Vreme je da trenutnu situaciju nazovemo njenim pravim imenom: depresija. Istina, trenutna kriza nije potpuna repriza Velike depresije, ali ta činjenica nije preterano utešna. Nezaposlenost u Americi i Evropi još uvek je na užasno visokom nivou. Lideri i institucije sve više se diskredituju. Uz sve to, ugrožene su demokratske vrednosti.
Što se tiče ovog poslednjeg stava, verujte mi da ne dižem uzbunu bez razloga. Na političkom, kao i na ekonomskom frontu, važno je ne upadati u zamku nije baš toliko strašno kao… Visoka nezaposlenost ne može biti prihvatljiva samo zato što nije dostigla nivo iz 1933. godine; zloslutne političke trendove ne treba zanemarivati samo zato što se još uvek nije pojavio novi Hitler.
Hajde da se fokusiramo na ono što se dešava u Evropi – ne zato što je u Americi sve u redu, već zato što ozbiljnost političke situacije u Evropi nije shvaćena u široj javnosti.
Prvo i prvo, kriza evra polako ubija evropski san. Zajednička valuta, koja je trebala da poveže nacije, umesto toga je stvorila atmosferu ogromne ogorčenosti.
Mere koje zahtevaju sve veću štednju, bez mera koje bi uspostavile ravnotežu kroz podsticaj rasta, načinile su dvostruku štetu. Kao prvo, zakazale su kao ekonomska politika povećavajući nezaposlenost, a da nisu uspele da povrate poverenje; postoje velike šanse da recesija zahvati čitavu Evropu, čak i ako neposredna opasnost finansijske krize bude zaustavljena. Kao drugo, ove mere proizvele su veliki gnev, jer su mnogi Evropljani besni zbog onoga što se shvata, s pravom ili ne, kao iskazivanje nemačke moći.
Poznavaoci evropske istorije sa jezom posmatraju ovo obnavljanje neprijateljstava. A izgleda da najgore tek dolazi.
Desničarski populizam jača, počevši od Austrije, gde istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je Partija slobode (čiji lider je bio povezan sa neonacističkim organizacijama) popularna kao i etablirane stranke – do Finske, gde je partija Pravi Finci, koja zagovara anti-imigrantsku politiku, postigla ozbiljan uspeh na izborima prošlog aprila. Pri tome govorimo o bogatim zemljama, čije su ekonomije u prilično dobrom stanju. Situacija izgleda još mnogo zloslutnije u siromašnijim zemljama Centralne i Istočne Evrope.
Prošlog meseca Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) zabeležila je drastičan pad javne podrške demokratiji u „novim“ EU zemljama – nacijama koje su se pridružile Evropskoj uniji nakon pada Berlinskog zida. Sasvim očekivano, gubitak vere u demokratiju je najveći u zemljama koje su najviše pogođene ekonomskom krizom.
A u najmanje jednoj evropskoj zemlji, Mađarskoj, demokratske institucije upravo u ovom trenutku gube tlo pod nogama.
Jedna od većih partija u Mađarskoj, Jobik, prava je noćna mora iz tridesetih godina prošlog veka: stavovi ove partije su antiromski i antisemitski; ova partija je imala čak i paramilitarno krilo. Međutim, trenutno najveću opasnost predstavlja Fides, partija desnog centra koja je na vlasti u ovoj zemlji.
Na parlamentarnim izborima u Mađarskoj prošle godine, Fides je osvojila ubedljivu većinu, i to barem delom iz ekonomskih razloga; Mađarska nema evro, ali je zemlja ozbiljno ispaštala zbog ogromnih pozajmica u stranim valutama, i, ruku na srce, zbog lošeg rukovođenja i korupcije levičarskih partija na vlasti. Danas Fides, koja je prošlog proleća izglasala novi ustav, deluje odlučno u svojim pokušajima da se trajno ustoliči na vlasti.
Detalji su složeni. Kim Lan Šepel, direktorka Law and Public Affairs (Pravo i odnosi sa javnošću) programa na Prinston univerzitetu – koja pažljivo prati razvoj situacije u Mađarskoj – rekla mi je da se Fides oslanja na nekoliko mera koje se dopunjuju kako bi ugušila opoziciju. Predložen je izborni zakon kojim se stvaraju pristrasno podeljene izborne jedinice, osmišljene tako da je gotovo nemoguće da druge partije formiraju vlast; nezavisnost sudstva je ugrožena, a sudovi su prepuni zaposlenih koji su odani vlasti; mediji kojima upravlja država pretvoreni su u partijske organe, dok se na nezavisne medije vrši veliki pritisak; uza sve ovo predložen je ustavni amandman kojim bi se efektivno kriminalizovala vodeća levičarska partija.
Kada se sve ovo pogleda zajedno, dolazi se do zaključka da se u srcu Evrope, pod gotovo providnom maskom demokratije, ponovo uspostavlja autoritarna vlast. A Mađarska je primer šta se može dogoditi širom Evrope, ukoliko se ova kriza nastavi.
Nije sasvim jasno šta može da se uradi kada je u pitanju klizanje Mađarske ka autoritarizmu. Stejt department se ozbiljno bavi ovim slučajem, ali to je suštinski evropski problem. Evropska unija propustila je priliku da spreči ovo preotimanje vlasti na samom početku – delimično i zato što je novi ustav proguran u periodu kada je Mađarska predsedavala Unijom. Sada će biti mnogo teže da se ovaj proces preokrene. I pored toga, evropskim liderima bi bilo bolje da to pokušaju, jer rizikuju da izgube sve za šta se zalažu.
Oni bi takođe morali da preispitaju ekonomsku politiku koja očigledno nije uspešna. Ako to ne učine, demokratija će biti ugrožena i u mnogim drugim zemljama – u tom slučaju, raspad evra bi mogao postati njihova najmanja briga.
The New York Times, 11.12.2011.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 17.12.2011.
