Spomen-obeležje na Savskom trgu
U Beogradu je na trinaestu godišnjicu od početka sukoba SRJ sa Atlantskom alijansom otkriveno spomen-mesto koje ima pretenziju da interveniše u nacionalnom pamćenju i podmiri sve komemorativne potrebe zajednice kada su u pitanju ratovi vođeni tokom devedesetih godina. Tako nekako piše na tek otkrivenom spomeniku, izrađenom prema projektu studenata Arhitektonskog fakulteta (Jelena Pančevac i Žarko Uzelac) koji je pristigao na konkurs Skupštine grada sada već davne 2005. godine. Spomen-mesto je locirano na Savskom trgu, preko puta železničke, nedaleko od autobuske stanice i sasvim blizu legendarnog bioskopa “Partizan”. Prema rečima Mihaila Timotijevića, odgovornog projektanta Savskog trga, “ideja je bila da dobijemo trg, javni prostor za predah od gradske vreve, ali i memorijal žrtvama. Materijalizacija spomen-obeležja koje ilustruje providno staklo i komad korten-čelika sa prosečenim tekstom u neposrednoj je vezi sa mirnom vodom i platanom u zaleđu. Reč je o savremenom pristupu koji ne liči na uobičajena tumačenja spomen-obeležja kod nas.” Svakako bi trebalo dodati i to da u “prosečenom [ćiriličnom] tekstu” piše: Žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990. do 1999. godine. Naposletku, na otkrivanju spomenika dogodio se i incident kada je grupa nezadovoljnih članova Udruženja žrtava rata sprečila gradonačelnika Dragana Đilasa da sa grupom javnih funkcionera položi venac na spomen-obeležje. Reklo bi se da ima prilično elemenata za analizu, kako spornih tako i nemuštih, no krenimo redom.
Rad na “slobodnu temu”
Očigledna je bila volja gradskih vlasti da učine nešto sa akumuliranom energijom kada je u pitanju recentna ratna prošlost o kojoj su političari, istoričari i javni intelektualci većinski zauzeli stav kao o periodu odbrane mira i neučestvovanja Srbije u ratovima. Međutim, onaj deo populacije koji je direktno bio pogođen (ipak) ratovima, u kojima zvanična Srbija “nije učestvovala”, zahtevao je “materijalizaciju” svog sećanja koje je ovim činom trebalo da se realizuje u javnom prostoru grada. Pokrenut je proces javne nabavke, kako bi sve to išlo legalnim putem, i mi smo dobili to što smo dobili: Spomen-obeležje po meri politike koja se u Srbiji vodi. Mogao bi neko da se zapita kako je utrošeno tih šezdeset miliona dinara. Verujem da je to napravljeno sa merom dobrog poslovnog ukusa gradskih vlasti, ali to je manja briga u ovom trenutku; no možda bi se kasnije to moglo postaviti kao dodatna otežavajuća okolnost ukoliko utvrdimo da projekat novog Savskog trga ne odgovara realnosti niti povesnoj istini, a na kraju krajeva ni potrebama zajednice sećanja. Ali polako, ima vremena za taj deo posla. Od samog početka, grupa Spomenik je ulagala proteste u debati oko građenja ovakvog spomen-obeležja, zahtevajući da se “Srbija najpre odredi prema karakteru ratova iz devedesetih”. Ono što se dogodilo otkrivanjem ovog spomen-obeležja je upravo to dugo čekano zvanično uspostavljanje odnosa sa prošlošću. Interpretacija prošlosti, međutim, u ovom slučaju ne razlikuje se mnogo od one koju možemo naći u Bosanskom ratu Dobrice Ćosića, Bokanovom tumačenju srpskog taljiganja kroz bojno polje, Ekmečićevom Dugom hodu između klanja i oranja, Šešeljevom političkom imaginiranju i brojnim drugim tekovinama velikosrpskog projekta koji je tokom dvehiljaditih godina doživeo diskurzivnu kamuflažu.
Otadžbina iz vremenske prognoze
Glavno težište arhitekata i političara, kada je u pitanju ovo spomen-obeležje, nalazi se u ključnim rečima: mir, predah, lep ambijent, odavanje pošte svim žrtvama ratova. Očigledno je odsustvo političnosti i kritičkog sagledavanja prošlosti, jer se ovo spomen-mesto, kao i većina takvih, koristi isključivo u tradicionalnom smislu eksploatacije pretrpljenih patnji što je najupotrebljivije sredstvo u konstrukciji kolektivnog identiteta. Međutim, ovo spomen-obeležje ima ozbiljan problem a to je očigledna politička konfuzija i kalkulacija koja se prenela i na “materijalizaciju pamćenja”. Ako pažljivo čitamo epigram u “korten-čeliku” lako možemo ustanoviti da tamo ne piše kojim žrtvama se podiže spomenik, niti nam je jasno kojim braniocima – palim, umrlim, poginulim, stradalim, živim, herojskim, proslavljenim itd. – a što je najteže shvatljivo, nema podataka o vaterlandu. Ne znam ko je napisao ovu rečenicu, možda se radi o timu stručnjaka za rad na nacionalnom pamćenju (kakvih su krcata naša ministarstva), ali verujem da nikada do sada u istoriji gradnje lokaliteta komemoracije još nije sročen ovakav zen. Ono što je lako proverljivo je činjenica da u tom naznačenom periodu nije postojala Republika Srbija kao samostalna država. Jedina otadžbina o kojoj se može govoriti odnosila bi se najpe na SFRJ a potom na jedan njen derivat, koji iz beogradske pozicije ima smisla, a to je SRJ. No da li je nepoznati autor ovog epigrama mislio na te entitete. Ili je možda smislenije pitanje da li samo na njih. Iskustvo nas uči da bi se iza tog zamagljenog mesta moglo naći još mnogo toga što se na prvi pogled ne podrazumeva. Od pohoda na Vukovar, preko bosanske tragedije do “potkovice” na Kosovu, sam pojam otadžbine doživeo je niz transformacija i to se najbolje može videti na jednom, reklo bi se nepolitičnom mestu, a to je rubrika vremenske prognoze u Politici. Naime, tamo je jedino, bez straha od političkog čitanja, uredno crtana granica otadžbine onako kako ju je srpska realna politika konstruisala. Kako su se pomicale linije frontova tako su se menjale i granice na maloj mapi vremenske prognoze. Stoga ovaj epigram na Savskom trgu može jedino referirati na tu otadžbinu, sa svim njenim SAO varijetetima, o kojima je Politika brinula tokom devedesetih, naravno u sklopu (ratnih) ciklonskih kretanja, naoblake i padavina. Ukoliko bismo tako definisali neizgovoreno ime otadžbine sa spomenika, onda bi odjednom postalo jasno i o kojim braniocima je reč. Takođe, postalo bi jasno i o kojim žrtvama se radi. Dakle, nije reč o svim žrtvama rata, kako su to želeli da nam predoče predstavnici vlasti, već o srpskim žrtvama iz “odbrambenih (meteoroloških) ratova”, vođenim od 1990. (ovde se radi o još jednom tamnom mestu političke interpretacije prošlosti, jer je predatiran početak rata na tlu SFRJ) do 1999.
Politička ekvilibristika i trauma
Arhitektonska intervencija u prostoru Savskog trga, pod patronatom budnog oka gradskih vlasti čiju ideološku osovinu čine DS i SPS, ne predstavlja, dakle, čak ni relevantno spomen-mesto koje bi moglo da mobiliše komemorativnu energiju za domaće potrebe. Nema ni spomeničkih elemenata koji bi upućivali na to da se radi o sećanju na pretrpljene zločine. Do toga se mora doći interpretativnom akrobatikom. O tome govori i rekacija Udruženja žrtava rata prilikom otkrivanja spomenika. Drugi deo priče čini odsustvo bilo kakve svesti o karakteru ratova koje je Srbija vodila tokom devedesetih godina. Sećanju na počinjene zločine tu nema mesta niti se ijednim simboličkim gestom upućuje na katastrofalne posledice srpske politike toga doba. To bi značilo da nema ni očekivanog preuzimanja odgovornosti za počinjene ratne zločine ni genocid u Srebrenici, bez obzira na izvinjenja koja su se mogla čuti proteklih godina. Bez pamćenja počinilaca koje bi dobilo svoju materijalizaciju u prostoru, i to recimo u Pionirskom parku, na sredokraći između Predsedništva, Skupštine grada i Narodne skupštine Srbije, nijedno izvinjenje neće imati neophodno pokriće da se to zaista i mislilo prilikom izricanja. Takođe, tek bi tim gestom spomenici Kajmakčalanske osmatračnice, Nadežde Petrović i Ive Andrića, pozicionirani u istom parku, dobili pravu dimenziju jasnog odnosa prema prošlosti a možda i nade za budućnost. Ovako ostaje tužna slika spomenika od “korten-čelika” pod senkom famoznog platana. Na kraju bismo mogli da se vratimo na početak i postavimo pitanje o trošenju šezdeset miliona dinara za ovakav nemušti projekat, koji čak nije uspeo da donese vlastima ni nekoliko predizbornih poena kod onih na čiju traumu se i te kako računalo.
Peščanik.net, 29.03.2012.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
- Točak nesreće - 20/03/2024
