Radio emisija 09.04.2010, govore: novinar Miša Brkić, Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za ljudska prava, Dejan Ilić iz Fabrike knjiga, Jelena i Nikola, studenti Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Svetlana Lukić: Vidim da su se mnogi uzbudili zbog prostačenja u skupštini: džukele, pijandure, narkomani i ostali atributi razmenjivani su među bivšim, sadašnjim i budućim ministrima. Razredna, Slavica Đukić-Dejanović, zakazala je sednicu kolegijuma skupštine, na kojoj će se raspravljati o nevaspitanim narodnim predstavnicima. Oglasio se i čovek koga bi svaka majka poželela za zeta, između ostalog i zbog lepih manira, predsednik države, i ukorio ministre i poslanike zbog lošeg vladanja. Nastavnik psihologije je pozvao svoje bivše i sadašnje koalicione partnere da se upristoje, inače će da pljušte ukori. Ne kažem da primitivci naše političke scene ne treba da budu kažnjeni, ali glavni problem je u tome što je poslednjih godina baš taj nastavnik psihologije sa svojom strankom najodgovorniji što je ne samo od parlamenta, nego i od vlade i od države napravio mesto na kojim vladaju zakoni džungle; gde je tržište, političko, ekonomsko i svako drugo shvaćeno kao lovište u kome je jedina vrednost MOĆ, snaga, nekada fizička, nekada ekonomska, a najbolje je kada su ujedinjene.

U tom lancu ishrane ponekad Dinkić jede Mrkonjića, Dačić Dinkića, Jorgovanka Tabaković glođe Suzanu Grubješić, a Nada Kolundžija uživa, kao prava lepo vaspitana dama na dijeti, u gastronomskim kapacitetima svojih koalicionih partnera. Uvrede koje su jedni drugima uputili u skupštini su ništa prema uvredama koje svakoga dana, u svakom pojedinačnom slučaju, upućuju svojim građanima tretirajući ih kao marvu, kao one koje hrane tek toliko da prežive, da bi mogli da nastave da im sisaju krv.

Neko je predložio da se u skupštini uvede alko test, Velja Ilić je odmah doneo potvrdu da nije pijan, a onda predložio da se uvede i test na drogu. Na sve testove bi pristali, samo ne na test inteligencije i na test koji bi pokazivao ko je od njih najveći idiot. Bila bi to divna skupština i divna vlada, nigde nikoga, samo portiri i kafe kuvarice, i poneki vozač.

Neće biti pristojnijeg i inteligentnijeg skupštinskog saziva sve dok postoji tzv. imperativni mandat, tj. blanko ostavka i dok su poslanici Tadićevi, Nikolićevi, Dinkićevi i Palmini piončići, koje gazda stranke može svakoga časa da šutne i ukine mu pristup novcu i moći. Savet Evrope, čiji smo mi član, obavezuje sve svoje članove da ukinu sve nedemokratske institute kao što je blanko ostavka; ali mi imamo naš ustav, u čijem pisanju su učestvovali i Tadić i Dinkić i Nikolić, a ne samo Koštunica, koji im omogućava da poslanike drže na kratkom lancu. Zato se poslanici i ostali partijski kadrovi sramote gde god stignu pokušavajući da udovolje šefu. Nesrećna Verica Kalanović tako ovih dana otvara 4.600 metara puta od Kragujevca do Batočine, ministarka pravde kaže kako je dokaz da je reforma pravosuđa uspela to što je sud brzinom svetlosti završio proces protiv onog čoveka koji je udario Velimira Ilića i osudio ga na dve godine zatvora. Ministarka u liku dobre Tadićeve devojčice lupeta, jer joj je traženo da brzo, brzo pokaže neki uspeh i onda ona izabere da istakne baš ovaj slučaj kao dokaz pravednog i efikasnog sudstva. To je kao kada bi Božidar Đelić rekao da je dokaz uspešnosti evropskih integracija to što je Vuk Jeremić stalno u Briselu, ili kada bi ministarka finansija rekla da je dokaz da izlazimo iz ekonomske krize to što firme Srđana Šapera, Nebojše Krstića i Dragana Đilasa dobro posluju.

Drugo uzbuđenje izazvalo je otkazivanje konferencije Srbija sa jakim saveznicima ili neutralna, koja je otkazana zbog intervencije ruskog ambasadora Konuzina. A što da ne interveniše, proćerdavaju nas za Kosovo, daju nam kredit. Pa i Kinezi su tražili da cenzurišemo kineski film na festivalu u Beogradu, u američkoj ambasadi su pravili poslednju vladu, mi smo banana država kao što i treba da budemo. Nama sloboda nije potrebna. Kao što je rekao jedan mladi Hitlerov nacista – najzad smo se oslobodili slobode.

Ko hoće da me iznervira ovih dana neka kaže Koridor 10 – onda sam stvarno u stanju da nekoga gađam u glavu. Zato sam lično zvala i molila Mišu Brkića da nam objasni ovu epopeju sa Koridorom 10. Delegacija Svetske banke je, uzgred budi rečeno, u Beogradu i tamo će razgovarati o Koridoru 10, a ovi će njima kao da predaju neku dokumentaciju ne bismo li povukli te pare koje smo kao dobili da radimo Koridor 10. Prošle nedelje je održan neki sastanak nekog Saveta, to je ustvari trust mozgova na čijem čelu je, naravno, Mrkonjić. Tu je i drugi član trusta mozgova Boris Tadić, a onda je tu treći član trusta mozgova Oliver Dulić, pa Diana Dragutinović i ostali. Nastala je panika zbog tog Koridora 10, a Mrkonjić nam se pohvalio da mu je lično predsednik Tadić rekao da će biti on komandant Koridora 10. Za početak će, kaže, deliti crvene kartone, a onda smo saznali da je i Zoran Lilić, bivši predsednik Jugoslavije i posetilac Haškog tribunala, na čelu Upravnog odbora tog Koridora 10 ili kako se već zove taj autoput koji kao gradimo. Miša Brkić počinje sa Koridorom 10, a onda idemo dalje – ima svašta još kao na vašaru.

Miša Brkić: Da je posle demokratskih promena Srbija krenula lopatama i ašovima da gradi autoput, ja mislim da bismo ga do sada napravili. Koridor 10 je, ne ram za sliku, nego cela slika srpske koalicije. Pošto je to medijski unosan posao, izborno unosan posao, onda se sve članice koalicije otimaju da prigrabe za sebe deo tog kolača, pa kažu – evo mi smo zaslužni za 4.600 metara nekog autoputa. O Koridoru 10 niko nije brinuo i to se sada lepo vidi. Naravno da je tu bilo neviđene korupcije – ne kraduckanja, što bi rekao Velja Ilić, nego krađe. Sada izbija na videlo koliko je ta Koštunicina vlada zapravo upropastila ključnu priču, jer su to bile godine kada se moglo mnogo toga uraditi i kada je Velja Ilić na mesto direktora Puteva Srbije doveo čoveka protiv koga se takođe sada vodi istraga za kriminal, onog Branka Jočića. Šef putne mafije je bio najodgovorniji čovek za taj posao i njemu ne fali dlaka sa glave. On i dalje ide i priča okolo. Pritom, današnja Vlada tvrdi da ima sve podatke o kriminalu koji je tadašnji ministar za infrastrukturu pravio, ali da iz razno-raznih drugarskih, solidarnih i još nekih razloga, neće protiv njega da diže nikakav optužni predlog.

Dakle, u toj svađi, u tom medijskom i izbornom prikupljanju poena, ti nisi napravio ni planove za izgradnju toga što treba da bude autoput, ali si zato uredno uzimao kredite. I sada je došla situacija da u Parlamentu imaš ratifikovan kredit sa Svetskom bankom za autoput, ali ne možeš da povučeš pare, banka kaže dajte mi overenu situaciju za koju ću da vam pustim pare, vi to nemate. Niko se nije bavio projektom. I u jednom trenutku se pojavljuje jedan predlog, koji je izazvao strašnu konsternaciju. Srbija raspiše tender za Projekt Management, dakle firmu koja će voditi projektovanje i nadzor izgradnje Koridora 10. To je priznanje ko vrata da je srpska vlada nesposobna da napravi autoput. Možda mi imamo preduzeće koje će da naspe pesak, pa da ga utaba, pa da stavi asfalt, pa da obeleži linije, možda to sve ima. Ali da neko osmisli i nadgleda ceo posao, od projektovanja do presecanja vrpce, mi to nemamo. Ali, nemamo ne zato što smo nesposobni, neg o zao što je sve zapelo i ukočilo se na vrhu, tamo gde je trebao da bude taj operativni menadžment. Dakle, u vladi. Na primeru Koridora 10 vidiš da mi nemamo operativnu vladu.

Vlada je napravljena tako da svaka stranka ima svoju vladu. Mi ustvari u ovoj vladi Mirka Cvetkovića, imamo tri vlade, koje autonomno funkcionišu, a danas imaš situaciju da svaka od njih metastazira. Malo joj je sada ono što je dobila u prvoj podeli koalicionog kolača, sada pokušava, valda misleći da to nije dovoljno za ugled kod birača, da metastazira na tuđu vladu i to je razlog za ove sukobe koji neće dovesti do raspada, jer je koalicija interesa jača od koalicije sukoba. Mislim da je vreme da, ne znam da li predsednik države ili vlada, ali možda pre predsednik države, krene po svetu i nađe neka tri stranca savetnika, ali ne profesora nego stranca operativca, menadžera. Jedan koji će biti zadužen za ekonomiju, jedan koji će biti zadužen za organizaciju državne uprave i treći, koji bi možda bio zadužen, ne znam, za poljoprivredu. Gde god zabodeš, ti imaš problem sindroma Koridora 10. Oko koridora su, u poslednje vreme, angažovana dva tela. Jedno formalno, jedno neformalno. Formalno je taj Nacionalni savet za infrastrukturu. Ali ovaj sastanak, o kome ti govoriš, nije bio taj. Ovo je bio sastanak koalicije o Koridoru 10, što je sad neformalna vrsta skupa i vrlo zanimljivo, da predstavnici vladajuće koalicije imaju neformalni sastanak. Što nemaju u sastanak vladi? Nego neformalni sastanak kod predsednika koji arbitrira o tome kako pomiriti rogove u vreći, koji su zapravo glavna kočnica da se autoput završi. Navodno je Mrkonjić izabran za, kapo di makina, dakle, čoveka koji bi sada trebao da bude generalni menadžer Koridora 10, dakle koji vodi ceo posao i navodno će on sada da posmenjuje sve u tim preduzećima, koja su do sada bila zadužena.

Vrlo je zanimljivo da generalni direktor Puteva Srbije, čovek koji je zaostao iz ranije vlade, Drobnjak, i još je zanimljivije da je predsednik Upravnog odbora Puteva Srbije, Zoran Lilić, bivši predsednik države. Mnogi su me pitali – koji Zoran Lilić. To sigurno nije onaj. Ja kažem, ne, ne, to je baš onaj. Postoji informacija da je ta vodeća struktura Puteva Srbije prestala da bude lojalna jednom koalicionom partneru i otrčala u naručje drugog koalicionog partnera, kome je počela da olajava stanje na terenu i da je i to, između ostalog, jedan od razloga zašto su se ponovo potukli i posvađali. Znaš, tuča na koridoru, politička tuča, nije oko toga da se koridor završi. Nego ko će preuzeti medijsku prednost vezanu za Koridor 10 i to je ovako jedan potpuno neobičan fenomen.

Gledaj Hrvatsku. Oni su u tišini gotovo završili sve svoje auto ceste, da ne govorim o Sloveniji. A kod nas postoji ta neka fantastična potreba političara, preuzeta iz ranijih vremena, da se na presecanju vrpci, pošto sada nema novih fabrika, onda hajde puteve, pa mislim, znaš, na kraju krajeva Velja Ilić je svoju stranku napravio tako što je državnim parama asfaltirao kilometar ipo između nečije dve kuće. Tačno može da se vidi gde je on u svoje vreme ministrovanja otvarao puteve i mostiće, tamo su nicali odbori njegove stranke. I u današnjoj vladi ima takvih. Ali on je tipičan primer kako se državnim parama pravi stranačka infrastruktura, odnosno kako se pravi stranka. Najveća greška one prve demokratske vlade je što nije odmah dala koncesiju nekoj velikoj, međunarodnoj građevinskoj grupaciji. Jeste bilo loših iskustava, jeste bilo sugestija da velike koncesije nose veliku korupciju. I to se pokazalo u Hrvatskoj, ali znaš šta, možda je i bolje da napraviš veliki problem, da imaš i korupcionaški skandal, pa i nekog oteraš u zatvor, ali imaš autoput. Ovako nemaš ništa.

Potpuno me je obeznanila izjava ministra prosvete, socijaliste Žarka Obradovića, koji je rekao: a pa ne, i Ministarstvo prosvete treba da dobije neku kintu od prodaje Telekoma. Užasnula me ta izjava, prvo zato što me podsetila na ’96. kada je Milošević prvi put prodavao Telekom i sve pare skrcao na plate i penzije. Isto smo to uradili kada smo prodali Karićev Mobtel. Nije bilo opštine koja nije dobila fudbalski teren, klavir, samo ako pogledamo te dve privatizacije. Mi smo tri milijarde evra skrcali na stomak za 10 godina. Ništa od toga pametno nije u ovoj zemlji ostalo. Da bar možeš da kažeš – napravili smo krst na ulazu u Beograd. Gde su tri milijarde evra? Sad, kad u naznaci imaš da će se prodati Telekom, prvo se na nivou države postigne konsenzus i kaže se da sve pare idu u infrastrukturu. A onda kažu, dva dana posle, ne, ne, neće sve. 900 miliona, pa 600 miliona, ako dobijemo milijardu i po zapušićemo razne rupe i onda se javi Obradović, ministar prosvete i kaže, pa i mi hoćemo deo kolača. Ja se bojim da ćemo mi tih milijardu i po, ako dobijemo toliko, ponovo potrošiti kao pijani siromasi, a da ništa iza toga ne ostane. Kad ulažeš u infrastrukturu, to se dugo gradi, a izbori su 2012. Dakle, ti dobiješ sada, krajem 2010. i početkom 2011. pare od Telekoma, ne možeš ti do sledećih izbora da napraviš ceo koridor, pa da kaže ova vlada, evo mi smo ovo napravili, glasajte za nas. Dakle, moraće vlada da odvoji malkice para da potkupi birače, što bi se reklo keš, franko dlan.

Hajde sada da se vratimo na priču oko privatizacije Telekoma. Norveška jeste vlasnik telekomunikacione kompanije koja se zove Telenor. Ali u Norveškoj, visoka korupcija nije vezana za vlasništvo države u javnim preduzećima. Najveći sistem korupcije u Srbiji je upravo tamo gde je država vlasnik preduzeća. To je jedan od razloga. Drugi razlog, kako god mi želeli da Telekom bude državni, suštinsko pitanje je, može li država Srbija sa svojim preduzećem Telekom i parama koje ima, da izdrži konkurenciju i da zadovolji interese potrošača, pre svega sa stanovišta tehnologije. Ne. Telekom i Srbija nemaju toliko para da mogu da dignu tehnologiju na nivo kakav postoji ne u Engleskoj, nego u Hrvatskoj. Dakle, potrebne su velike pare. Srbija ih za to nema. Sada ću da te podsetim. Pre tri, četiri meseca, provukla se kroz javnost vest da je drugu licencu za fiksnu telefoniju dobio norveški Telenor. Ko kaže da za godinu dana neće postati lider na tržištu i koliko će onda vredeti Telekom, koji nema toliko para koliko ima Norveška i Telenor, da podigne tehnologiju na nivo kakav postoji u Engleskoj ili u Norveškoj. Dakle, ta firma, ma koliko danas izgledala profitna, na srednji rok i na dugi rok je gubitnik. Odlaze ljudi, nema kapitala. Novac koji Telekom zaradi, nije dovoljan da se prati razvoj na način kako to radi konkurencija i kako to rade druge zemlje.

U Srbiji sa jedne strane imaš potrebu da se država povuče iz ekonomskih poslova i da postane samo regulator i arbitar koji je formulisao pravilo igre. To je bio zahtev tranzicije u svim zemljama koje su kroz to prošle. U Srbiji imaš suprotan proces. Dakle, to je zahtev, a proces je drugi. Proces je jačanje države. Mi smo tranziciju počeli ’89, ’90. sa reformskom vladom Ante Markovića. I ona sa prekidima traje 20 godina. Tranzicija jeste proces kretanja jednog društva iz tačke A u tačku B. Tranzicija znači promena sistema i po teoriji, taj proces treba da bude što kraći, zato što je promena sistema bolna i sve zemlje koje su prošle tranziciju su se trudile da što pre iz tranzicije izađu, dakle, da postanu normalna društva i normalne države. Na zemaljskoj kugli nema zemlje u kojoj tranzicija traje 20 godina. Otuda nije ni čudo što su ljudi umorni od tranzicije i koliko ja vidim, ni ova vlast nema nameru da završi tranziciju i držaće nas još u tranziciji onoliko dugo, koliko misli da država može da usrećuje svoje podanike. Imamo razorenu državu, pravila koja niko ne poštuje, od kriminalaca do građana i ministara, dakle, ovo je slobodno lovište u kome svako može da radi šta hoće, vlast s vremena na vreme kaže ovi su krivi, pa pohapsi neke krimose, pa se onda utvrdi da ti krimosi radili ovde deset godina. Znaš, mene stalno intrigira kako je moguće da u jednoj državi uopšte imaš zemunski klan. U akciji Sablja, ti to rasturiš. Eto ti ga posle 6, 7 godina novi zemunski klan koji se zove neki Šarić. Kako je moguće da jedno društvo koje je prošlo kroz stravičnu traumu sa zemunskim klanom, crvenim beretkama i ubistvom premijera, pokušajem da podzemlje i narkokartel preuzme vlast posle 7 godina se vrati i ponovo ima problem sa istom strukturom.

Problem narkokartela u Srbiji je problem nedovršene tranzicije. Ali zašto nedovršene posle 20 godina? Zato što nema političke volje. Znaš, danas su krivi ovi – pohvataš narkokartel, sutra su krivi kontroverzni biznismeni, pa su krivi Hrvati, pa je krivo Brdo kod Kranja. Stalno imaš nekog krivog. Stanite ljudi, dajte da vidimo, hajde da podvučemo crtu. Gde smo? Na kojoj smo mi tranzicionoj kvoti. Može li neko da nam kaže kada će u Srbiji da se završi tranzicija? Neko ne želi da završi, da dovede do kraja taj proces jer se u tranziciji dobro oseća na tom mestu na kome jeste. Pritom ne mislim na bogate ljude. Ima jedan drugi sloj ljudi koji permanentno u tranziciji dobro živi i to je sloj političara. Nemaju razloga ni na šta da se žale.

Čak je i ostavka guvernera estradni čin, jer on je izašao kao neko ko učestvuje u Velikom bratu. Imam privatni problem, ja moram da izađem iz Velikog brata. On je na konferenciji za štampu rekao: znate, ja imam privatni problem i neću više sa vama da se družim. Čovek koji obavlja javnu funkciju može da se povuče iz privatnih razloga sem ako ima ozbiljnu bolest ili nekakav veliki porodični problem. Koliko znam, guverner ništa od toga nema i hvala bogu da nema, ali sa druge strane, mesto na kome on jeste traži od njega da građanima Srbije otvoreno kaže u čemu je problem. Dakle, ako je privatni problem, okej. Imam malu decu, hoću da ih školujem na dobrim fakultetima, doviđence. Moje pitanje bi onda bilo, a što sada? Što to nisi uradio kada ti je ponuđen drugi mandat? Dakle, ako nije to, onda postoji neki drugi razlog njegovog nezadovoljstva da abdicira. Taj drugi razlog može da bude samo politički. Dakle, naš guverner ima neki problem u obavljanju svog posla. Da li je izgubio vozača, pa neće da ide gradskim prevozom ili se ne slaže sa makroekonomskom politikom koju vodi vlada. E, tu smo već u problemu. Dakle, ja ostajem u ovoj zemlji da živim kao građanin, guverner moje centralne banke ima sa nekim političkim subjektom u ovoj državi problem i ne može da obavlja svoju funkciju. Koliko će to mene da košta kao građanina? Ja to kao građanin moram da znam. I zbog svojih porodičnih finansija i zbog izbora, da znam šta da radim kad izađem na sledeće izbore. Dakle, ako hoću da budem subjekt demokratije, meni guverner duguje važne informacije jer tek kada sam dobro informisan, ja mogu dobro da glasam na izborima.

Ovo što je guverner napravio, ovo je najobičnija estradna farsa i način na koji on odlazi je isključivo njegova krivica i on nama duguje objašnjenje. Po načinu kako se bira novi guverner, vidimo kakav nam je bio stari. Ta priča o nezavisnosti, nema n od nezavisnosti. Čujem da se radi novi zakon o Narodnoj banci. Da guverner nije podneo ostavku, mi ne bi ni znali da se pravi novi zakon. Čujemo da se radi na dva mesta. U Narodnoj banci i u vladi i da i jedni i drugi ne znaju da oni drugi rade, što je sada ozbiljan signal, čekaj, neko nekome radi iza leđa. Au, pa onda mi jesmo u problemu. Dakle, nije u pitanju samo izbor guvernera, koji će biti onakav kakav se sviđa nekoj političkoj eliti. Nego, hoćemo li imati mi nezavisnu centralnu banku po uzoru na banke razvijenih zemalja i prakse Evropske unije. Druga važna stvar, dosadašnja Narodna banka je funkcionisala kao jedno preduzeće guvernera. Takav je bio zakon. Čovek sam donosi odluke i sam odgovara, nikome ne polaže raćun. Unutar banke treba ojačati kontrolnu poziciju nekog organa, recimo saveta guvernera, , a eksternu kontrolu uvesti u parlament kroz, recimo, nadzorni odbor. Onda taj nadzorni odbor može jednom godišnje ili jednom u tri godine da iznajmi revizora da obavi internu reviziju poslovanja Centralne banke. I to je onda pristojno ustrojstvo i odnos monetarne izvršne vlasti. Ovako, parlamentarna većina ga izabere, bili smo u prilici da gledamo kada se promeni parlamentarna većina, pada i guverner i onda mi govorimo o nezavisnosti guvernera. A šta drugo očekivati u vezi sa ostavkom guvernera, nego da bude isto kao što je i sve isto u ovoj državi, dakle, parada, estrada i medijsko spinovanje. Pogledaj kakva se bitka vodila oko kandidata za novog guvernera. Jedna stranka dojavi jednoj novini, druga drugoj novini, ko će biti njihovi kandidati i onda očekuju da čuju komentare u drugim novinama, na njihov predlog, umesto da sednu i kažu, ljudi dajte da vidimo ko je bolji. Ne, licitira se preko medija i tako se osluškuje šta misli koalicioni partner.

50 godina funkcionišemo kao potrošačko društvo. Mi nemamo radnu etiku, na kojoj počiva zapadna civilizacija. Istina, ona je potaknuta protestantskom etikom. Ako možemo da od nekog nešto ćapimo i da to spiskamo na lagodan život i na potrošnju. Navešću ti vrlo poznat primer. Kada je prodata Apatinska pivara, došao je neki stranac, kupio je i akcionarima i radnicima dao pare. Šta su uradili sa tim parama? Kupili televizore, kola, farbali kuću, nikome od njih nije palo na pamet da se udruže, pa da naprave neku proizvodnju nečega što je vezano za pivaru. Hajde da proizvode one zapušače za flaše. Etikete bre da prave za pivo. Isto se dogodilo u Aranđelovcu sa Knjaz Milošem. Svi su dobili pare za akcije, pokupovali deci kola, ofarbali fasade, dakle sve je otišlo u potrošnju. Ne sumnjam da je ideja ministra ekonomije da sa ovim subvencionisanim potrošačkim kreditima pomogne sirotinju sa tri hiljade evra i da malo podstakne tražnju, možda više domaću nego uvoznu, ali znaš čega se bojim? Prva godina je grejs period, dakle, ne vraća se kredit. Na izmaku prve godine, Srbi mogu, nadam se da niko neće čuti ovo, Srbi su sposobni da naprave udruženje korisnika tih malih kredita i da dođu pred vladu i da počnu da demonstriraju, da kažu, mi tražimo da nam vlada oprosti jer mi nemamo od čega da vratimo. Mi ne stvaramo klimu u kojoj ćemo reći, ljudi, ma svi ćemo da pocrkamo od gladi i ti, Pero Periću, direktno ćeš da crkneš od gladi. Stoji vam zaparloženo neko imanje. Država će vam pomoći tako što će dati nešto povoljno, neki novac, ali ne za potrošnju, nego da vi nešto počnete da proizvodite na tom svom imanju. Znam podatak da srpske firme koje izvoze jabuke u Rusiju, od januara ne izvoze jabuke i bacaju ih jer nema kvaliteta. Kupuju u Hrvatskoj, Sloveniji i Italiji firme iz Beograda i izvoze na rusko tržište. Koja smo mi zemlja?

Pa mislim, stalno se vraćamo na tu priču, nemoj više nikome da daješ ribu. Daj mu udicu i neka sam upeca ribu. E to je kraj tranzicije. Dok toga nema, mi ćemo da trljamo ruke, aha, ima još Telekom od porodične srebrnine, pa ćemo da trljamo ruke ohoho, stiglo iz Rusije 200 miliona, pa ohoho legle pare ne znam iz predpristupnih fondova Evropske unije, kažite mi dokle? Kada prestajemo da budemo potrošači i kada postajemo proizvođači? To je tranzicija u glavama građana Srbije.

  • King Candy – Simple Twist of Faith (Bob Dylan Cover)

Svetlana Lukić: Samo još malo o ovom Koridoru 10 i više neću, časna reč. Dva preduzeća koja je do sada osnovala vlada za izgradnju Koridora 10 su već ugašena i ovih dana se iz pepela, odnosno iz asfalta, rodilo treće preduzeće, sada se odaziva na ime Autoputevi Srbije. Posle svakih 4600 metara pravićemo novo preduzeće i raspisivati novi tender i, ako portir na vladi zadrži svaku ponudu koja nekome ne odgovara, na primer ovom komandantu autoputeva, kako sebe naziva Mrkonjić, onda ćemo i tender raspisivati na svakih nekoliko dana. Samo da vas podsetim, ako niste čuli vest, tender za deonicu autoputa od Novog Sada do Horgoša je opet poništen, jer je ponuda hrvatske firme zadržana na pisarnici vlade, sve dok nije istekao rok za ponudu.

Dakle, predsednik Tadić je lično ovlastio Mrkonjića da bude komandant za autoputeve Srbije, a vojvoda od Koridora 10 je rekao i obećao da će da napravi autoputeve iako je za poslednje dve godine, koliko je ministar, izgradio samo 50 kilometara. Bivši ministar za infrastrukturu, Velimir Ilić, ovih dana dobio je satisfakciju ne samo tako što je čovek koji ga je udario osuđen na dve godine, nego je dobio i odštetu od 180 hiljada dinara, jer su ga neki novinari u Čačku, kažu, vređali. Dakle, naš sud zna da reč može da nanese duševnu bol, da može nekoga da ošteti, ali još uvek u javnosti vlada uverenje da se Šešelju, na primer, u Hagu sudi za verbalni delikt. Čovek ništa nije uradio, nikoga nije ubio, da vas podsetim samo da je na suđenju Ajhmanu dokazano da čovek nikada nikoga nije lično ubio i da je bio potpuno normalan. Kada su psihijatra koji ga je ispitivao pitali – pa kakav je to čovek, taj Ajhman – on je rekao: Ajhman je mnogo normalniji od mene, pošto sam ga pregledao.

U narednih 15 minuta slušate jedno predavanje profesora Vojina Dimitrijevića, mislim da je važno, da se ne pravimo ludi ubuduće. On je nedavno na jednom skupu govorio upravo na ovu temu, odnosno upoznao se sa nekom praksom u nekim mnogo normalnim zemljama nego što je ova. Govorilo se o odgovornosti novinara za ratno huškanje za vreme devedesetih godina. Ali evo profesora Vojina Dimitrijevića.

Vojin Dimitrijević: Mi živimo od dve pogrešne pretpostavke. Jedna je što se kod nas još od borbe protiv čuvenog člana 133. Krivičnog zakonika SFRJ, koji se odnosi na takozvanu neprijateljsku propagandu, uvrežilo shvatanje da je to borba protiv verbalnog delikta i da se, kao što sada čitate, vrlo često ne može izvršiti krivično delo rečima. To nije tačno. Postoje verbalni delikti i svaki laik će vam reći šta je drugo uvreda ili kleveta nego verbalni delikt. To je delo izvršeno rečima. Tako da bi trebalo zaboraviti tu naviku da je verbalni delikt nešto kakano. Postoje razne radnje koje se mogu izvršiti iskazima, rečima, natpisima i tako dalje, koje su kažnjive u svim zakonodavstvima. Druga, sada češće upotrebljavana rezerva ili smetnja koja se pominje, je da je krivica za pozivanje na genocid, rasnu i versku diskriminaciju, poricanje holokausta i razne te stvari, nije kažnjiva ako nije nastupila posledica. To znači, ako neko poziva na genocid, biće kažnjen tek ako ga je neko poslušao pa izvršio genocid.

Ako neko poziva na ubijanje ratnih zarobljenika ili na vršenje drugih ratnih zločina, on će biti kažnjen tek ako sud utvrdi da je neko njega čuo, pa ga poslušao, pa to izvršio. Moja je teza, pokazaću to na primerima iz međunarodne i nacionalne prakse, da ta uzročno – posledična veza ne mora da postoji. Da je sam gest, sam čin pozivanja dovoljan da bi jedno krivično delo bilo izvršeno. Ako recimo imamo u vidu definiciju genocida, onda će se videti da je za izvršenje genocida bitna namera, ali da se u toj nameri mogu izvršiti različite stvari. Neke od njih su one najdrastičnije, ubijanje, masovno preseljenje, ali u članu 3d, čini mi se, se kaže, da su kažnjivi i direktno pozivanje i podsticanje na genocid. Prema shvatanju, koje je najčešće u međunarodnom pravu, dovoljno je da to pozivanje postoji a nije potrebno da sud utvrđuje da je neko poslušao taj poziv i izvršio genocid. Ako pogledamo pogledamo kako je bilo naše zakonodavstvo devedesetih, onda ću vas iz Krivičnog zakonika Savezne Republike Jugoslavije uputiti na član 145. gde se kaže, ko poziva ili podstiče na izvršenje krivičnih dela iz člana 141. do 144. ovog zakona, kazniće se zatvorom od jedne do 10 godina. Šta je u članovima 141. do 144? Jedno je genocid, drugo je ratni zločin protiv civilnog stanovništva, treće je ratni zločin protiv ranjenika, bolesnika i četvrto je ratni zločin protiv ratnih zarobljenika. Prema tome, svačiji iskaz, koji se može protumačiti i shvatiti kao pozivanje na izvršenje ovih dela, je samo po sebi dovoljno da bi dovelo do krivice.

Utvrđivanje krivice nije uopšte potrebno ako je neko taj poziv poslušao i sproveo u delo. Kakav se iskaz može protumačiti kao poziv ili kao podsticanje, to ne znači samo da mora izričito da se kaže, idi ubij. U Ruandi se videlo da se to krilo iza nekih drugih reči i šifri. Pogledajmo sada kako se u dosadašnjoj praksi na to gleda u međunarodnim sudovima. Slučaj koji se najčešće pominje u kontekstu sa novinarskim zločinima u Nirnbergu, je slučaj Julijusa Štrajhera, vlasnika i izdavača jednog antisemitskog lista koji je, šta više, osuđen na smrt zbog masovnog pozivanja, huškanja predstavljenog odvratnim karikaturama, na uništenje Jevreja. Pogrešni su neki stavovi koji su u našoj sredini iznošeni, da je on kriv zato što je imao nekakve funkcije. Uz njega, drugi pripadnik profesije, koji je bio optužen u Nirnbergu, bio je Friče, koji je bio direktor nekakve propadnodističke kancelarije pri nemačkoj vladi. Friče je oslobođen zato što se smatralo da je on kao službenik vlade samo prenosio tu nekakvu rastističku teoriju o nižoj vrednosti Jevreja, ali da njegovi lični nastupi nisu značili direktno pozivanje.

Treba samo pomenuti da je u tom Veću, koje je oslobodilo Friča, bio i sovjetski sudija, koji je napisao izdvojeno mišljenje, koje u mom prevodu glasi da je propaganda jedna od najvažnijih i najosnovnijih faktora za uspeh agresivnog rata i vršenja zločina protiv čovečnosti. Friče je bio faktor u pripremanju i izvršenju akata i u nagovaranju nemačkog stanovništva da verno sluša sve zahteve nemačkih fašističkih vođa. Friče je sistematski propovedao antisocijalnu teoriju rasne mržnje i karakterisao narode kao više ili niže. Prema tome, po mišljenju sovjetskog sudije, koji je ostao u manjini i Friče je zaslužio da bude kažnjen. Još jedan detalj, ovaj veliki nirnberški proces sa sudijama i četiri velike sile, nije bio jedini nirnberški proces. Nastavljeni su procesi lekarima, novinarima, sudijama, tako da je i Friče je konačno ipak bio osuđen.

Drugi primer iz međunarodne prakse sam već pomenuo, to je postupanje Međunarodnog krivičnog tribunala za Ruandu. Tu bih citirao samo jedan deo presude u slučaju Akajasu. „Po mišljenju ovoga Veća, činjenica da su ovakvi akti, a to su pozivanje na uništenje (…) naročito opasni jer dovode do velikog rizika za društvo i moraju biti kažnjeni sa posebnom pažnjom. Ovo Veće smatra da genocid spada u kategoriju zločina koji su tako važni i teški, da direktno javno podsticanje na izvršenje ovakvog zločina, mora da bude kažnjeno, čak i kada nije proizvelo rezultat koji je možda onaj koji je to iskazao želeo“. Znači i ovde se vidi da je bitna namera, kod genocida naročito, da je bitno ono što je rečeno, a ne mora da postoji uzročno posledična veza između tog poziva podsticanja i nekoga stvarnog dela. Ako pogledamo sada najvažnije nacionalne jurisdikcije, onda ćemo prirodno videti da u svim velikim sistemima se ne traži kauzalna veza, sem u Sjedinjenim Američkim Državama.

Nemačka je u tom pogledu, kao što se moglo očekivati, najoštrija jer je nemački osnovni zakon, tako oni zovu svoj Ustav, zasnovan na teoriji takozvane štrajkbare, borbene demokratije. Nemačko zakonodavstvo goni sve ono što bi moglo da dovede do reprize zloupotrebe slobode izražavanja, koja je dovela do kraha Vajmarske republike. Tako je recimo, nešto što je poricanje jedne istorijske činjenice, kao što je holokaust u Nemačkoj prvo bilo kažnjivo. U Velikoj Britaniji od stupanja na snagu Zakona o rasnim odnosima, bitno je to da je neko nešto izrekao, iskazao, što može da dovede do diskriminatornog problema, bez potrebe da se to ponašanje desi. I sada da dođemo do Sjedinjenih Američkih Država, gde se tvrdi da prvi amandman potiče sa početka XIX veka i da konges neće doneti nikakav zakon koji će ograničavati slobodu nošenja oružja i slobodu izražavanja. Međutim, ispostavlja se da su se američki sudovi, koji navodno brane slobodu izražavanja do krajnje mere, recimo do jednog slučaja da jednog člana Kjuklus klana nisu mogli da osude i ako je vikao da svi svi čivuti treba da se vrate u Izrael, sve crnje da se vrate u Afriku, sud je smatrao da je to apstraktni govor. Međutim, postoje i drugi primeri iz američke sudske prakse, a naročito u onom trenutku kada se Amerika osećala ugroženo od fašističkih i sličnih ideja. Tada su američki sudovi odobravali kažnjavanje ljudi koji su pozivali na rasnu masovnu vojsku, mržnju, smatrajući da to pozivanje može da dovede do teških socijalnih posledica, nešto što američki advokati naveliko koriste u jednoj paralelnoj oblasti, a to je ugrožavanje sredine ekološkim zagađivanjem, je pokušalo i ovde da se primi. Znate iz filmova, kao što su Erin Brokovič, da velike američke kompanije, štetočine i zagađivači, uspevaju da se spasu odgovornosti time što od privatnih tužitelja traže ne samo da dokažu da je ta kompanija ispustila ne znam koliko tona otrova u reku, nego da se dovede čovek koji je popio tu vodu, pa umro od toga, što je uglavnom prilično teško uraditi. To savladavaju heroji kakva je Erin Brokovič, koja nije bila tako lepa kao ova koju je igrala na filmu.

Konačno, šta ćemo sa praksom Komiteta za ljudska prava i Evropskog suda za ljudska prava. Svi slučajevi gde su neke države, kao Kanada, kažnjavale ljude koji su koristili medije u, uglavnom, antisemitske svrhe, svi ti slučajevi su stigli do Komiteta u vidu žalbe i onda su bili odbacivani. Slično se ponašao i Evropski sud za ljudska prava koji je potvrđivao osude holandskih sudova protiv pozivača rasne mržnje, osude nemačkih sudova i tako dalje. Jedini slučaj koji izgleda drugačije je čuveni slučaj Jersild protiv Danske.

Danski sudovi su osudili tog novinara Jersilda jer je na televizijsku emisiju doveo predstavnike neke ultradesničarske skinhedske organizacije i dopustio im da pričaju o svom programu, da bi, kako kaže on, danska javnost u jednoj emisiji koja je namenjena obrazovanijim ljudima, videla šta ta grupacija radi. Vrhovni sud danske ga je ipak osudio zbog toga, međutim, Evropski sud za ljudska prava je smatrao da je time povređeno njegovo pravo jer nije on sam iznosio te ideje, nego je, kao ilustraciju, doveo one koji takve ideje šire, smatrajući da društvo treba da zna nešto o tome, uključujući i opasnost koju oni predstavljaju. Za ovaj naš razgovor je vrlo važno to što mi često imamo posla sa ljudima koji se ne mogu pravdati time, koji su sami, kao autori pozivali na vršenje dela koja su zabranjena u domaćem zakonodavstvu i međunarodnom pravu. Moj cilj je bio da pokažem da je u takvom slučaju sama reč, sam iskaz kažnjiv, bez potrebe da se dokazuje da se neko tom pozivu odazovao.

Svetlana Lukić: Savez jevrejskih opština u Srbiji nedavno je poslao pismo tužiocu i ministru pravde zahtevajući da se pokrenu postupci protiv pisaca antisemitskih knjiga, kojih u Srbiji ima na desetine i čije se knjige konstantno objavljuju. Međutim, pisci nikada nisu procesuirani zbog starosti, onda zbog nesposobnosti za suđenje i ono što je uvek veselo – jer policija ne može da im uđe u trag. Na primer, u tužilaštvu su za hitmejkera Dejana Lučića, pisca knjiga Teorija zavere, O nevidljivim silama koje vladaju svetom itd, rekli da je organima krivičnog gonjenja nepoznata njegova adresa. A što da ne, kada je organima gonjenja bila nepoznata i adresa Ivice Dačića, kada je trebalo da bude na suđenju za aferu kofer. Sada slušate tekst profesora Vojina Dimitrijevića, koji je napisao za sajt pescanik.net na sličnu temu, i koji će ostati upamćen po tome što je u srpski jezik uveo novu reč – genocidlije.

Svetlana Vuković (čita): Više sam volio da me pogodi granata nego da od mene prave genocid. (jedan svedok pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju)

Citirani prostosrdačni učesnik rata za spas i interese svoje nacije nije usamljen u verovanju da oznaka „genocid“ ima neka magijska svojstva, kobna ne samo za njega nego i za grupu kojoj pripada. Kao što smo opet videli ovih dana, njemu se pridružuju obrazovani, ili bar formalno obrazovani, analitičari i pravnici. Ne mislim na one koji jednostavno tvrde da se nešto uopšte nije desilo (npr. usmrćenje velikog broja ljudi u Srebrenici) ili da nikada nije ni postojalo (npr. logori smrti u Aušvicu i Birkenauu), već na one koji se svim silama upinju da prekvalifikuju zločin, čije postojanje – makar u umanjenom obliku – prihvataju. Jeste, kažu jedni, za nekoliko dana ubijeno je nekoliko hiljada muslimana, ali među njima nije bilo žena i dece. Ako je i bilo dece, nosila su pušku pa se decom nisu mogla nazvati. Ili: nisu to bili civili nego zarobljeni vojnici – doduše, tačno je da se prema pravilima svake moderne vojske ratni zarobljenik ne sme streljati, ali ubijanje zarobljenika, ako ga je i bilo, nije genocid – to je „običan“ ratni zločin. Drugim rečima, neka bude – baš kad mora – zločin, najstrašniji zločin, monstruozni zločin – ali samo ne genocid!

„Naučni“ poricatelji genocida su – s velikom merom intelektualnog nepoštenja – proneli tezu da se priznanjem kako su neki pojedinac ili grupa izvršili delo genocida ljaga s neposrednog izvršioca prenosi na celi narod, pa njegova nacija tako postaje „genocidna“. Ova učena dosetka prenosi se onda na prosečne ljude, koji su s pravom zabrinuti za svoj nacionalni „identitet“, zbog toga što im preti da bez ikakve lične krivice nose žig nekakve nasledne izopačenosti. Međutim, koliko je potpisanome poznato, nijednu naciju niko ozbiljan nigde nije oglasio za „genocidnu“. Čak ni nemačku naciju, čiji su vođi, oficiri, činovnici i vojnici učestvovali u Holokaustu, masovnom uništavanju Jevreja, koje svi označavaju kao genocid i čije postojanje poriče tek nekoliko ludaka u Evropi, SAD i arapskom svetu.

Šta je u korenu magijskih osobina genocida?

Reč „genocid“ nije postojala sve do pred kraj Drugog svetskog rata. Nju je skovao Rafael Lemkin po uzoru na homicid, jedan od sinonima za ubistvo, gde se homo (čovek) zamenjuje sa genus (rod, vrsta). Lemkin je bio Jevrejin rođen u Rusiji, ali je delovao u Poljskoj. Za razliku od mnogih članova svoje porodice uspeo je da 1940. izbegne nacističke pogrome i utekne u Švedsku, pa u Ameriku, gde je 1944. objavio knjigu Nacistička vlast u okupiranoj Evropi, u njoj se ovaj neologizam prvi put pojavljuje.

Mnoge će iznenaditi to što autorova glavna inspiracija nije bio Holokaust. Bio je to pokolj Asiraca u Sumailu u Iraku 1933. godine. Lemkinova pažnja se odmah prenela na drugi tada dobro poznati pokušaj uništenja čitavog jednog naroda, na masovnu likvidaciju Jermena u Otomanskoj imperiji od 1915. do 1917. godine. Lemkin se obraćao Pravnom savetu Društva naroda s predlogom da se masovno proganjanje ljudi samo zato što pripadaju nekoj rasnoj, verskoj ili nacionalnoj grupi okvalifikuje kao zločin varvarizma i inkriminiše međunarodnim ugovorom.

„Genocid“ je brzo postao oznaka za krivično delo. Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida prihvatila je Generalna skupština UN 9. decembra 1948; pošto ju je ratifikovao potreban broj država (među kojima i Jugoslavija) stupila je na snagu početkom 1951. godine. Prema ovom međunarodnom ugovoru, za postojanje genocida bitno je da je delo izvršeno „u nameri potpunog ili delimičnog uništenja jedne nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe kao takve“, a to delo može biti „ubistvo članova grupe, teška povreda fizičkog ili mentalnog integriteta članova grupe, namerno podvrgavanje grupe životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog uništenja, mere uperene na sprečavanje rađanja u okviru grupe“ i „prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu.“ (čl. II). Kažnjivi su sâmo delo genocida, planiranje njegovog izvršenja, neposredno i javno podsticanje na genocid, pokušaj i saučesništvo (čl. III). „Lica koja učine delo genocida ili neko drugo delo navedeno u članu III, biće kažnjena bez obzira da li upravljaju državom, obavljaju funkcije ili su obični pojedinci” (čl. IV).

Jedan od razloga za magičnu auru reči „genocid“ je u tome što ona ne označava samo delo pravno opisano kao zločin, nego dobija i šire značenje. Lemkinova kovanica dočekana je kao oznaka za sve postupke koji liče na opis iz Konvencije ili na masovna uništavanja pripadnika jedne grupe, od kojih su neka uostalom i inspirisala Lemkina pre Drugog svetskog rata. Tako se oznaka proširila i na ono što u potpunosti ne odgovara opisu iz Konvencije. Što je važno, i na sva ranija zlodela, na koje se Konvencija u skladu s načelima krivičnog prava (nullum crimen sine lege) ne može primeniti. Ova se pojava može posmatrati na manje drastičnim primerima: nije sve ono što obično nazivamo „krađom“ isto što i istoimeno delo iz krivičnog zakonika, niti je svaka „prevara“ krivično delo. Kada su se, „retroaktivno“, posle 1948, neki slični događaji počeli označavati kao „genocid“ u običnom, stručnom ili književnom govoru, jer je to bila reč na koju se dugo čekalo, nije se moglo više ići pred sud i utvrditi je li to oznaka za krivično delo ili figurativan govor, pa je to one koji su se osetili povezanim ili bliskim sa izvršiocima počelo teško da pogađa, kao što i današnje Turke vređa kada se likvidacija Jermena tokom Prvog svetskog rata naziva genocidom, pa traže neki blaži, podnošljiviji izraz, ili kao što se hrvatski nacionalisti trude da umanje broj žrtava u Jasenovcu ne bi li skinuli breme „genocidnosti“ sa svog naroda. Ako je reč o genocidu, nadležni sud može da kaže da su neka činjenja predstavljala „genocid u smislu Međunarodne konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida“ ili u smislu „Krivičnog zakona SRJ“ ali ne i da ih oduvek i za navek nazove genocidom u širem, figurativnom, pesničkom ili drugom smislu. Ustaški napor da se istrebe Srbi u Hrvatskoj ostaje pak genocid, iako se o njemu više ne može voditi rasprava pred sudom.

U suprotnom smeru idu nastojanja da se uobičajen pojam genocida svede samo na Holokaust, na pokušaj istrebljenja Jevreja, i da se veže samo za Nemce. Otuda se i kod nas sve sličnosti, pa i najbeznačajnije, ponašanja nekih Srba s nacističkim primaju s tolikim negodovanjem. Verovatno je i odbijanje da se pojmi zločin u Srebrenici 1995. plod potrebe da se ovo sistematsko streljanje, zakopavanje, premeštanje i prikrivanje žrtava uz angažovanje mnogih izvršilaca, prevoznih sredstava i ostale tehnike „očisti“ od svake sličnosti s nekim postupcima nemačke vojske i proglasi za prost ratni zločin, motivisan osvetom, besom i mržnjom prema neprijatelju.

Svakome je teško da prizna da su pripadnici njegovog naroda izvršili zločin velikih razmera. Pa ipak, i to se dešava: ljudi prihvataju da su neki njihovi sunarodnici izuzeci u odnosu na razne dobre narodne osobine i tradicije, da su, drugim rečima, manjina. Zašto je to skoro nemoguće kada je u pitanju genocid? Verovatno zato što izgleda da počinioci nisu delovali u ličnom interesu već za neko perverzno narodno dobro. Veruje se da oni nisu hteli da pljačkaju, da siluju, već da zauvek uklone pretnju, oličenu u tuđoj, večito neprijateljskoj i zlonamernoj grupi, da oslobode prostor za svoj narod i liše ga permanentne opasnosti. Genocidlije su, misli se, možda surove, grube i nemilosrdne ali su na neki način nesebične jer samo „rade za svoj narod“. Iako se ne razumeju u svetsku politiku, međunarodne odnose i međunarodno pravo i ne shvataju da se tako ne može ući u Evropsku uniju, moramo, kažu, da ih razumemo, bar malo. Na narodne uši strah od proglašenja „genocidnom nacijom“ lepo se prima.

Pometnji doprinosi i to što je genocid jedino krivično delo za koje može biti odgovorna i država. Država ne može pretrpeti krivične sankcije, ali će biti odgovorna za štetu. Kako je optužba za genocid jedini način da se uđe u nadležnost Međunarodnog suda pravde, pred koji se mogu izvesti samo države, i to uz njihov pristanak, pokretanje ovakvog postupka je za tužioca vrlo privlačno. Bosna i Hercegovina je tako postigla da se Sud oglasi nadležnim za njenu tužbu proti SR Jugoslavije još 1993 – pre Srebrenice, zbog koje je ishod konačno bio (minimalno) nepovoljan po SRJ i njenog pravosledbenika Srbiju. Hrvatska je pak, da bi se domogla nadležnosti tog suda i postigla neke druge rezultate, svesna da dela koje bi odgovaralo opisu genocida nije bilo i da tako nije presudio nijedan sud – pa ni hrvatski – tužila SRJ zbog odgovornosti za genocid. Srbija je nedavno uzvratila protivtužbom, iako i njena vlada savršeno dobro zna da nijedno delo u Hrvatskoj izvršeno protiv Srba ili srpskih državljana posle 1951 – kada je stupila na snagu Konvencija o genocidu – niko, pa ni srpski sud, nije okvalifikovao kao genocid. Svesne bezizglednosti tužbi obe strane se, nadajmo se, spremaju da od njih odustanu.

Tako je možda jasnija neurotična reakcija na jedan jedini grafit koji je grupa mladih ljudi otvoreno i ne krijući se napisala ispred Doma Narodne skupštine. On je glasio: „ta teška strana reč genocid“ i odnosio se na žestok otpor mnogih narodnih poslanika da se u rezoluciji o Srebrenici pomene zločin pod tim imenom. Pisci grafita nisu opomenuti ili pozvani da se izjasne pred sudijom za prekršaje, već su šest sati držani u policiji, gde su im policajci, i sami u strahu od genocidne stigme, držali patriotska pravna i politička predavanja. Za to vreme Beograd je prepun grafita i drugih „instalacija“ u kojima se veličaju optuženici za međunarodne zločine („Bulevar Ratka Mladića“), gde se otvoreno poziva na nepoštovanje presuda domaćih sudova („Pravda za Uroša“), slave organizacije čiju zabranu predlaže javni tužilac („1389“) i poziva na nečiju smrt (najčešće „Šiptara“ i „pedera“). Ona jedna parola pred Skupštinom odmah je obrisana. Tačno, taj prostor ima simbolični značaj pa je to razumljivo, ali je isto tako tačno da brisanje grafita krajnje desnice i neofašista ide vrlo sporo i da se često prepušta aktivistima – dobrovoljcima. Strah od genocidnosti prekriva trotoare i zidove.

Svetlana Lukić: Na sajtu pescanik.net možete da vidite jedan mučan snimak koji pokazuje kako su prošli izbori za Studentski parlament na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je došlo i do fizičkih sukoba. Zvezda takozvanih izbora su, ko bi drugi nego, mladi funkcioneri, odnosno mladi lavovi stranaka, ovog puta Demokratske stranke i Srpske napredne stranke. Dakle, oni ne daju ništa, ne daju ne samo ministarska mesta, ne daju ni mesto poverenika za ravnopravnost građana, ne daju ni Studentski parlament na Filozofskom fakultetu. A što da ne kad im niko ne pruža otpor? Ali, evo, ovima na Filozofskom fakultetu pružali su otpor studenti koji su okupljeni pod sloganom – Odbrani Filozofski. Među njima su i naši današnji sagovornici Jelena i Nikola.

Jelena: Kada je reč o studentskom organizovanju mešanje političkih partija postoji oduvek, međutim, ono što je u ovom trenutku problem je što je to došlo do nekih granica koje, čini mi se, ne treba prelaziti. Zbog toga se napravila grupa pod sloganom – Odbrani Filozofski. Kada je reč o Filozofskom fakultetu mi smo prosto rešili da stanemo na put tome. Ovaj bolonjski tzv. zakon o visokom obrazovanju uveo je tu instituciju Studentski parlament. Do sada su postojale samo studentske organizacije koje su funkcionisale kao NGO. Međutim, Studentski parlament je sada formiran kao organ fakulteta, svaki fakultet mora da ga ima kao i svaki univerzitet. Njegova funkcija je iskazivanje studentskog stava po raznim pitanjima, od nastave, preko pedagoškog rada profesora, do ovih takozvanih SSP bodova itd. Znači, sve stvari koje se tiču studenata i studiranja Parlament bi trebalo da iskazuje ostalim organima fakulteta i univerziteta. Od samog starta, kada su konstituisani prvi parlamenti, znači 2007. godine, tada je već krenuo upliv partija u njih. Kada je Ministarstvo prosvete držao DSS najviši funkcioneri u Studentskim parlamentima su bili iz DSS-a. Međutim, ono što se danas dešava sa DS-om prosto se ne može meriti ni sa čim što se dešavalo do danas.

Prošle godine sam bila studentkinja prodekan na Filozofskom fakultetu i bila sam zadužena za organizaciju izbora za Studentski parlament. I u nekom trenutku bi kod mene došli neki studenti Filozofskog fakulteta da se interesuju kako ta procedura izgleda. Posle nekoliko meseci, kako se datum izbora približavao oni bi me ponovo posetili i ovaj put se predstavili kao funkcioneri Demokratske stranke i Demokratske omladine. Tom prigodom bi predlagali da se izbori za Parlament izvrše na određeni način, da određene funkcije dobiju određeni ljudi, znači da se to unapred dogovori. I tom prigodom bi se pozivali na sam vrh Demokratske omladine ili određenih organizacija koje ih prate, na primer Evropa nema alternativu. Pošto sam u tom trenutku odbila da u tome učestvujem kao i neki drugi ljudi na drugim fakultetima kojima su isti takvi predlozi predlagani, onda kreće propaganda protiv nas. Kako ta propaganda izgleda – u principu raznim ciljnim grupama se serviraju različite priče koje tu ciljnu grupu pogađaju. Pa, na primer, ako se radi o istoričarima koji se tradicionalno smatraju konzervativnim, iako to ne mora da bude tako, onda bi se njima servirala neka priča o anarhistima, homoseksualcima itd. Ako bi se radilo o nekim progresivnijim strujama njima bi se servirala priča o nekim konzervativcima, DSS-ovcima i ne znam ni ja šta. Nakon te neke neetičke kampanje, dešavaju se izbori i u parlament na Filozofskom fakultetu ulazi ta jedna struja koju čine funkcioneri Demokratske omladine i Srpske napredne stranke.

Svetlana Lukić: Oni su baš funkcioneri?

Jelena: Baš funkcioneri, jedan je sekretar Demokratske omladine Beograda, jedan je, čini mi se, šef medija tima u KDV Zemun. Kad je reč o Spskoj naprednoj stranci u pitanju je predsednik mesnog odbora Zeleni venac, dakle, to su funkcije, to nisu obični članovi i simpatizeri. Oni ulaze u studentski parlament i šta se dešava – u trenutku kad se parlament konstituiše nijedna od strana, ni ta ekipa stranačka, ni svi ostali, niko nema potrebnu većinu da se neke važne stvari odluče, na primer ko je predsednik, ko je student prodekan, ko su predstavnici studenata u drugim telima itd. Nakon nekoliko meseci natezanja oko toga da li će parlament da se konstituiše ili ne, uz podršku uprave fakulteta kreće lažiranje sednica.

Sednice se održavaju bez kvoruma, donose se neke odluke koje ne mogu da se donesu određenim brojem glasova i to sve naravno uz podršku uprave fakulteta, što mi smatramo skandaloznim. Ono što je kulminacija cele priče jeste raspisivanje izbora na Filozofskom fakultetu prošle nedelje, gde smo mi, kao jedna grupa studenata koji se prosto ne slažu sa takvom politikom, jer nismo imali šta drugo da uradimo – probali nekako da te izbore sprečimo. Naravno, mi smo proteklih nekoliko meseci probali svim legalističkim putevima da ukažemo na to šta se dešava, pisali smo i molbe i žalbe. Mislim da je do sada podneto preko 50 žalbi, što upravi fakulteta, što univerzitetu, niko nam nije odgovorio. U takvoj situaciji jedino što se onda može uraditi jeste da se na neki drugi način stane na put takvom jednom bahatom partijskom ponašanju.

Svetlana Lukić: A jeste li išli kod dekanke?

Jelena: Da, pokušavali smo, i njoj smo isto podneli žalbe, ne samo u vezi sa tim zloupotrebama u parlamentu, već i studenti koji su na primer hteli da se kandiduju na izborima su podneli žalbe, jer im nije bilo omogućeno da se kandiduju na izborima. Ni na jednu žalbu niti je odgovoreno, niti je dekanica pristala da se sa nama sastane. Ono što je sad tu važno napomenuti je da su sa uvođenjem parlamenata uprave fakulteta primenile jednu zgodnu strategiju da bi studente nekako podelile, a to je, oni sada tretiraju često samo parlament kao jedini način relevantnog studentskog organizovanja. Oni ne žele nikada da pričaju ni sa jednim drugim studentom, nekada pričaju s nekim studentskim organizacijama, ali pojam samoorganizovanih studenata im je potpuno stran. I to je jedna vrlo zgodna strategija, prosto da se nikad ništa ne desi za dobro studenata. E sad, ovde imamo situaciju da ne samo da oni nisu hteli da pričaju sa studentima fakulteta, nego nisu hteli da pričaju čak ni sa ljudima iz parlamenta.

Svetlana Lukić: Kako pokušavate to da sprečite i šta se dešava?

Jelena: Pošto izbori traju dva dana, prvog dana smo došli na izborno mesto, tražili toj takozvanoj izbornoj komisiji odluku o raspisivanju izbora i zapisnik sa sednice kako bi smo se uverili da li je na sednici bilo kvoruma za rad. Mi smo naravno unapred znali da ga nije bilo. Oni nam ta dokumenta nisu mogli dostaviti, mi smo smatrali da je naša dužnost da preuzmemo izborni materijal kako bismo sprečili održavanje tih nelegalnih izbora. Oni se tog dana nisu održali, međutim, pokušali su naravno sledećeg dana, 1. aprila da ponovo održe te izbore. Mi smo isprva napravili jedan perfomans, gde smo održali smo paralelne izbore za parlament gde su kandidati bili neki poznati političari iz Jugoslavije i iz Srbije. To je trajalo nekoliko sati, da bismo na kraju rešili da ponovo pokušamo da prekinemo te izbore na isti način kao prethodnog dana. I tom prilikom došlo je do fizičkog sukoba između nas i njih, gde je jedan neformalni član, da kažem, te organizacije, prosto nasrnuo na mene, odnosno na nas. Posle nekog kraćeg komešanja desilo se to da su oni odneli celokupan izborni materijal u dekanat i tamo sa dekanicom fakulteta i delom uprave proveli ostatak večeri, prebrojali glasove i rešili da sutradan, odnosno sledeće nedelje, pošto nastupaju praznici, saopšte izborne rezultate donete u nekoj potpuno netransparentnoj atmosferi.

Svetlana Lukić: Da li je neko intervenisao?

Jelena: Nije niko intervenisao, tu su bili jedino fakultetski portiri koji su pokušali da nekako intervenišu, ali celokupna ta gužva je relativno kratko trajala tako da nije bilo potrebe za nekom većom intervencijom. Policija zbog autonomije fakulteta nije želela da se meša, nije ulazila na fakultet, a drugih profesora nije bilo.

Svetlana Lukić: Oni su otišli tamo da prebroje te glasove, a vi nemate nikakav kontakt sa dekanicom, niko vas ništa nije zvao da vas makar pita – je li, šta pravite gužvu ovde, ili tako nešto?

Jelena: Ne, ništa, mi smo čak tog dana čekali dekanicu ispred dekanata dok ona nije izašla s fakulteta, a ona ni u jednom trenutku nije želela da nam se obrati.

Nikola: Tog dana, 1. aprila mislim da je u pola 1, bila je sednica Nastavnog i naučnog veća, mislim da se tako zove, posle koje smo, kako su profesori izlazili iz amfiteatra, delili naše saopštenje. Većina profesora je bila poprilično nezainteresovana za to, neki su čak i odbijali da prime te papire. Za pojedine studente se zna da su stranački funkcioneri, a mi smatramo da će zbog toga doći do sukoba interesa.

Jelena: Jesenas smo već imali situaciju koja je pokazala do kakve vrste sukoba interesa tu može da dođe. Imali smo studentske proteste gde je kao jedan od članova pregovaračkog tima bio predsednik Studentskog parlamenta univerziteta, koji je u isto vreme takođe funkcioner Demokratske stranke, u situaciji kada sa vladom u kojoj isto sede predstavnici DS-a treba pregovarati o nekim osnovnim studentskim problemima, kao što su previsoke školarine ili kao što je nepostojanje budžetskih mesta na doktorskim i master studijama. Ko nama garantuje da će ti ljudi koji imaju takav dvostruki identitet tamo zaista predstavljati stavove studenata, a ne zastupati interese svoje stranke. U Srbiji su stranke tako strogo hijerarhijski uređene, pa ako neko zaista ima ambiciju da napreduje u toj strukturi mora se povinovati svemu što iz te stranke izlazi. Tu nema prostora za neko frakcionisanje, da kažem. Potvrdu te teorije smo dobili na prošlim studentskim protestima kada je zaista taj član DS-a, odnosno predsednik Studentskog parlamenta na kraju prihvatio neki zaključak vlade koji uopšte nije rešio studentske probleme do dan-danas, znači nekoliko meseci kasnije. Iz mog ličnog iskustva i iskstva mojih kolega i koleginica postoji praksa lobiranja da se glasa za ovu ili onu stranu prilikom konstituisanja parlamenta univerziteta. Tu se kreće sa ponudama za saradnju, a ako to ne prođe onda se kreće sa pretnjama. To su neke stvari koje zaista ne bi smele da se dešavaju nigde, ne u studentskom organizovanju, nego apsolutno nigde.

Na svake dve godine postoji neki ministarski sastanak kome prisustvuju ministri prosvete svih zemalja koje su potpisale Bolonjsku deklaraciju, gde se prati kako je koja zemlja napredovala. U pisanju tih izveštaja nekad učestvuju i studenti. Prošle godine smo imali situaciju gde je naša zemlja dobila jako visoku ocenu, ali utemeljenu na izveštaju koji je defakto lažan, u kome stoje lažne informaije i koje su takođe potpisali neki studenti. Kada u takvoj situaciji na tim mestima imate studente koji će bez ikakvog pogovora da slušaju, prate i potvrđuju ono što radi vlast, to je jako problematično. U komisiji za akreditaciju koja treba da kontroliše kako su uređeni fakulteti i uopšte sistem studija, takođe sede profesori, i oni zaista ocenjuju sami sebe. Visoko obrazovanje kod nas je savršeno, reforma je sprovedena savršeno, školarine su zapravo niske, itd.

Uprava fakulteta u ovom trenutku nama preti izbacivanjem. To je najnovija informacija, pominju se neki disciplinski postupci koji bi za konačni cilj imali izbacivanje sa fakulteta. Mi smo potpuno nezaštćeni, nas nema ko da brani i to je ono što je najstrašnije u toj partitotiraniji, što oni sami sebe kontrolišu, sami sebe koriguju, sami izlaze sa svojim saopštenjima za javnost, a svaka nezavisna inicijativa osuđena je na propast. Pošto znamo sve propise koji važe na univerzitetu, znamo da ne postoji nikakav formalni osnov da mi budemo kažnjeni. Postoji sa druge strane osnov da oni budu kažnjeni, i mene sad lično najviše zanima da li će se to desiti. A ako oni budu nas krenuli da kažnjavaju to će stvarno biti, ono što se kaže, par ekselans politički. Ako se to bude desilo, ja se nadam da će nas na kraju krajeva javnost zaštititi. Ono što je ohrabrujuće, što sada posle ovih događanja i kada smo mi izneli našu priču u javnost, je što dobijamo jako veliku podršku, svakodnevno dobijamo e-mailove podrške od raznih ljudi, običnih ljudi koji su se takođe susretali sa takvim pričama i koji vide opasnosti iz tog partijskog uplitanja u sve segmente društva i života. Dobijamo podršku od strane nekih profesora takođe. Žalićemo se Ministarstvu i u krajnjoj liniji tužićemo fakultet zbog svega što se desilo. Mislim da nešto uvek može da se uradi.

Svetlana Lukić: Zanimljivo je da su poslanici atribute džukela, lažov i slično upotrebljavali ne kada su raspravljali o Srebrenici što se dalo očekivati, nego kada su raspravljali o zakonu o ravnomernom regionalnom razvoju Srbije. U junu prošle godine skupština je usvojila rešenje da se Srbija podeli na sedam regiona, a onda su spajali južni i istočni, Šumadiju i zapadnu Srbiju, tako su došli do pet regiona. A onda su počeli da se vređaju, i sad smo stali, ko zna dokle ćemo stići u regionalizaciji Srbije. Dejan Ilić je naš sledeći sagovornik, a razgovor je počeo upravo pričom o regionalizacij Srbije.

Dejan Ilić: Imaš raspravu u parlamentu o decentralizaciji Srbije, o uspostavljanju regiona, koji bi trebalo da imaju određeni stepen samostalnosti u tome kako će raspoređivati prihode koji se ostvaruju na toj teritoriji. Ja mislim da je to jako bitno. Mislim da je Beogarad kamen oko vrata Srbije i da Beograd, na neki način, guši ostatak Srbije. Svako malo mi imamo priču o metrou u Beogradu i evo, i danas sam video da neko govori o tome kako se planiraju valda tri linije beogradskog metroa. Da napraviš metro u Beogradu košta mnogo više nego da u nekim drugim mestima u Srbiji napraviš pristojan život. Hajde da mesta, koja su u krugu od 100 kilometara od Beograda, sva imaju dobre puteve, vodovod i kanalizaciju, struju, telefone, kablovsku televiziju i pristup internetu. Time bi smo dobili da ne bi svi dolazili da žive u Beograd, jer se jedino u Beogradu pristojno živi, nego bi ljudi počeli da razmišljaju, pa čekaj malo, da li meni stvarno odgovara da se drndam u autobusu satima, jer mi stvarno odgovara da sedim u kolima i da ne mogu da dođem od posla do kuće ili od kuće do posla. Što ne bih živeo u manjem mestu, gde sve mogu da obavim peške, a u tom mestu takođe mogu da se ujutru istuširam, takođe mogu da idem na internet kada god mi to zatreba, takođe mogu da se bavim nekim poslom, danas posao obavljaš zato što komuniciraš a ne tako što ga fizički je li, obaviš ili ideš ovamo, ideš onamo. Dakle, ako sve to mogu i negde drugde, pa zar mi nije lepše u nekom manjem mestu i da sve radim peške i da se družim sa komšijama i da imam gde da prošetam, da mi neko garantuje da će u tim manjim mestima biti dobre škole, da deca mogu da imaju dobru zdravstvenu negu, dakle, sve to što sam rekao košta manje nego da napraviš metro u Beogradu. Ali iz nekog razloga mi stalno pričamo o metrou u Beogradu. Ne mogu ni da zamislim kako žive ljudi koji nemaju vodovod, kanalizaciju, struju, telefon, pristup internetu. Mislim da nije fer da se tako živi u Srbiji. Ta opsednutost teritorijom, mi stalno moramo da sačuvamo teritoriju, pa koju teritoriju? Ljudi žive kao psi, a ti ćeš da čuvaš teritoriju. Pa da li si nešto uradio? Ili ti samo razmišljaš o teritoriji, pa neka ona bude i prazna. Evo ja, za ovu priliku kažem, jeste, bitna je teritorija i bitne su granice. Zar nije važno da na toj teritoriji neko živi? Pa napravimo uslove da živi pristojno. Sada naravno, ja imam drugu jednu bojazan.

Moj najveći strah od decentralizacije je zapravo u tome da se naprave regioni, koji će funkcionisati isto kao što danas funkcioniše Srbija sa Beogradom. Da će svaki region imati svoj centar i da će u tom centru biti neki silnik, koji će tim regionom uprvljati kao svojim feudalnim posedom. Srbija je dobar primer za to kako uslovi koji se postavljaju u procesu ujedinjenja sa Evropskom unijom, zapravo su vrlo sumnjivi kada naiđu na ovakve ljude kao što smo mi. Jer ti postavljaš uslove, kažeš, morate doneti zakone. Zašto kažu, moraš da doneseš zakone? Zato što oni očekuju kada doneseš zakon, da te taj zakon na nešto obavezuje. A mi evo donosimo zakone, sve je u redu, da li nas ti zakoni nešto obavezuju? Pa ne. Državu kao što je Srbija ne možeš samo zakonima uređivati, jer zakoni traže neki kontekst za svoju primenu. Iza svakog zakona stoji neka vizija društva, koju taj zakon, na neki način, institucionalizuje i pomaže da se neki cilj ostvari. U ovom trenutku, vidimo da je jedino važno da Beograd ima metro, niko nam ne kaže kakva je vizija iza toga, ali lako možemo da rekonstruišemo tu sliku Srbije. Da Beograd ima metro, da svi jednog dana dođu da žive u Beogradu, da su granice nepromenljive, a neka je pustoš izvan tog beogradskog atara. To je u ovom trenutku vizija koja stoji iza priče o metrou.

Druga vizija koja bi mogla da stoji iza centralizacije je da se politička elita toliko namnožila, pa da se između sebe bije oko dela sredstava, resursa moći, bogatstva, čega god, i sada zapravo ona vrši pritisak da se Srbija rasparča na feude, e kako bi svako imao svoje parče. Uprkos toj pretnji, ja sam ipak za to da probamo sa decentralizacijom. E sada, šta su kontraargumenti? Ne ovo što ja govorim. U toj skupštinskoj raspravi o regionalizaciji, kontraargument je da su Srbi ceo XX vek bili žrtve decentralizacije. Ima to smisla na prvi pogled. Jer pazi, Kraljevina Jugoslavija, sve vreme taj pritisak da se reši hrvatsko pitanje. 1938. ili 1939. se donosi taj zakon o banovinama, Hrvatska rešava svoje pitanje, ali evo ti, ’41. Jugoslavija se raspada, ta Hrvatska postaje nezavisna država Hrvatska i zaista Srbi u toj nezavisnoj državi Hrvatskoj jesu bili žrtve ozbiljnog terora. Pa onda Socijalistička Federativna Jugoslavija, Ustav iz ’74, evo ti ’91. raspada se po tim granicama, u jednom krvavom ratu, ima smisla.

Međutim, to je argument koji je zapravo potpuno lažan. Nije tačno. Ništa u ovoj priči koju sam ja sada ispričao nije tačno. Kraljevina Jugoslavija je zapravo jedna izrazito centralistička država i sve vreme postoji pritisak da se ta država decentralizuje. I Beograd odbija, po cenu ne znam koju, da se država decentralizuje i onda više nema resursa, nema moći da drži državu na okupu i mora da pristane na kompromis. To je iznuđena decentralizacija. I prvi put, u tom trenutku se javlja nada, da bi ta država mogla da funkcioniše, ali nije bilo vremena jer se ona raspala, ne iznutra, nego se raspala spolja.

Dakle, nije problem Kraljevine Jugoslavije bila decentralizacija, nego izrazita centralizacija koju je diktirao Beograd. I to nema veze sa Srbima, jer Srbi koji nisu živeli u onome što bismo danas recimo mogli nazvati nekom teritorijom Srbije, oni su isto tražili decentralizaciju. To nije bilo etničko pitanje. To je zaista bilo pitanje uređenja, političko pitanje uređenja države. Socijalistička Jugoslavija se ne raspada zato što je bila decentralizovana, nego zato što jedna grupa građana u jednoj republici traži ponovnu centralizaciju države. Ko su ti građani? Srbi. Srbija traži da se Jugoslavija centralizuje jer tadašnje imbecilnorukovodstvo pretpostavlja da bi moglo da iskoristi brojnost građana koji se izjašnjavaju kao Srbi u rešavanju političkih sukoba koji tada nastaju. I zato traži da se država centralizuje. Dakle, nije se Jugoslavija raspala zato što je u jednom trenutku bila decentralizovana, nego zato što je u jednom trenutku došao zahtev da se ona ponovo centralizuje. Konačno, imaš jak pritisak Albanaca sa Kosova da dobiju određeni stepen samostalnosti. Imaš odgovor iz Srbije, ne može.

Šta je problem sa Srbijom i sa Kosovom? To što ta Srbija nije umela da napravi institucije za integraciju jednog dela svojih građana. Nije uspela da stvori obrasce po kojima bi se ti građani takođe identifikovali sa tom državom. Šta ti njima imaš da ponudiš? Pošto si argument sile potrošio, jer su se oni pokazali jačima, da li uz nečiju pomoć, to sad nije bitno, ali argument sile si potrošio. Jedini argument je, da razumno objasniš, da im ponudiš kanale za integraciju. Da im ponudiš institucije za integraciju. To je priča o decentralizaciji. Srbija je izgubila Kosovo zato što nije bila u stanju da se decentralizuje. A ne zato što je neuspešno pokušavala da se centralizuje. Sve države koje su Srbi imali su bile izrazito centralizovane, a Srbi su bili ti koji su najviše insistirali na centralizaciji i sada odjednom, ispadaju žrtve u XX veku, nekakve decentralizacije. I zato ja mislim da je uredu da rizikujemo i probamo sa ovim zakonom i da vidimo šta će da se desi. Najbolja strana bi bila da Srbija bude država u kojoj bi zaista bilo sve jedno da li živim u Beogradu ili živim u Pirotu, a ja mislim da se to postiže decentralizacijom.

Kao najozbiljniji argument u parlamentu koristi se neka kvazičinjenica da su Srbi bili žrtve tokom celog XX veka. Sada me pitaš, čekaj malo, ali jeste pre 10 dana razgovarali o nekoj rezoluciji o Srebrenici. I niste li na kraju usvojili tu rezoluciju i ne kaže li se u toj rezoluciji da bar u jednom periodu, nekih dve nedelje XX veka, Srbi nisu bili najveća žrtva. Dogodio se jedan period koji je trajao dve nedelje, kada su najveće žrtve u XX veku bili neki drugi i gle, ti drugi su bili žrtve baš tih Srba. To je bilo samo pre 10 dana. Da li vas ta rezolucija na nešto obavezuje? Naravno, ljudi koji su iznosili ove argumente o tome kako su Srbi najveće žrtve nisu glasali za tu rezoluciju. Mislim, da kada bih im rekao, pa pobogu ljudi, pre 10 dana ste rekli nešto što malo nije u skladu sa ovim što danas govorite, oni bi rekli, pa mi nismo za to glasali. Nas to ni na šta ne obavezuje. Ali ja se onda pitam, u čemu je smisao te institucije? Jer ako institucija donosi odluke koje nisu obavezujuće za one koji nisu za te odluke glasali, onda ta institucija ne postoji. Ne treba da postoji.

Rasprava o rezoluciji o Srebrenici pokazuje da ljudi koji sede u Parlamentu izgleda ne znaju baš previše. Osim što ne znaju čemu služi institucija parlamenta, jer smatraju da ih neke odluke parlamenta ne obavezuju ni na šta, oni ne znaju šta znači doneti rezoluciju o nečemu. Imali smo razne argumente protiv rezolucije, ali najčešći argument je bio, bole vas rane drugih, a ne bole vas naše rane. Saosećate sa patnjama drugih, a ne saosećate sa našim patnjama. Taj govor je užasno opasan, osim toga što je debilan. Pošto ja ne znam koje su to naše rane, a koje su to tuđe rane. I ako su ti ljudi mislili na neke svoje rane, oni su trebali tamo da se skinu i da pokažu te rane. Pa ako mi vidimo da su te rane ozbiljne, da ih pošaljemo negde da se leče. Pa kada se izleče, neka se vrate. Kakve tuđe i kakve naše rane. Naravno da su oni mislili da su naši nekakvi Srbi, a da su tuđi neki drugi. Ali stvar oko te rezolucije uopšte nije u tome čije su rane, nego ko je odgovoran za to. Ta rezolucija nije bila izjava saučešća. Ta rezolucija je bila iskazivanje svesti o tome, da smo za nešto odgovorni, da u vezi sa tim nešto moramo da uradimo. Država Srbija, makar i posebno prema toj, ja mislim vrlo sumnjivoj odluci suda, je odgovorna jer nije učinila ništa da spreči i to je obavezuje na rezoluciju. Zašto je to bitno? Zato što kada pokažeš svest o tome da si za to odgovoran, ti preuzimaš obavezu da tako nešto više ne uradiš. Zato se donose rezolucije. Koja svrha rezolucije o tome, da država Srbija osuđuje zločin nad Srbima, ako za njih nije odgovorna. Na šta obavezuje takva rezolucija državu Srbiju? Ona je besmislena. Jedino ima veze ako će ti ljudi da kažu da je Srbija, što ja mislim inače da jeste, da je Srbija odgovorna i za stradanje Srba, jer ih je gurnula u nešto, a onda nije mogla da ih zaštiti. Ja mislim da je to, ali prosto, ja ne mislim da su oni mislili baš na to. Ali bi bilo zgodno, recimo, da se država Srbija obaveže da nikada više ljude koji se izjašnjavaju kao etnički Srbi, neće gurati u ratove i sukobe sa državama u kojima žive. Takva rezolucija bi imala smisla. I ako će ova druga rezolucija, koje su odmah nakon ove prve pomenuli, imati taj smisao, ja je zdušno podržavam. Ali ako će i ta druga rezolucija biti kao što i ova prva, kako je neki shvataju, samo izjava saučešća, onda oni nisu morali ni ovu prvu da donose. Strašno je zanimljivo kako ti se, kroz priču o decentralizaciji, vraća priča na Srebrenicu i vraća priča o tome, zapravo, da mi u ovom trenutku imamo ljude koji se bave politikom, a da uopšte nisu svesni šta znači to baviti se politikom. Šta su to institucije koje vrše vlast, koje donose zakone, koje donose odluke, na šta te institucije obavezuju, ništa oni o tome ne znaju. Ništa.

U Srbiji se došlo do podatka da je devedeset i nešto odsto građana religiozno. Tako što su popisivači dobili direktnu instrukciju, da ne može niko da se izrazi kao ateista i da su zapravo po etničkoj pripadnosti građana odmah dodeljivali određenu veroispovest. Ja sam imao ozbiljan problem sa tim jer sam čoveku morao da objasnim da mora da me upiše kao ateistu i on je rekao da ne može. Ja sam rekao, da li si ti normalan, kako ne možeš? Kao pa Srbin ste, vidite kako se zovete. Mislim, pa šta i ako jesam. Ako ste Srbin, mora biti da ste pravoslavac. Pa čoveče, ne verujem. Ali sam ja shvatio zapravo, ima nade i za nas nevernike. Jer sam ja ovih dana praznika shvatio, da su od svih nas okolnosti napravile ozbiljne vernike. Na neki način nesvesno, vrlo pobožne ljude. Čitao sam Novi zavet, naravno, mnogo puta jer sam morao da ga čitam i zbog škole, kada sam ga spremao za ispit i sve, a morao sam da ga čitam da bih bolje razumeo neka druga književna dela. Dakle, aha, to što je Isus rekao, to su parabole, znači postoji doslovno značenje, postoji to preneseno značenje i ja sam uvek, naravno, pažnju usmeravao ka tom prenesenom značenju. I sada gledam ove filmove koje su puštali na televiziji i vidim kako jedan učenik pita Isusa, kada im on kaže vi sada morate da krenete i da širite veru, da širite moje učenje, on kaže, ali kako ćemo, nemamo ništa, šta će biti sa nama, a on im kaže, ništa ti ne brini, danas je tvoj dan, brini za današnji dan, a šta će sutra biti ima ko o tome da brine. Čoveče, eto prosvetljenja. Pa ja to živim. Da današnji dan dovedem nekako do kraja, da legnem u krevet i da ne razmišljam šta će sutra da bude. Ne želim da razmišljam šta će sutra da bude. Valda će nešto biti. I to je tačno čovek rekao i evo ja sledim to učenje, a da nisam ni znao da sam toliko pobožan i da sam toliko religiozan. Naravno da Hrist nije hteo baš to da kaže. On je hteo da kaže da je ono što će se događati na ovom svetu naša briga. Šta će biti na tom nekom drugom svetu, ima ko o tome da brine. Ali zapravo, to što je on rekao vrlo doslovno, u vrlo konkretnim okolnostima, počinje da deluje i na nas. Znači, možda ova Srbija deluje, ono, i lekovito. Možda stvarno druge nade i nema nego da postanemo na taj način vernici. Mi očekujemo da ćemo na ovom svetu nešto napraviti. U ovakvoj državi, možda je to preozbiljno očekivanje. Možda nam stvarno treba ta vera u nešto onostrano. Ali svejedno i tu su uspeli da me obraduju. Gledam ja tako taj film i sada, strahovito dramatična scena, Isus saopštava svojim učenicima da će ih napustiti i tras – Riberi i Roben se grle, trče, skaču, dramatična scena, ja sam se uneo, primakao se onako malo ekranu, odjednom njih dvojica skaču, grle se, ljube. Rekoh, šta je ovo i naravno, posle ide najava za ligu šampiona. Ja pomislim, aman ljudi, pa zar nemate toliko obzira. Sada je valda to u redu da se ljudi tucaju jajima i da se takmiče, pa sada imaš to u Mokrinu, ali i u svakom drugom mestu. I onda su se na tom drugom mestu dosetili, ko pobedi, crkva u njegovu čast 33 sekundi zvoni na zvoniku crkve. Zašto 33 sekunde? Pa jer je Hrist živeo 33 godine. Dobro, a sada ide razgovor sa pobednikom. Njegovo jaje je bilo najtvrđe i pitaju ga kako. A on kaže, nije to do mene, to je bila Božija volja. Na nekom nivou i on i ja smo vernici. Ja sam shvatio da živim po uputama Hristovim, on čovek se prepustio Božijoj volji, pobedio u tucanju jajima, a i meni i njemu u čast crkva zvoni 33 sekunde, jer obojica smo doživeli neko prosvetljenje.

Nema strašnijeg ideološkog konstruktora od tržišta. Kad pogledaš, naročito tržište u Srbiji, vidiš da tu nema ničega od onoga o čemu su ljudi pričali kada se to tamo negde ’17. i ’18. kada su probali da konceptualizuju šta bi to tržište trebalo da bude. Pa kao svi akteri učestvuju pod ravnopravnim uslovima, pa je nešto bitno kakav je to kvalitet. Postoji jedno polje unutar koga za sve važe ista pravila. Pazi, da li ti možeš danas da kažeš da je tržište u Srbiji, takvo polje unutar koga za sve važe ista pravila. Pa ja mislim da bi se svi grohotom nasmejali. To je apsolutna sprega finansijske i političke moći. Ni jedan od naših uspešnih poslovnih ljudi, ne bi bio u stanju da opstane tri dana na tržištu koje bi bilo oslobođeno uticaja političke elite. Mi čak u javnom polju, u polju koje je verbalno, koje ne zahteva ne znam kakve resurse, nemamo moć da se nosimo sa tim konstruktorom. Ja ne poslujem dobro, pa naravno kada si glup, nisi uspeo na tržištu. Pazi, vidi ovaj koliko je prodao. To je zato što se reklamira. Pa kako se reklamira čoveče, kada mu država sve kupila. Kakve veze ima što se reklamira. Ne razumeš ti. Stvarno ne razumem, ali sada kada mi je rekao da ne razumem, isključen sam iz razgovora. I ono što ja kažem, više nema nikakve veze.

Nekada smo imali komesare, politička tela za ideološku borbu, propagandu i sve ostalo. Nije se to krilo. Ko danas to radi? Ko su komesari? Pa reklamne kompanije. One prave fasadu tržišta jer tržišta zapravo nema. To da mi u ovom trenutku imamo savetnike predsednika koji dolazi iz neke reklamne agencije, nije uopšte slučajno. Čoveče, tebi pevač ide u Hrvatsku, kao savetnik predsednika, da razgovara o pitanjima ratnih zločina. Pa šta on zna bre? Oni ti prave tu fasadu, a i kada malo zagrebeš ispod toga, kada su banke ulazile u Srbiju, tržište se podelilo na određeni način i svaka je banka imala određeno parče. Danas je prošlo ne znam koliko godina, sve je isto, svi imaju isti procenat. U međuvremenu, silne kampanje, reklame, sponzorstva, a podela tržišta je ista. Pa da li je moguće da su svi toliko dobro radili kampanje, da se ništa nije pomerilo. Zar je moguće da neko ipak nije ponudio bolje usluge ili da nije imao veštijeg reklamnog agenta, pa da se izborio ipak za neki procenat, za veći deo tog kolača. Ne, sve je isto. Imaš neke priče u koje te strah da uđeš.

Meni je, recimo, problem da pomenem sigurne kuće. Dakle, ti imaš dve televizije koje su vodile kampanju o sigurnim kućama. I ti vidiš da je to potpuno pranje savesti, da je to neko dodavanje na taj ogoljeni tržišni, ideološki konstrukt, čiji su oni promoteri do kraja, a sada mu dodaju neki nanos humanosti u vidu sigurnih kuća. Naravno da u sigurne kuće odlaze žene i deca koji imaju ozbiljnih problema i njima moraš da pomogneš. Bio sam na onom Festivalu dokumentarnog filma, pa su prikazivani neki filmovi, pa su pozvane žene iz Incest trauma centra, a pozvane su posle i neke druge žene koje imaju veze sa državnim telima koje bi trebalo da vode o tome računa i onda sam slušao te razgovore posle projekcija, koji su bili izvanredni. Šta je problem sa sigurnim kućama? Što one dolaze na kraju. Imaš čitav niz mera koje možeš da preduzmeš da sigurnih kuća ne mora da bude po celoj Srbiji. Dovoljno je da ih bude nekoliko za one koji baš nisu nikako uspeli da izbegnu tu tragediju. Ali zapravo postoji čitav niz preventivnih mera. Jedna od preventivnih mera je naravno, opet obrazovanje. Jedan od filmova je govorio o abortusu. Ali ne možeš da uvedeš seksualno obrazovanje u škole. Znači deca imaju seks, pa jao, jao, nećemo da pričamo o tome. Bolje da pričamo o tome kako se ubijaju, a nećemo da pričamo o tome kako imaju seks. Važi, ali ne znaju kako da se zaštite. I ti nećeš da uvedeš seksualno obrazovanje, ali uveo si neko građansko obrazovanje.

Uveo si versko obrazovanje, ali nećeš da uvedeš seksualno obrazovanje, a problem su ti abortusi. Tako isto i ovo. Ti moraš u školi da objasniš detetu da može da prepozna kada je žrtva nasilja. I ove žene iz incest trauma centra koje su o tome pričale, bi savršeno, ti vidiš da one to mogu, prenele to znanje koje bi moglo nešto da napravi. Ali ne, mi ćemo da gradimo sigurne kuće. I sada je meni palo na pamet, ljudi a što sigurne kuće? Hajmo humanitarna organizacija ili humanitarna akcija, 100 hiljada kovčega. Pa šta sigurna kuća? Nego ono kad se sve, kada dođe do kraja, da ljudi bar mogu da se sahrane. Eto na to mi liče sigurne kuće. Jutros, evo, razgovor na toj državnoj televiziji, pitaju ovo što se ubijaju, ova deca, što ovaj ubije devojku jer devojka neće da bude sa njim. Dvoje njih su tu i žena odgovara, pa znate, moramo da se vratimo na neke elementarne stvari, moramo da krenemo od obrazovanja. Moramo da objasnimo šta je to ljudski život. Šta je to pravo na slobodnu odluku. I šta, to deca moraju da znaju sve. Kaže politika, pa dobro, nema veze, da pitam vas. A da li imamo dovoljno sigurnih kuća? Jer ona žena radi na televiziji, televizija ima akciju za drugu sigurnu kuću, šta bre njoj ova priča, kada to nema veze sa njenom televizijom. Pazi, to je javni servis. Da ja sada njoj ovo kažem, ona bi imala dva rešenja. Prvo da mi kaže, izvini glupa sam, ništa ne razumem, ja bih joj oprostio, drugo je, a ja moram od nečega da živim. A kada slušaš ove žene iz tih državnih tela, savršeno pričaju. I sada, izgovara žena ovako: inače seksualno obrazovanje, ako se bude uvodilo, neće se voditi kao seksualno obrazovanje, jer bljak seks, nego kao zdravstveno obrazovanje, to zvuči prihvatljivije. Super. Sada kaže, imamo odličnu saradnju sa ministrom zdravlja. Pre toga je rekla, abortus više nije nešto što ti je dostupno kao normalna zdravstvena usluga, nego ti je abortus dostupan izvan radnog vremena, onog predviđenog za rad sa pacijentima, pa ti naknadno dođeš u neko to među-vreme da izvršiš abortus i povećana je cena abortusa. Sada ja dignem ruku i kažem, izvinite, rekli ste da imate odličnu saradnju sa ministrom zdravlja, a malo pre ste rekli da je pod njegovim mandatom abortus premešten u to neko neradno vreme i da mu je povećana cena za valda duplo.

Kaže ona, pa jeste, ali nas niko nije pitao. Kako imaš dobru saradnju. Ali ona je već postala dvostruka ličnost. Sa jedne strane odlično radi svoj posao, sa druge strane, jasno je da ako uđe u otvoreni konflikt, da nema šanse. Ona kaže, ali ja da bih radila svoj posao, moram da vičem kako je on dobar. Ja da sam ministar i da neko ko radi samnom, mora da mi svaki dan viče da sam dobar da bih uopšte mogao da radim svoj posao, ja mislim da bih se ubio.

Kada se raspravljalo o toj rezoluciji o Srebrenici, znači jedan argument je bio kako vas to bole rane drugih, ne bole vas vaše sopstvene rane, a drugi argument je bio, ako mi ovu rezoluciju donesemo, mi ćemo naneti ljagu svim budućim pokolenjima, koja budu odrastala u Srbiji, jer mi time preuzimamo odgovornost za nešto za šta navodno nismo odgovorni. Pazi, njima je ljaga jednako kolektivna odgovornost. Oni uopšte ne znaju šta je koncept kolektivne odgovornosti. Ljaga je učinjena onog trenutka kada su ti ljudi tamo ubijeni. I mi ćemo zaista živeti sa tim, kao što nas u školi uče da pamtimo neke stvari, tako će i neke druge učiti u školi da pamte ono što su neki Srbi uradili tada. I to je to. E sada, postoji ipak jedna razlika između koncepta sramote i koncepta kolektivne odgovornosti. Koncept kolektivne odgovornosti nam služi da se moralno, hajde to tako da kažem, operemo, da skinemo ljagu.

Ona podrazumeva sledeće: da pošto mi živimo u državi koja nije učinila dovoljno da se nešto ne dogodi, mi se kao građani te države, obavezujemo da ćemo u svakoj sledećoj prilici, kada budemo videli da treba da se reaguje, reagovati. I zbog toga molimo naše susede da nas se više ne plaše, jer smo shvatili šta smo uradili ili smo shvatili šta je ta država onda uradila, a pošto smo mi sada građani te države, mi vam garantujemo da se sledeći put to neće ponoviti. I to je sve. Šta je tu ljaga? Ljudi, to je jedan vrlo častan princip. Imaš ljude poput Nenada Dimitrijevića, koji su celu svoju pamet i svo svoje znanje, sav svoj intelekt uložili u to da objasne ljudima da kolektivna odgovornost postoji, da ona proističe iz određenih stvari i da sve, na šta ona može da se svede je to, da smo obavezni da nešto preduzmemo. Pa šta je to strašno?

Pazi, ide to i dalje. Kažu oni, moraćemo da platimo ratnu odštetu. Pa šta? Pa hajde da platimo ratnu odštetu. Ako treba, daj da platimo to. U čemu je problem? A onda ti žene i majke iz Srebrenice kažu, kao šamarčinu da ti je neko razvalio, ne morate da nam plaćate odštetu. I onako, ponize te najstrašnije moguće. Kolektivna odgovornost ne podrazumeva nikakvu krivicu, nikakvu moralnu ljagu, ništa. Podrazumeva samo to, da si svestan da je država u kojoj živiš u jednom trenutku zatajila i da te kao građanina te države to obavezuje, da u svakom sledećem trenutku budeš budan i oprezan, ne dozvoliš da institucije te države zataje ponovo. Pa da li je to toliko teško da se kaže? E sada, bio je ovaj razgovor, Nezavisno udruženje novinara, koje je razgovaralo o ulozi novinara, medija tokom ratova devedesetih, dođe ti žena koja predstavlja OEBS i kaže da se odmah razumemo, nema kolektivne odgovornosti, postoji samo individualna krivica. Čekaj bre malo. Potrošismo vreme da ispričamo ovde neke pričice. Ceo razgovor se vodio o ulozi medija u ratovima tokom devedesetih. Naravno, svi strepe šta će ona da ga pita, a ona neko dete, razumeš, nema pojma. Ali strepe predstavnici institucije od koje svi finansijski zavise. I niko ne zna da kaže, e daj bre, spremi se malo bolje, pročitaj neke stvari. Kako možeš da kažeš da nema kolektivne odgovornosti, ljudi ispisaše knjige i knjige o kolektivnoj odgovornosti. Ona, pazi, ne razlikuje odgovornost i krivicu. Ne zna šta je jedno, a šta drugo. Nema kolektivne odgovornosti. Postoje samo individualna krivica. I ti koji su krivi, treba da odgovaraju. Pa dobro, treba. Ali onda mi ne treba da razgovaramo. Jer to znači da je onda sve stvar suda, a malo pre sam pričao o tome i objašnjavao da se zakonima i sudskim presudama u zemljama kao što je Srbija, ne postiže mnogo, jer kontekst unutar koga deluju te presude, u kome deluju ti zakoni je takav, da ih izvrće i pravi od njih zapravo ono što oni nisu.

Recimo, ako ti osudiš ratnog zločinca u državi u kojoj taj zločinac važi za heroja, pa on više nije osuđenik i zlikovac, nego je mučenik koji je svoju slobodu i svoju čast položio na oltar otadžbine. Dakle, sudska presuda je ništavna. Nema nikakvog efekta, zato što je već pripremljen kontekst u kome takva presuda zapravo deluje kao novi udar na nas, kao novo nasilje, nova nepravda, a onaj koji trpi tu nepravdu, on je zapravo najveća žrtva i on je novi mučenik. Postoje neke stvari koje su iznad individualne krivice. Postoji nešto što je zaista kolektivna odgovornost, nešto što sve nas obavezuje na određeno ponašanje. I sada, svi mi o tome govorimo. To je ceo smisao tog skupa. I dođe žena iz OEBS-a, koju su poslali nepripremljenu, koja kaže, ne postoji kolektivna odgovornost. A oni dali pare da se organizuje sve to. I ti sada kažeš, pa dobro kao, možda se stvarno ispostavi da Radikali i OEBS mogu ovde najbolje da komuniciraju.

Svetlana Lukić: Udrobali smo i u ovoj emisiji sve i svašta, ne znamo više ni mi ni naši sagovornici na koju stranu da pogledamo. Voda nadire sa svih strana, društvo se raspada, porodice se raspadaju, a mi pokušavamo da dešifrujemo ono što smatramo glavnim izvorom ovog survavanja. Ali se bojim da ne samo glavne aktere propasti, nego ni nas, njihove samozvane tumače uskoro niko neće moći da razume. Šta su ovi ljudi radili, a šta su ovi koji su tumačili ustvari govorili?

To me podseća na priču o etrurskom pismu čija je azbuka posle mnogo, mnogo muka dešifrovana. Arheolozi su znali koje je koje slovo, ali niko nije mogao da shvati o čemu se radi na tim ispisanim stranicama. Onda je neko našao zlatnu pločicu na kojoj je nađen jedan natpis na etrurskom, a drugi je njegov prevod na punski. Međutim, radost arheologa je kratko trajala, jer su shvatili da ne razumeju ni taj punski jezik. Nepoznatim se ne može objašnjavati drugo nepoznato. Hoću da kažem da smo shvatili lekciju, da nema slavnog stizanja na cilj, postoji samo teško i mukotrpno putovanje ka njemu. To nije laka literatura i mi se ne bavimo lakom literaturom kao što vidite. Do sledećeg petka vas pozdravljaju i zahvaljuju vam se što ste bili sa nama Svetlana Vuković i Svetlana Lukić, doviđenja.

Emisija Peščanik, 09.04.2010.

Peščanik.net, 09.04.2010.


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija