Tri stvari znamo o globalnom zagrevanju kao posledici čovekovog delovanja. Prvo, posledice će biti užasne ako ne preduzmemo hitne mere za ograničavanje emisija štetnih gasova. Drugo, u čisto ekonomskom smislu neophodne mere ne bi trebalo da budu teško izvodljive: pravilno sprovedena kontrola emisija bi verovatno usporila privredni rast, ali ne mnogo. Treće, aktivno delovanje je i pored toga vrlo teško.
Zašto je toliko teško nešto preduzeti? Da li je u pitanju moć ličnih interesa?
Razmišljao sam o ovom pitanju i došao do pomalo iznenađujućeg zaključka da uglavnom nisu u pitanju lični interesi. Oni naravno postoje i igraju znatnu ulogu: novac koji potiče iz industrije fosilnih goriva odigrao je ključnu ulogu u održavanju zablude da su zaključci klimatologa manje izvesni nego što zaista jesu. Ali monetarni ulozi nisu ni približno toliko veliki kao što se možda veruje. Racionalno rešavanje klimatskih problema otežano je nečim drugim – otrovnom mešavinom ideologije i antiintelektualizma.
Međutim, pre nego što dođem do toga, jedna ekonomska primedba.
Kao što sam isticao u prethodnim kolumnama, sve iole ozbiljne studije o ekonomskim posledicama smanjenja nivoa štetnih gasova – uključujući i nedavno objavljenu studiju koju je platila antiekološki nastrojena Američka privredna komora – dolaze do vrlo skomnih troškova. Praktično iskustvo daje iste zaključke. Osamdesetih godina, konzervativci su tvrdili da bi svaki pokušaj ograničenja kiselih kiša doveo do zastrašujućih ekonomskih posledica; zapravo, sistem cap-and-trade (trgovanje emisijskim kvotama) za sumpor-dioksid pokazao se vrlo uspešnim uz minimalne troškove. Severoistočne države imaju cap-and-trade aranžmane za ugljenik od 2009. i do sada je emisija drastično smanjena dok je njihova privreda rasla brže nego u ostatku zemlje. Zaštita životne sredine nije neprijatelj ekonomskog rasta.
Ali zar ne bi očuvanje životne sredine ipak nemetnulo neke troškove pojedinim granama i regionima? Naravno – ali ne tolike kao što mislite.
Pogledajte, recimo, toliko hvaljeni „rat protiv uglja”. Istina je da ozbiljna borba protiv globalnog zagrevanja podrazumeva, pre svega, smanjenje (i na kraju eliminisanje) energije dobijene iz uglja, što bi nanelo štetu onim područjima koja zavise od rudarskih radnih mesta. Ali retko se ukazuje na to koliko malo takvih radnih mesta još uvek ima.
Nekada davno, Kralj Ugalj je zaista bio veliki poslodavac. Krajem sedamdesetih u Americi je radilo preko 250.000 rudara. Međutim, od tada je zaposlenost u rudarstvu pala za dve trećine, ne zato što je opala proizvodnja – ona je porasla, i to znatno – nego zato što najveći deo uglja sada potiče sa površinskih kopova koji zahtevaju vrlo malo radnika. U ovom trenutku, u eksploataciji uglja radi samo jedna šesnaestina jednog procenta ukupnog broja zaposlenih u SAD; gašenje čitave industrije eliminisalo bi manje radnih mesta nego što se u Americi prosečno gubilo za nedelju dana tokom Velike recesije 2007-2009.
Ili da postavimo stvari ovako: pravi rat protiv uglja, ili makar protiv rudara, završen je u protekloj generaciji. Nisu ga vodili liberalni ekolozi već sama industrija uglja. I rudari su izgubili.
Vlasnici rudnika i termoelektrana imaju finansijski interes u kočenju ekološke politike, ali čak ni tu privatni interesi izgleda nisu tako krupni. Zašto je onda protivljenje ekološkoj politici toliko snažno?
Pa, razmislite o globalnom zagrevanju sa stanovišta nekoga ko je odrastao ozbiljno shvatajući Ajn Rend, verujući da je nesputano ostvarivanje ličnog interesa uvek dobro i da je država uvek problem a nikad rešenje. Onda dođu neki naučnici i kažu da će nesputano ostvarivanje ličnog interesa uništiti svet, i da je državna intervencija jedino rešenje. Nije bitno koliko je vaš predlog tržišno orijentisan; on predstavlja direktni izazov libertarijanskom svetonazoru.
Prirodna reakcija je poricanje – ljutito poricanje. Pročitajte ili pogledajte bilo koju opširniju raspravu o klimatskoj politici i zaprepastiće vas otrov, čisti bes negatora.
Činjenica da klimatska zabrinutost počiva na naučnom konsenzusu čini situaciju još gorom, budući da se računa na antiintelektualizam koji je oduvek bio snažna sila u američkom životu, uglavnom na desnici. Nije toliko iznenađujuće što se mnogi desničarski političari i komentatori brzo okreću teorijama zavere, optužbama da hiljade istraživača širom sveta zajedno rade na ogromnoj prevari čija je prava svrha da opravdaju jačanje države. Konačno, desničari nikad nisu ni voleli naučnike, niti su im verovali.
Dakle, prava prepreka, dok pokušavamo da se suočimo sa globalnim zagrevanjem, jeste ekonomska ideologija utemeljena na neprijateljskom stavu prema nauci. Na neki način, zadatak je utoliko lakši: ne treba da nateramo ljude da prihvate velike novčane gubitke. Ali moramo da pobedimo aroganciju i svojevoljno neznanje, što je zaista teško.
The New York Times, 08.06.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščank.net, 30.06.2014.
EKOLOGIJA
