – obzirom na Stepinčeve nesumnjive ‘napore u borbi protivu boljševizma’ i ‘pravilno shvatanje te dužnosti’ – Sveti arhijerejski sinod sada pred vatikanskom komisijom spori sa kanonizovanim srpskim herojem Dražom Mihailovićem, koji zacelo bolje od njih zna šta je kardinal Stepinac radio Srbima, a koji mu je svejedno, kako vidimo, na kraju rata zbog zasluga u zajedničkoj borbi unapred dodelio počasno ‘mesto u istoriji hrišćanstva’. Čiča Draža, jebiga, nije bilo ko: sam Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički nazivao ga je ‘legendarnim srpskim svetim ratnikom’.

Novosti, 11.01.2016.

Peščanik.net, 13.01.2016.

Srodni linkovi:

Vladimir Veljković – Alojzije Stepinac, naš savremenik

Marinko Čulić – Kako je Kaptol oklevetao Stepinca

Maja Brkljačić – Kako se kalio mesija

Viktor Ivančić – Bilježnica Robija K.: Slučaj Stepinac

Tamara Nikčević: Srđan Milošević – intervju

Viktor Ivančić – Križev korak

Vladimir Veljković – Srpski duhovni prostor

Marinko Čulić – Dvoboj blizanaca

Drago Pilsel – Stepinac je tolerirao genocid, jesmo li mi bolji od njega?

Predrag Lucić – Razina vike oko vikara