Smrt savremenih oblika društvenog poretka treba da razgali dušu, a ne da je rastuži. Međutim, strašno je što odlazeći svet za sobom ne ostavlja naslednika, već trudnu udovicu. Između smrti prvog i rađanja drugog sveta, mnogo će vode proteći; pred nama je duga noć haosa i očajanja.
Autor ovih mudrih, proročkih reči je Aleksandar Hercen, ruski demokratski apatrid, a napisao ih je nedugo nakon propasti revolucija u Evropi 1848. Stara carstva su ponovo preuzela kontrolu. Ali Hercen je znao da je 1848. godina zacrtala njihov kraj, iako ćemo na njega sačekati još sedamdesetak godina. Kakav će to kraj biti, i kakav će novi poredak zameniti carstva, mogao je samo da se pita.
Kao i mnogi drugi Hercenovi zapisi iz londonskog egzila, ovo proročanstvo o trudnoj udovici govori mnogo više o Rusiji nego o srednjoj ili zapadnoj Evropi. Jednom prilikom je uporedio tradicije ruskih i poljskih emigranata koji su ga okruživali u Londonu, rekavši da „Poljaci traže inspiraciju u bezbrojnim svetim relikvijama, dok Rusi imaju samo prazne kolevke“.
Čak i nakon uspona i pada boljševičke revolucije, dominantne u našem 20. veku, čak i nakon zagonetne decenije sa Vladimirom Putinom, još uvek ne znamo kakvo će odojče ruska trudna udovica položiti u kolevku. Ali dok ponovo čitam Hercenove reči, ne mogu da izbegnem podsećanje na Evropu, našu veliku babušku Evropu, koja se proteže od Atlantskog okeana do iza Dnjepra, u kojoj se nalazi manja EU-Evropa, u kojoj je još manja evrozona, koja bi ove godine mogla da postane još manja.
Dočekali smo kraj dva savremena društvena poretka u našoj velikoj Evropi, u godinama posle 1918. Prvi je, naravno, komunistički sistem, oličen u Hladnom ratu, a drugi je regulisani, socijaldemokratski, poredak socijalne države, razvijen u zapadnoevropskim državama posle 1945. Jedna od te dve smrti, da pozajmimo Hercenovu frazu, trebalo bi da razgalli dušu, ali bi druga trebalo da je rastuži.
Šta je sa dugom noći haosa i očajanja? Pa, teško da bi se poslednjih 25 godina u Evropi mogle opisati kao očajne, osim ako ih ne opisuju gubitnici liberalnog kapitalizma. Ali haosa imamo koliko hoćete. Evropskog i globalnog, od finansijskih krahova do političkih protesta, čiji je okidač bila propast hladnoratovske discipline. A dvadeset godina kasnije, dok entuzijazam za tržišnu, deregulisanu ekonomiju počinje da jenjava, stičemo taj hercenovski utisak življenja u mračnom hodniku, u tranziciji između dva poretka. Udovičine prve bolne kontrakcije ne moraju da znače da je porođaj počeo, ali bolovi se već osećaju i u Evropi i u Evroaziji.
Postoji jedna priča, možda je samo anegdota, možda i mit, o nekom izbegličkom kampu negde u Nemačkoj, po završetku rata. Radnici Crvenog krsta sede za stolom i intervjuišu preživele logoraše. Pitaju jednog:
– Dobro, g. Lenbergeru, gde biste sada voleli da odete?
– Na Novi Zeland.
– Na Novi Zeland? Pa to je užasno daleko.
– Daleko od čega?
Za mene kao dete rata, Evropa nije predstavljala ništa dobro. Bilo je to neprijateljsko mesto, iza mora, za čije je otvaranje bila potrebna Operacija Overlord. Bilo je to mesto šokantnih patnji i okrutnosti, ali i herojskih pokreta otpora – znali smo za njih. Ali reč „Evropa“ za mene je dugo zadržala zlokoban prizvuk, kao i za mnoge Britance. Sećam se da sam pedesetih išao da slušam Osvalda Mozlija, onaj njegov neverovatni retorički trik, jeftin ali apsolutno fantastični vašarski ringišpil, od koga vas podilaze žmarci, šta god o tome mislili. Govorio je o potrebi za Evropom, ujedinjenom protiv boljševizma. To mi je svakako dodatno ogadilo Evropu.
Kasnije, kada sam pomalo naginjao bevanizmu, većina mojih prijatelja je smatrala da su planovi za ujedinjenje Evrope deo zavere katoličkih konzervativaca – koji su svi, nema sumnje, bili ratni kolaboracionisti – za oživljavanje Nemačke i satiranje Sovjetskog Saveza atomskim bombama. Ali još kasnije, preselio sam se u Zapadnu Nemačku i odrastao sam. Slušajući mlade Nemce kako iskreno govore o tome da se smatraju Evropljanima, a ne Nemcima, znao sam da ne treba da im se podsmevam, nego da to osećanje shvatim ozbiljno. Za njih je Evropa predstavljala neutralnost, pomirenje, otvorene granice. Nekoliko godina pre toga, neki od njih su prešli most preko Rajne, iz Kela u Strazbur, i krenuli da demoliraju granične prelaze u ime nove Evrope. Strašno su se iznenadili kada su francuski graničari, umesto da ih dočekaju raširenih ruku i kažu „Braćo, uđite“, stali da ih mlate po glavi i guraju u maricu.
U to vreme, sećajući se slika razdraganih vojnika Vermahta kako lome crveno-bele rampe na poljskoj granici, smatrao sam da granice treba čuvati. Ali onda sam pročitao jedan poljski roman. Radilo se o metafori, smišljenoj da prevari cenzora. Roman govori o malom komadiću zemlje, između Belgije i Nemačke, koji su stratezi izgubili iz vida dok su crtali nove evropske granice, posle pada Napoleona. I na tom komadiću zemlje živela je šačica slobodnih ljudi, neopterećenih vojnom obavezom, ličnim kartama, porezima, cenzorima. Srećni, bezdržavni Evropljani.
Četrdesetak godina sam bio ubeđen da je to samo fikcija. Međutim, saznao sam da nije. Pre nekoliko nedelja, otišao sam da se u to uverim. Sada je taj komadić teritorije definitivno deo Belgije. Ali promenio je mnoga imena. Od svih mi se najviše dopada „Diskrepancija Akvizgran“. Češće se zvao Le Moresnet-neutre, ili Kelmis, ili La Calamine. Želeo je da se zove Amikejo, ali vratiću se na to kasnije.
Poljski pisac je to mesto predstavio kao prostu diskrepanciju, jednu od onih grešaka kad se crtaju mape, gde ostavite mali beli trougao na mestu gde se spajaju linije. Ali pruski i holandski diplomati, rasparačavajući Napoleonovo carstvo na Bečkom kongresu, nisu mogli da se slože oko toga kome će pripasti rudnik cinka. Proglasili su taj delić ruralne teritorije neutralnim. Godine 1830. stvorena je Kraljevina Belgija, i ove četiri teritorije, tj. Prusija, Holandija, Belgija i Le Moresnet-neutre (ili Diskrepancija), spajale su se na šumskom brežuljku, i međaši su još uvek tamo. Ne mnogo veća od Hajd parka i Kensington Gardens-a zajedno, Diskrepancija je svojevrsni trougao, preko leta prekriven lepom zelenom šumom, u čijem je jednom uglu bezlični gradić Kelmis.
Čitav vek, građani su živeli od krijumčarenja alkohola u Holandiju, naročito otkad je rudnik cinka propao. Na tom komadiću zemlje, bilo je, ni manje ni više, nego sedamdeset kafana i kafića. Kako su godine prolazile, sa prilivom izbeglica i begunaca iz drugih evropskih zemalja, stanovništvo se povećalo deset puta.
Doktor Vilhelm Moli, jedan brkati lekar, izdao je 1886. lepu seriju poštanskih maraka, ali tu su ideju brzo zaustavile pruske i holandske vlasti iz susedstva, tvrdeći da je u Diskrepanciji važeći zakon još uvek zakon Nepoleonovog carstva, jer se niko nije setio da ga promeni. Dakle, Napoleonov zakon je sproveden, a Napoleonov zakon propisuje da je pošta carski monopol – i eto.
Međutim, 1908. doktor Moli je proglasio Le Moresnet esperantističkom državom, koja će odsad imati da se zove Amikejo, što znači „prijateljstvo“. Esperanto je primljen sa velikim oduševljenjem, a usvojene su i zastava i himna. Ali, do tada je imperijalna Nemačka već počela da pokazuje pretenzije ka ovom deliću zemlje, i dolazilo je do sabotaža, gde su presecani novi električni vodovi. Zatim su 1914, početkom Prvog svetskog rata, nemačke trupe tu umarširale na putu ka Belgiji, i izvršile aneksiju, navodno streljavši nekoliko esperantista.
Nakon rata, Versajskim ugovorom je ovo mesto, kao i svi okolni okruzi, pripalo Belgiji, čime je okončan vek skrivene nezavisnosti. Danas se skoro niko od tamošnjih ljudi ne seća te izgubljene slobode. Nema suvenira u vidu zastave Amikeja, nema reprodukcija poštanskih maraka – nema ničega. A kafana u kojoj su građani položili zakletvu esperantista sada je samo blatnjava rupa u zemlji. Preživeli su samo kameni međaši u šumi, prekriveni snegom.
Ali mislim da za takvu amneziju postoji razlog. Ovaj deo Belgije predstavlja skup jezičkih opština, frankofonih ili germanofonih. Jezik na saobraćajnim znacima menja se na svakom kilometru, i Kelimis, ili La Calamine, zapravo je bilingvalna opština, iako većina ljudi govori nemački. Što se ne uklapa u sliku trvenja između govornika francuskog i holandskog u ostatku Belgije. Jer ovde nema sukoba. U hamburgeriji u Liježu kažu: „Ovde nikog nije briga kojim jezikom govoriš“. I oni žele da tako i ostane, i misle da istorija tu ništa neće promeniti.
Ali ova epizoda je ipak nekako značajna za Evropu. Ona nam govori da može postojati mala Evropa, sans frontieres, govori nam da nacionalne države nisu oduvek prezirale vakuum, niti paničile zbog suverenih diskrepancija. Trebalo bi da nam govori i da Evropljani koji žive pod savremenom tiranijom mogu da prebegnu na ničiju zemlju. I da je Le Moresnet-Amikejo bio neka vrsta vremenskog tunela u našu budućnost, u Evropu jedinstvenog akta i Mastrihtskog ugovora. Bez carinskih barijera, bez zatvorenih granica. Vojna obaveza je praktično davna uspomena. Nema nacionalnih valuta, nema opasnosti od hapšenja zbog bizarnih identitetskih igara.
Međutim, sredinom 20. veka, ventili na evropskom pretis loncu su zavrnuti, a vatra pojačana. Evropa je mesto gde se pritisci – i kreativni i destruktivni – redovno gomilaju, uprkos svemu, čak i sada u ovo humano vreme. Zamisite Evroaziju kao nekakav ogroman neuredan prostor, koji počinje između Kine i Volge, a onda se sužava ka grupi poluostrva i pipaka koji se pružaju u okean. Ili zamislite klopku za ribe, koja se ubrzano puni čudnim koprcavim stvorenjima. Ribe na dnu klopke bacakaju se najsumanutije, dok ih one otpozadi pritiskaju o zid.
Ne znamo tačno kada su počele prve migracije na zapad iz Azije, pa preko Volge i pontskih stepa, do evropskih poluostrva. Ali verovatno je to bilo negde u prvom milenijumu pre nove ere, što se mnogo kasnije u književnim analima beležilo kao selidba stočarsko nomadskih indoiranskih, turskih i mongolskih kultura u crnomorsku oblast, pa potom na istočne obode rimskog i vizantijskog carstva. Zatim je usledilo preko hiljadu godina invazija, progona stanovništva, koje se sve više guralo u onu tesnu klopku za ribe.
Da li bi bilo preterano tvrditi da je očajnički pritisak društava na sve tesnije zapadnoevropsko dno klopke u nekakvoj vezi sa osobenim intenzitetom evropskog ponašanja, evropske opsednutosti promenama, i običaja Evrope da oslobađa psihopatske mlazeve destruktivne energije? Pa, jeste, bilo bi preterano – a već sam vam izneo devetnaestovekovnu metaforu, koju je apsolutno nemoguće potvrditi ili opovrgnuti, i koja stoga nema nikakvu naučnu vrednost.
Međutim, migracijska istorija Evrope od gvozdenog doba ostavila je brojne tragove. Na zapadu je sam pritisak stanovništva na resurse, pre svega na zemlju, podstakao brojne etničke skupine na stapanje i kohabitaciju. Stari kulturno-istorijski pristup arheologiji obeležila je opsednutost identifikacijom navodno različitih etničkih grupa prema njihovoj materijalnoj kulturi. Sada je sasvim jasno da one uopšte nisu morale biti različite. Setite se samo koliko su nemački arheolozi bili besni kad su pronašli naselje nadomak Berlina, gde se jasno videlo da su proto-Sloveni i proto-Nemci zapravo živeli jedni pored drugih, u istoj odvratnoj prljavštini.
Dakle, na Zapadu je demografski riblji pritisak, sa morem za leđima i nepostojećom odstupnicom, primorao dolazeće grupe na procese prilagođavanja, pa čak i asimilacije. Ali dalje na istoku, gde je zemlja bila prostranija a pritisak manji, bilo je drugačije. I dan danas možete pronaći naselja gde se etničke razlike još uvek vide. Na primer, u delovima južne Rusije možete naći kozačko selo, a pored njega jermensko selo, a zatim nekadašnji jevrejski štetl, pre holokausta. Pa onda selo koje je podigla Katarina II, gde stanovnici još uvek govore nekim starim švapskim dijalektom. Ili naselje pontskih Grka u neposrednoj blizini. U tom selu koristi se skoro potpuno zaboravljena verzija grčkog jezika. Oni međusobno trguju, i održavaju svoje predrasude. Ali takav krajolik je teško razumeti u kontekstu zapadnjačke nacionalne države, i njene ideje o nekoj izmišljenoj zajednici i tlapnjama o homogenosti i koheziji. Ali, i ovo je evropski šablon.
Pretpostavljam da je Evropa, ako je zaista klopka za ribe, takođe i neka vrsta Ešerovog crteža, ako me razumete. To je nešto što vidite, ali što zapravo ne bi trebalo da postoji. To je trapezoid sa tri strane – sredozemne, atlantske i baltičke. Evropa, od Atlantskog okeana do… čega?
Pričalo se da je stari Konrad Adenauer, kad je bio kancelar, povremeno bio prinuđen da poseti Zapadni Berlin, pa je putovao noćnim vozom. I dok je voz tutnjao preko mostova na Labi, krećući se ka istoku, on se prevrtao u krevetu i mrmljao „Ah, wieder Asien / Ah, ponovo Azija“. S druge strane, izgleda da je De Gol smatrao da Azija počinje na Uralu. Ova igra nepriznavanja evropskog identiteta svojim susedima otpočela je krajem 18. i početkom 19. veka, pretpostavljam kao vid savremenog nacionalizma. Krenite od okeana, u ovoj igri „bastionizma“, da je tako nazovemo. Krenete od okeana, sa Francuzima koji sebe zamišljaju kao branitelje hrišćanske, katoličke civilizacije od šumskih varvara preko Rajne. Ali onda se ispostavlja da i Nemci sebe smatraju braniteljima Evrope, od primitivnih, nekulturnih Slovena, naročito od nečistih, prevrtljivih Poljaka. Što se tiče Poljske, i ona je stvorila kult svoje nacionalne misije, kao bastion zapadnog katoličkog hrišćanstva i civilizacijskih vrednosti, protiv brutalnih azijatskih hordi šizmatika ili boljševičkih ateista. Zašto ovde stati? Jedna od najistaknutijih crta ruskog nacionalizma bila je ideja o zaštiti Evrope od azijatskih hordi, mongolskih ili kineskih.
Dakle, kroz izmaglicu ovog barikadnog razmišljanja, naziru se obrisi one stare klopke za ribe. Stranci dolaze sa istoka, hoće ono što mi imamo, oni su „drugi“. U ranom periodu migracija na zapad, različitost se ogledala u susretima naseljenih ratara i nomadskih stočara. A to su bili ljudi bez sedišta, bez doma, bez osnove, bez kapitala, u neprekidnom kretanju preko pašnjaka. Ljudi su dugo smatrali da je nomadsko stočarstvo bila rana faza ljudskog razvoja, koja će u naprednijim zemljama evoluirati u naseljeno ratarstvo. Sada znamo da je bilo obrnuto, i da je zapravo pastoralizam napredna struka, proizašla iz neolitske agrikulture.
U svakom slučaju, averzija naseljenih zajednica prema putujućim zajednicama, ili pojedincima, još uvek je odlika Evrope. Entoni Pagden, pišući o Didroovom stavu prema tome, kaže da „njegovo neodobravanje putovanja pripada drevnoj evropskoj tradiciji. Onoj koja pronalazi izvor svake uljudnosti – dakle života koji se živi u gradu, civitates – u naseljenim zajednicama, i koja svaku vrstu nomadstva smatra nepopravljivo divljačkom.“
Prvi susreti grčkih urbanih kolonista i skitskih nomada, na severnoj obali Crnog mora, od 7. ili 6. veka pre nove ere, predstavljali su trenutak uviđanja različitosti. Isprva kao pojave različite i čudne, a kasnije kao pitanja etike i vrednosti – za atinske dramske pisce tokom persijskih ratova, koji su osuđivali „drugost“ negrčkih naroda, pripisujući im poroke, kukavičluk, neobuzdanu strast, preterani luksuz, pritvornost. Nasuprot navodnim grčkim vrlinama – hrabrosti, umerenosti, askezi i istinoljublju. Iz te suprotnosti izniklo je predanje o civilizaciji i varvarstvu, koje nikad nije sasvim razdvojeno, barem u severnoj Evropi, od predanja o čestitom domaćinu na sopstvenoj zemlji, i klanovima lutalica bez korena.
Želim sada da se vratim na one psihopatske mlazeve destruktivne energije o kojima sam govorio. Ne mislim na velike eksplozije, poput ratova koje su Evropljani sebi priredili. Zanimljivija je sklonost zapadne Evrope nečemu što bismo mogli nazvati furia – prelazak pojedinca ili male grupe u stanje bezumnog, divljačkog nasilja ispoljenog kroz nešto što deluje kao nadljudska snaga. Jedna legenda o Kohulinu iz Alstera govori o takvom stanju. Kohulin, junak, postaje dvaput veći dok na kočijama juri u bitku, dok mu se glava na vratu vrti ukrug, a iz očiju mu šiklja vatra. Furia, kao razdorna upotreba krajnje agresije i okrutnosti, dobro je poslužila Evropi u njenim prvim putovanjima u spoljni svet. Krstaški ratovi se mogu smatrati poslednjim varvarskim invazijama, ovaj put idući ka jugoistoku, na Balkan i Orijent.
Ali, dugo pre nego što je Evropa usvojila hrišćanstvo kao priznati politički termin, krstaši su često umeli da nadvladaju snažnijeg neprijatelja pokazujući tu zaslepljenu, ludačku jarost, koja nije imala mnogo veze sa jagnjetom božjim. Najupečatljiviji primer ove furie jeste ponašanje Vaska da Game i njegove male družine portugalskih ratnika, kada su prvi put došli na indijski potkontinent, u Kalikut, 1498. i ponovo 1502. godine. Isprva su ljubazno dočekani od strane vladara, čija je vojska bila daleko brojnija. Ali Portugalci su se potom zavadili sa njim i lokalnim muslimanima. A da bi pokazali koliko su besni, zapalili su hodočasničku lađu, zaključavši skoro 400 putnika u potpalublju da izgore ili da se udave. Nakon toga, Da Gama i njegova banda izmasakrirali su 38 lokalnih ribara, pred njihovim kraljem. U Kalikutu ovako nešto nikad ranije nije viđeno, i Portugalci su dobili skoro sve što su tražili. Vasko da Gama je takođe kralju priredio bombardovanje, pomoću novog evropskog izuma, topa.
Kako je vreme prolazilo, evropska vojna tehnologija ostavila je za sobom sve svoje rivale. Nije više bilo ni potrebe ni sposobnosti za furiu. Zašto da budeš goropadnik, kad možeš jednostavno da povučeš okidač lakog topa. To ne znači da je Evropa imala monopol na masovna ubistva i okrutnost. Međutim, osobenost Evropljana, od srednjeg veka pa nadalje, bila je njihova hitra, ubistvena agresija kao tehnika šokiranja protivnika, koja je služila tome da slomi protivnikovu volju za borbom. Setimo se apela Vilhelma II svojim vojnicima za vreme Bokserskog ustanka u Kini. Rekao je: „Budite kao kralj Atila i njegovi Huni, da biste prokrčili put civilizaciji.“
Tako je prestrašeni svet prihvatio ono što mu je Evropa nametnula: škotske parobrode, nemačku artiljeriju, pamučne proizvode iz Lila ili Mančestera, francusku elektrotehniku, konjak, viski i bele oce. Sve to znamo. Ali meni je zanimljiv, kada govorimo o izvoženju institucija, onaj preovlađujući osećaj neprikladnog. Doći do Dželama ili Zambezija, pa preko njega napraviti most sa prugom, to je problem koji je našao rešenje. Ali osnovati devojačku školu u Ugandi, razvući graničnu ogradu preko afričkih poljana kojima prolaze stočari, stvoriti konfederaciju srodnih naroda Konga u jedinstveno pleme sa jednim poglavicom, i nametnuti jedinstveni dijalekt kao njihov jedini pisani jezik u školama, tu se radi o rešenjima koja traže odgovarajući problem. Isto se može reći za komunizam, i druge evropske izvozne proizvode. I fašizam je, kao evropsko rešenje, povremeno bio imitiran sa stilom na drugim kontinentima, ali tamo nikad nije pronašao pravo tržište.
Dugo pre nego što je Evropa počela da izvozi rešenja, postojalo je interno tržište – planovi da se ovaj kontinent učini bezbednijim. A ovi planovi su odražavali svest da stanovnici kontinenta mogu da zamisle svoja carstva, kraljevstva i gradove-države kao delove neke veće celine. Ponekad je ta celina bila avetinjska. Misao da je staro Rimsko carstvo prosto upalo u recesiju mogla se ponovo javiti. Ponekad se javljala kao međunarodna realnost srednjovekovne crkve. Reč Evropa nije korišćena kao politički termin do 16. ili 17. veka, kada su renesansni i reformacijski humanisti uspeli da definišu kontinent na nov, sekularni način, nezavisno od crkvene dogme.
Ali misao o evropskom jedinstvu, i međusobnoj zavisnosti ili komplementarnosti evropskih hrišćanskih naroda, već je uhvatila korena. Pokojni Gvin Alf Vilijams nazvao je svoju najbolju knjigu „Kada je bio Vels?“ Kada je bila Evropa? Drugim rečima, možemo li identifikovati period kada je Evropa bila istinski, autentično evropska? Možda bi neki katolički istoričar mogao da pronađe pravi datum, ali mislim da bi većina nas shvatila ovo pitanje isto kao Gvin Alf: kao ironičan, postmoderni iskaz. Ako evroentuzijasti doživljavaju zlatno doba kao trenutak od kojeg je sva dalja istorija krenula nadole, kakve ih savremene političke potrebe guraju ka takvoj zabludi? A takvih je zabluda bilo poprilično mnogo, i mnoge od njih bile su arheološke.
Pojedine evropske izložbe ukazuju na bronzano doba kao evropski zametak. Bronzano doba je prikazano kao vreme jedinstvenog tržišta, bez granica, vreme užurbanih trgovinskih puteva gde se ćilibar, zlato i krzno prenose iz baltičkog regiona do Sredozemlja. Druga izložba, „I Celti“ u Veneciji, poslužila se stilom „La Tene“ iz evropskog gvozdenog doba da dočara kontinent koji je politički, kulturno i jezički ujedinjen, preko svog keltskog stanovništva. To su uglavnom besmislice.
Ali keltski evropski mit, poput mnogih saharinskih mitova, nosi određenu političku težinu. Pre nekoliko godina, bio sam u Češkoj, na praškom sajmu knjiga „Svět Knihy“. Bio sam zapanjen sveopštom keltomanijom. Naš štand škotskih i velških pisaca posećivale su grupe mladih Čeha u kiltovima, lica ofarbanih kao u filmu Hrabro srce, a umetnici su nam pokazivali slike boga Luga, i pozivali nas da proslavimo Beltejn u obližnjim pabovima. Ozbiljno su nam objašnjavali da Česi nikad zapravo nisu ni bili Sloveni. Jezik su im nametnule, u prvom milenijumu, pljačkaške horde, a oni su zapravo etnički Kelti. Rimski pisci su pobrojali keltska plemena srednje Evrope, uključujući Boje, i na ovom sajmu, gde su se ponovo otkrivali keltski koreni, police su bile krcate bestselerima Olge Baurove o keltskim romansama i junaštvu na dvoru kraljeva Boja.
Ovu priču navodim jer ona govori o evropskom prevrtljivom preletaštvu. Šta se tu dešavalo? Reč je o kulturnoj posledici političke istorije. Češki nacionalisti 19. veka bili su strastveni slavenofili. Štitili su i negovali svoj jezik, kako bi izbegli katastrofu germanizacije. Rusija je generacijama bila njihov kulturni zaštitnik. Mnogi Česi su bili ubeđeni da bi im Sovjetski Savez 1938. pritekao u pomoć i spasio ih od Hitlera, da su se samo Francuska i Britanija suprotstavile Hitleru u Minhenu. Ali sve se to završilo u avgustu 1968. sa sovjetskom invazijom Čehoslovačke.
Nakon 1968, prisećajući se da je Bohemija nekad bila srce Evrope, Česi su se strastveno okrenuli ka Evropi. Evropa kojoj su sada težili, bogata i slobodna, izgledala je kao da nema nikakve veze sa slovenstvom, koje je svoje pripadnike prepustilo otrcanom despotizmu istoka. Keltski fantazam oduvek je vrebao iz mraka, i nakon plišane revolucije 1989, deo čeških intelektualaca iskoristio je svoju novostečenu slobodu za njegovo promovisanje. Da biste postali Evropljani, bilo vam je bolje da budete Kelti, ne Sloveni. Počela je identitetska migracija. Migracija po ugledu na raka samca, koji beži iz svoje stare u noviju, ugodniju školjku. Dokle će ovaj pokret dogurati, nemam pojma. Verovatno neće stići naročito daleko.
Ali ideja da ljudi dobrovoljno mogu promeniti svoju etničku pripadnost, vrlo je evropska i vrlo utešna. Na mikroplanu, žitelji pograničnih oblasti često su imali fleksibilne identitete, zavisno od toga koja im uniforma zalupa na vrata. Seljaci u onim šumskim oblastima između Poljske i Belorusije, kad ih pritisnu da se nacionalno izjasne, znaju da kažu: „Pa, mi smo tutejszy“ – mi smo ovdašnji ljudi. Još bolji odgovor je kontrapitanje: „Ko pita?“
Kolektivne odluke da se promeni identitet često su se u Evropi donosile u dalekoj prošlosti, često pod pretnjom koplja ili bajoneta. U ranom srednjovekovnom periodu, činilo se da čitavi narodi, naglo i neobjašnjivo, prosto nestaju iz istorije. Ali to se neretko dešavalo zato što su pristajali da promene identitet, prihvatajući novi jezik, običaje, a možda i verske obrede. Ako je to bila cena njihovog opstanka, nisu se previše bunili što je osvajač želeo da se hvali kako je istrebio sve svoje protivnike. To je procedura koju nemački naučnici nazivaju „fiktive Ausrottung“ – fiktivno istrebljenje. Nešto slično se desilo Piktima i galsko-romanskom stanovništvu severne Francuske, nakon franačkog osvajanja.
Evropska raznolikost okupira pažnju brojnih pisaca i novinara u naše vreme. Ali Peri Anderson, u svojoj knjizi „Novi stari svet“, otkriva da taj diskurs nije od početka bio takav. Kritičari iz doba prosvetiteljstva su, za razliku od nas, bili fascinirani sličnostima i paralelama između evropskih naroda. Oni zaista jesu smatrali Evropu jedinstvenim telom, čiji su udovi bili proporcionalni, i nijedan nije dominirao. Njihovo jedinstvo omogućavali su vrlo slične religije, slični maniri, običaji i zakoni. Volter je o Evropi govorio kao o jedinstvenoj republici, podeljenoj na nekoliko država, sa ravnotežom moći kakva se ne može naći nigde drugde u svetu. Gibon je smatrao da je moć pomalo nesrazmerna, ali ne toliko da to ne bude od koristi. Vilijam Robertson iz Edinburga opisivao je evropske narode kao jednu zajednicu sa opštom sličnošću, i citiram: „velikom superiornošću nad ostatkom ljudskog roda“.
Samo se Ruso, zlobno ali dalekovido, podsmevao ovom izmišljanju univerzalnog Evropljanina. „Danas imamo samo Evropljane“, napisao je 1770. Godine, „Svuda isti ukusi, iste strasti, iste vrednosti, svi govore o istom javnom dobru, a svi misle samo na sebe; svi glume umerenost, a svako bi da bude Krez. Nije ih briga kog gospodara služe, čijim se zakonima priklanjaju – dokle god ima para za krađu i žena za sramoćenje, svuda su kao kod kuće.“
Francuska revolucija ili, tačnije, Napoleonovi ratovi koji su usledili, sasvim su promenili prosvetiteljsku viziju. U ovoj posleratnoj Evropi, nakon Bonaparte, nije bilo nikakve prirodne ravnoteže. Ujedinjenja su najčešće bila rezultat saveza u odbrani od neke previše moćne ili ekspanzionističke države. Rezultat Bečkog kongresa 1815. održao se upravo zato, jer se radilo o savezu previše moćnih i ekspanzionističkih država, posvećenih dinastičkom apsolutizmu i gušenju bilo kakve revolucije. Bečki kongres je mogao da dozvoli pojavu majušnog Le Moresnet-a, ali je precrtao veći deo teritorije nekada nezavisne Poljske.
Neki političari i intelektualci nastavili su da prave planove za evropsko ujedinjenje. Ali sada su kao najveću prednost Evrope uzimali njene razlike, a ne njene sličnosti. Što je prilično hladno stanovište, jer su razmišljali o zapadnoj Evropi, a nisu mislili na to šta se dešava sa manje srećnim narodima, čije su se razlike svodile na razliku između slobode i ropstva.
Fransoa Gizo, najefikasniji francuski političar tridesetih godina 19. veka, smatrao je, hladno dijalektički, da je sukob unutrašnjih razlika izvor evropske kolektivne snage. Kao što je Peri Anderson pokazao, Jakob Burkhart i Leopold von Ranke pripadali su istoričarima nemačkog govornog područja koji su slično mislili. Burkhart je pisao o neverovatnoj evropskoj raznolikosti od doba renesanse. Bio je svestan evropske spremnosti na pogubno nasilje, ali je insistirao da istorija treba da se raduje ovom obilju sukobljenih ideja, pojedinaca i naroda.
Sve su to bile, uopšte uzev, konzervativne ličnosti. Evropska levica će takođe prihvatiti san o Ujedinjenim evropskim državama u 19. veku, ali republikanci i rani socijalisti su ovde naglašavali jedinstvo ili federaciju kao način za sprečavanje rata. Katastrofa 1914-1918. podstakla je ovu pacifističku struju na evropskoj intelektualnoj levici, ali joj nije omogućila da dublje preispita pitanja ekonomske i socijalne politike ujedinjene Evrope, niti praktično pitanje njenog ostvarenja. Između ratova, nije manjkalo ogromnih federalističkih vizija, ali konkretnog delovanja prihvatila se francuska vlada, u Ligi naroda 1929, kada je predložila stvaranje Evropske unije.
Tada od toga ništa nije ispalo. Ali bilo je bar tri elementa koji su izvučeni iz ruševina nakon 1945. Prvi je bio da politički cilj unije mora biti stvaranje međunarodnog okvira za obuzdavanje nemačke snage. Drugi je bio da svaka unija mora početi od nekog dogovora o ekonomskoj i industrijskoj integraciji Francuske i Nemačke. Treći, da se stvaranje Evrope, institucionalno i ekonomsko, mora izvršiti odozgo nadole, preko međunarodnih tehnokrata pod političkom zaštitom. Ideja da evropski narod treba u tome da odigraju neku aktivnu ulogu, ili da ga se za nešto pita, nije ozbiljno razmatrana. Na kraju krajeva, mislili su oni, evropski narod ni ne postoji. Možda će jednog dana postojati, što bi omogućilo federaciju po ugledu na Amerikance, zasnovanu na demokratiji, ali besmisleno je na to čekati.
Peri Anderson nalazi korene ove tehnokratske tradicije u delima Sen Simona, s početka 19. veka. Anderson piše: „Bilo je dovoljno da Evropa bude zaštićena od rata, posvećena industrijskom rastu i naučnom napretku za dobrobit svih klasa.“
Ne želim da recitujem čitavu istoriju Evropske unije, od Monea do Van Rompeja. Umesto toga, spomenuću tri sporne, revizionističke ideje o njoj, od kojih je samo jedna moja. Prva ideja jeste da su istoričari evropskog 20. veka izgubili čitavu jednu epizodu istorije. Ona bi se mogla nazvati „Otporaškim prolećem“. To je bila eksplozija, ne samo prkošenja okupatorima Evrope u Drugom svetskom ratu, već i nade i idealizma za budućnost. Ona je pokrenula ljude iz raznih naroda širom kontinenta. Proizvela je programe za socijalnu pravdu i promenu, iznenađujuće slične u različitim zemljama. Njena tekstura, ili kontekst, bila je nacionalno-patriotska. Iz tog razloga, ona jasno pripada nizu nacionalnih ustanaka otpočetih 1848. i završenih, za sada, 1989.
Moglo bi se reći da je ova renesansa, ovo „Otporaško proleće“, počela oko 1943. i ugasila se oko 1948. Do tada se Hladni rat zahuktavao, Sovjetski Savez je nalagao komunistima na Zapadu da prekinu ratnu solidarnost i naprave raskid sa svojim starim drugovima iz socijaldemokratskih ili demohrišćanskih pokreta. Amerikanci, pre svega rešeni da spreče proširenje sovjetskog uticaja na Zapadnu Nemačku, takođe su želeli da se te veze prekinu.
Konstantni elementi otporaškog posleratnog razmišljanja bili su dvojaki. U prvom redu, da predratni poredak u tim državama, koji se obično zasnivao na liberalnom kapitalizmu, nije uspeo da odbrani ni demokratiju ni nacionalnu nezavisnost. Za njihovu propast delom je bila kriva korupcija predratnih nacionalnih elita, koja se često graničila sa izdajom. Neki od njih zaista i jesu bili kolaboracionisti nacističkih okupatora. Dakle, oslobođenje je moralo da se sprovede uz drastične institucionalne i socijalne promene. Drugo, pokreti otpora od Poljske, preko Italije, Grčke i Francuske, do Holandije, uokvirile su ove promene u etatističke, ili socijalne oblike demokratije, koji jesu bili etatistički i socijalistički, ali vrlo daleko od sovjetskog modela. Bilo je višestranačke političke demokratije, garantovanih buržoaskih sloboda, oštrog progresivnog oporezivanja, planirane ekonomije, javnog zdravstvenog osiguranja, širokih nacionalizacija. Ne zaboravite da je na osnivačkom skupu Demohrišćanske partije Angele Merkel, u programu iz 1947, zapisano: „Kapitalistički sistem nije uspeo da ostvari nacionalne i društvene potrebe nemačkog naroda“, i da je zahtevana delimična nacionalizacija teške industrije.
S druge strane, u posleratnoj ujedinjenoj Evropi, vođe pokreta otpora i londonskih vlada u egzilu, bile su mnogo neodređenije. Na kraju krajeva, njihovi sledbenici su se borili da unište ujedinjenu Evropu, Hitlerov novi međunarodni kontinentalni poredak. Proevropski žar su u ratu uglavnom pokazivali ljudi koji su želeli da stupe u redove Waffen SS-a, ili Légion des Volontaires Français, da brane zapadnoevropsku civilizaciju od boljševičkog ateizma. Pokreti otpora nadali su se bratskom, antifašističkom kontinentu, uključujući i Britaniju, gde narodi mogu da žive u miru i prosperitetu, ali njihove institucionalne vizije su bile maglovite. Lepo je verovati da su tih godina dečaci i devojčice u šumama sanjali o evropskoj ekonomskoj zajednici, dok su čekali padobrane sa novom pošiljkom oružja. Ali nisu. Borili su se da oslobode svoje zemlje. Vodio ih je staromodni patriotizam, želeli su da oslobode, pročiste i ponovo izgrade svoje zgažene zemlje.
Što me dovodi do moje druge revizionističke ideje. Nije moja, već velikog pokojnog profesora Alana Milvarda. U svojoj knjizi „Evropsko spasavanje nacionalne države“ iz 1992, opovrgao je ustaljene teorije o stvaranju Evropske zajednice, i o knjizi se još uvek vode žučne polemike. Milvard se tu podsmeva ideji da su dični osnivači ove Evrope rešili da prevaziđu nacionalnu državu. Bilo je upravo obrnuto. Cilj i rezultat prvobitne Evropske zajednice bilo je spasavanje, potvrda i obnova legitimiteta nacionalnih država, narušenih fizički i moralno u poslednjem ratu. Nadnacionalne institucije bile su sredstvo u ostvarenju ovih nacionalnih ciljeva, a ne njihov cilj. Milvard piše: „Ne samo što se nisu odrekli nacionalne države kao temelja boljeg evropskog poretka, već su (osnivači, Mone i ostali) izbili na čelo jer su bili među onima koji su tačno uvideli pozitivnu ulogu koju će nacionalne države igrati u posleratnom poretku. Uz to, nećkali su se oko onih ograničenih prepuštanja nacionalne suverenosti kroz koje su nacionalne države zapadne Evrope zajedno jačale.“ Siguran sam da je to tačno.
Prioritet posleratnih vlada, kao i boraca pokreta otpora, bila je nacija – potreba da se diskreditovana država zameni boljom, koja bi mogla da ponovo dobije legitimitet kod građana. To je važilo i za narodne republike, koalicije u istočnoj i srednjoj Evropi, u kratkom periodu od oko godinu dana, pre nego što je kroz teror uvedena potpuna civilizacija. Ali da bi se ispunio čak i osnovni zahtev legitimiteta, obezbeđivanje hrane i odeće u prodavnicama u vreme nestašice, bilo je potrebno međunarodno grupisanje, deljenje proizvodnje.
Žan Mone nije organizovao Evropsku zajednicu za ugalj i čelik jer je sanjao o Ujedinjenim evropskim državama. Uradio je to da bi obezbedio opstanak francuske čelične industrije i obezbedio Francuskoj udeo u nemačkoj proizvodnji. I to je uspelo. Ekonomska i politička integracija, za više od 50 godina, učvrstila je rastući pakt uglavnom sigurnih i stabilnih nacionalnih država, u poslednje vreme uz pomoć veštih briselskih birokrata.
Da li su ovim državama, od kojih su neke bile prilično zdrave dok ih nije zakačio svinjski grip dužničke krize, zaista još uvek potrebne evropske institucije? Milvard je smatrao da su grandiozne istorijske teorije o Uniji uglavnom besmislice. Da, istina je, u periodu Trente Glorieuses – za tridesetak godina do 1974 – zapadna Evropa je uživala najduži period mira i rasta realnih zarada u svojoj istoriji. Ali šta od tog mira i prosperiteta dugujemo staroj Zajednici? Kažu da je rat između evropskih naroda postao je nezamisliv. Ali u praksi, tvrdi Milvard, to su uglavnom omogućili Amerikanci i hladnoratovska disciplina. Prosperitet, ukidanje carina, slobodan protok novca i ljudi, svakako su bili preduslovi takvog razvoja. Ali neposredni doprinos samog Brisela je vrlo mali. Ulaganja i rizici jesu zasluga obnovljenih nacionalnih država.
Tih trideset godina predstavljaju epohu socijaldemokratskog konsenzusa. Snažne demokratske države, sa velikim javnim sektorima, posvećene punoj zaposlenosti, preraspodeli bogatstva. Kao što je pokojni Toni Džad govorio: „Ne bi trebalo da pamtimo 20. vek samo po njegovim užasima. Socijalna pravda, postignuta u posleratnoj zapadnoj Evropi, bila je jedna od pobeda čovečanstva.“
Ali usledile su tri sasvim različite decenije neoliberalne dogme, koja sada jenjava – koje su nas uvalile u ovaj današnji haos. Očigledno je da su nacionalne države izgubile svoj teško osvojeni legitimitet, privatizujući dužnosti koje utiču na život građana. Birači su izgubili interesovanje za demokratski proces, budući da se država udaljila od njih. Tek sada evropske vlade pokušavaju da ponovo izgrade svoj autoritet. Jedan od načina za to je kroz ubrzanje, a ne usporavanje, međunarodnih integracija. Taj proces ništa nije ubrzalo tako dramatično kao kriza evrozone.
Moj lični doživljaj ove Evrope jeste da ona liči na sunđer. Na živi sunđer, mekane teksture, neodređenog oblika, na bogato i lepo stvorenje u čije se otvorene pore uvlači bezbroj gostujućih organizama. Mislim da ona nikad neće biti čvrsta, metalna nad-država, sposobna za hitre odluke o ratu i miru. U realnosti, ona će se uvek oslanjati na zaštitu nekog drugog.
Pravni filozof Pufendorf govorio je da je Sveto rimsko carstvo „’monstro simile’ (nalik čudovištu) koje ne teži razumevanju, već samo očuvanju“. Ovo nežno evropsko čudovište ima neke predmoderne presedane, a jedan od njih je Poljsko-litvanska državna zajednica, stara Žečpospolita. Iako je na kraju stradala od svojih autoritarnih suseda krajem 18. veka, Zajednica je živela kao loše definisana, neefikasna, gostoprimljiva, decentralizovana, prilično tolerantna, federativna i multikulturalna oblast, skoro 400 godina. Najveći deo tog vremena, bila je najveća država u istočnoj Evropi. Njena sopstvena demokratičnost, ili nenaklonjenost autoritetu, doprinela je njenom rušenju.
Poljski Sejm funkcionisao je po principu jednoglasnosti, kao što verovatno znate. Liberum veto – jedan član je bio dovoljan da zaustavi ili poništi sav prethodni rad jednog zasedanja. Kao što isuviše dobro znamo, tako funkcionišu i glavni organi Evropske unije. Monstro simile. Ovo je istakao i Radek Sikorski, ministar spoljnih poslova Poljske, u svom sjajnom govoru koji je u decembru održao u Berlinu. Poljsko-litvanska zajednica predugo je odlagala reformu kako bi sprečila raspad. U krizi evrozone, Evropska unija mora reagovati odmah. Kao što je rekao, on je prvi ministar spoljnih poslova Poljske koji je priznao da se nemačke snage boji manje nego što se boji nemačke neaktivnosti. Evropska unija sada ima izbor između dublje integracije ili raspada. A njegov izbor, kao predstavnika zemlje izvan evrozone koja teži da u nju uđe, jeste ubrzano integrisanje u federativnu zajednicu. Pravi konjički juriš od govora.
Ne slažem se sa smelim Radekom u svemu. On je, na primer, strastveni neoliberal. Niti mogu da zamislim briselsku vojsku koja bi zaplašila bilo koga osim svog računovodstvenog odeljenja. Ali smatram da je u pravu što se tiče dalje integracije. Zato će se evro-kriza još pogoršati, ali će se onda pronaći rešenje. Evropska unija bez zajedničke valute postala je nezamisliva. U jednom delu svog govora, Sikorski se približava Alanu Milvardu, u tome da Evropska unija i nacionalna država nisu međusobno isključivi pojmovi, već komplementarni. Kaže Radek: „Što veća ovlašćenja i legitimitet dajemo federalnim institucijama, utoliko će države članice biti sigurnije da će određeni prerogativi – nacionalni identitet, kultura, životni stil… – zauvek ostati u delokrugu država“. Čudno je da to govori jedan promoter slobodnog tržišta, jer to znači da će dublja integracija još jednom pomoći izabranim vladama, poljuljanim dvadesetogodišnjim tlapnjama o maloj državi, da povrate svoju samouverenost, da pronađu put nazad do svojih građana.
Šta je sa Britanijom? Svi u Evropskoj uniji, skoro svi, žale zbog britanskog poluodvojenog položaja. Ali meni se sada čini, i na neki način mi je zbog toga žao, da je i Uniji i evrozoni bolje bez Britanije. Partner koji im je stvarno potreban je jedna druga zemlja, i ona se zove Engleska. Škotska će lako pronaći sebi mesto u ovim institucijama, bez ikakvih problema. Ali Engleska, lišena svojih velikobritanskih pretenzija, lišena arhaičnog poimanja suverenosti, i svojih zabluda o „specijalnim odnosima“, takva Engleska bi mogla da ponovo pronađe put do vodeće evropske države.
Skoro trideset godina je prošlo od početka propadanja starog, hladnoratovskog socijaldemokratskog poretka. Ali, Hercenova trudna udovica napokon oseća neke kontrakcije. Da li je to novo rađanje takozvanog reformisanog kapitalizma? Neočekivana gomila braće i sestara dok se stare države dele? Ili evropski poredak ponovo otkrivene slobode, jednakosi i bratstva, gde ćemo, da se poslužimo rečima Tonija Džada „ponovo otkriti prirodu javnog dobra“. Za ovo poslednje, ja bih rado podigao zastavu Amikeja.
London Review of Books, 22.03.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 07.04.2012.
