Obilićev venac u Beogradu 2019.
Obilićev venac u Beogradu 2019, foto: Peščanik

Prikaz knjige Christine Corton „London Fog: The Biography / Londonska magla: biografija“, Belknap Press / Harvard University Press, 2015.

Mali pab Midlton Arms još je tu i ispred njega pešački prelaz u ulici Kanonberi. Izašao sam iz paba te večeri početkom decembra 1962. i zbunjen zastao kad su se za mnom zatvorila vrata. Nije bilo prelaza, nije bilo semafora. Mogao sam da razaznam vlažne, sjajne ploče na tlu, ali ne i ivičnjak. Zakoračio sam, sleteo s pločnika i zateturao se po kolovozu. Dok sam vukao noge kroz gustu žutu magluštinu, najednom sam video nešto nalik na nisku semenki od pomorandže okačenu iznad ulice. Nastavio sam da se krećem u tom pravcu sve dok se nisam sudario s nečim širokim i tvrdim: velikim objektom koji je, kao što se pokazalo, bio londonski autobus, isprečen na kolovozu, napušten od putnika i vozača. Semenke pomorandže su bile sijalice njegovih svetiljki na prvom nivou. Bilo je mirno, ali ne bezvučno. Kao u nekoj priči H. Dž. Velsa u kojoj se vreme usporilo, a zvuci dezintegrisali. Negde se pokrenuo motor automobila. Udaljeni kamion na putu za Šordič je zatrubio. Oglasio se isprekidani zvuk alarma. Začuli su se udarci štapa o tlo, koji su mogli biti daleko ili blizu, zatim nekoliko koraka i onda ništa.

Bila je to poslednja londonska magla. Deca u Bou morala su da prespavaju u učionicama. Hiljade napuštenih automobila blokirali su Severnu obilaznicu. Vojvotkinja od Kenta nije uspela da poleti iz Stansteda; premijer nije mogao da ode na večeru u hotelu Savoj. Jedan majmun se izgubio u ulici Oksford, a jedan slavonski gnjurac – koji je pokušavao da migrira iako nije video ni zemlju ni zvezde – prisilno se spustio u ulicu Ridžent. U Ričmondu je jedan biciklista upao u reku. Krenuo je talas provala.

Magli je pripisana krivica za 750 mrtvih, što nije bilo mnogo u poređenju s pretposlednjom „Velikom maglom“ deset godina pre ove, koja je, smatra se, ubila preko 4.000 ljudi. Ali „magla-ubica“ izazvala je mnogo veće javno negodovanje od svoje prethodnice iz 1952, pre svega zbog povećanog sadržaja sumpordioksida. Novine su grmele da ona nije smela da se dogodi: zar Zakon o čistom vazduhu nije na snazi od 1956? Ta javna povika i bolje sprovođenje mera za kontrolu dima i za zone bez dima zaslužni su za to što je magla iz 1962. bila poslednja klasična londonska magla. Od druge polovine 60-ih godina prošlog veka, smog od ugljovodonika iz automobila postao je glavna pretnja londonskim plućima. „Londonski specijalitet“, „čorba od suvog graška“ koja je toliko vekova bila brend grada više nije viđena i – kažu logika i nauka – nikad neće ni biti viđena. Ali to smo mislili i pre 1962.

Izvrsna knjiga Kristin Korton istražuje tri pitanja: kako su ljudi objašnjavali londonsku maglu; šta su u vezi s njom preduzimali; i kako je ona postala tako ogromno, naizgled neiscrpno vrelo kulture i metafora. Podložnost magli, u krajnoj liniji, ima veze s položajem Londona u rečnom basenu i s brdima severno od grada koja onemogućuju strujanje vazduha. Atmosfera se zgušnjavala već u vreme Tjudora, kad je kraljica Elizabeta rekla da je „vrlo žaloste i uznemiravaju ukus i dim uglja“. Tada i u 17. veku krivica je svaljivana na industriju, na dim od sagorevanja drveta u procesu pečenja kreča i ugljeni dim iz pivara, pekara i topionica stakla. Usvojoj raspravi Zadimljenost ili neprijatnost londonskog vazduha i dima (1661) Džon Evelin odbacuje ideju da su porodična ognjišta kriva za neprijatnu pojavu, što je u to vreme verovatno bilo tačno.

Evelin je pisao o „oblacima dima i sumpora, punim smrada i tame“, i primetio je da zagađeni vazduh „na svemu što dotakne ostavlja čađavi premaz sličan krznu“. Taj London sam i ja zatekao kada sam tokom Drugog svetskog rata ugledao grad crnih hramova čiji su stubovi i lukovi bili umotani u plišani pokrov smoga. (Mogu li mlađi od 50 godina, koji su videli samo uglancani centar grada, da zamisle taj prizor?) Evelinov predlog je bio da se sve delatnosti povezane s dimom izmeste iz Londona i da se grad okruži miomirisnim rastinjem. Ništa nije učinjeno. Ali optuživanjem fabrika započelo je nadmudrivanje između industrijskog lobija i onih koji su govorili o sve većoj opasnosti po zdravlje građana i normalan gradski život, i na tu igru je protraćeno 400 godina. Posebno u viktorijanskim i edvardijanskim godinama, političari su se na sve načine dovijali da izbegnu i samu pomisao na to da londonsku maglu, više nego fabrički dimnjaci, proizvodi sagorevanje uglja u domovima građana – dakle, sama sveta porodična ognjišta. Kao što je 1822. napisao jedan novinar, svakom predlogu da se dim kontroliše usprotivili bi se „dimobraniteljski“ poslanici u interesu industrije i kad god bi nastupila pauza u radu parlamenta, „ponovo bismo zapadali u svoju iskonsku čađ“.

Krajem 18. i početkom 19. veka London je već pominjan kao „Dim“, i magle su bile sve češće i gušće. Njihova boja je postajala tamnija, prelazila je iz sumpornožute u smeđu, pa čak i crnu kako se zgušnjavao tovar čestica gareži. Zakon kojim se nalagalo vlasnicima parnih mašina da nešto preduzmu nije imao nikakvo dejstvo. Parlament se okrenuo manjem izvoru zagađenja, ali – pošto su engleske šume uglavnom bile raskrčene – rastuće londonsko stanovništvo za grejanje i kuvanje nije imalo na raspolaganju ništa osim uglja.

Temperaturne inverzije – kad je gornji sloj toplijeg vazduha sprečavao hladniji, zagađeni vazduh bliži tlu da se rasprši – prizvodile su takve magle da se dan gotovo nije razlikovao od noći jer je sadržaj čađi u londonskom vazduhu bio sve veći. Žitelji Londona su navikli da posle magle peru odeću na kojoj su se nahvatale masne naslage čađi i smatrali su da je potpuno normalno da iskašljavaju crn sekret. Više od sto godina kasnije, budući političar Kris Prajor skinuo je masku koju mu je majka dala za vreme magle iz 1952. i video da je obložena smeđom smolastom masom „nalik marmajtu“ (namazu od pivskog kvasca). Pedesetih godina, kad sam radio u Mančesteru, tamo nije bilo ništa bolje – navikao sam na crne mrlje na svojoj maramici.

U doba romantizma, magla je bila predmet poruge, ali i veličanja. U Don Žuanu Bajron je ovako opisao prestonicu: „džinovska sivosmeđa kupola nalik kruni od pakpapira na glavi dvorske lude – to je grad London“. Književni opisi magle su postali prijatna dužnost svih pisaca koji su dolazili u posetu prestonici, baš kao i dramatični crteži perom katedrale Sv. Pavla koja se uzdiže iznad oblaka dima. Tridesetih godina 19. veka ovde se rodio omiljeni i neprestano ponavljani trop (nepobeđena Engleska koja se uzdiže nad olujnim oblacima) koji je dostigao vrhunac na jednoj slici iz 1940: kupola Sv. Pavla izranja iz vatre i dima ratnog kovitlaca.

Imena magle su evoluirala tokom 19. veka. „Čorba od suvog graška“ se ponekad pripisuje Melvilu. On je 1850. pisao da je upoznao „starinsku londonsku maglu nalik čorbi od suvog graška – mutne, tamnožute boje“. Ali iz toga se može zaključiti da je taj izraz već uveliko bio u upotrebi. (Korton koja je sklona prilično ljupkim napadima pedanterije ovde se upušta u raspravu o vrstama suvog graška, pripremanju čorbe i ishrani viktorijanske sirotinje. Ona takođe napominje da je gusta žuta magla imala prepoznatljiv ukus i da su se neki žitelji i gosti Londona, impresionirani tamnožutim pudingom od graška, poigravali idejom da je magla zapravo hranljiva.) Njeno drugo ime je bilo „londonski bršljen“. Reč „smog“ skovao je 1904. Henri de Ve, koji je vodio kampanju protiv dima, a tek kasnije je ona počela da označava hemijsko zagađenje vazduha prouzrokovano saobraćajem. „Londonski specijalitet“, s druge strane, ima mnogo dužu istoriju. Smatra se da je taj izraz smislio Čarls Dikens za članak o uslovima života u Spitofildsu, delu istočnog Londona, gde je citirao jednog tkača koji se žalio da „crni londonski specijalitet“ ostavlja mrlje na tkanini. Dikens je taj izraz ponovo upotrebio u Ukletoj kući. Korton ga je, međutim, pronašla u pratećem tekstu za jednu karikaturu Majkla Igertona (njen izbor ilustracija londonske magle, od Krikšenka do Dejvida Langdona, zanimljiv je i informativan).

Korton se divi Dikensovom majstorstvu u „korišćenju magle kao proširene metafore“. Naravno, nijedna magla u literaturi ne može da se meri sa onom iz uvoda za Ukletu kuću: „Magla svuda. Magla uzvodno, gde teče među zelenim ostrvcima i livadama, magla nizvodno, gde se ukaljana valja među kontejnerima s robom u pristaništu, i zagađena obala velikog (i prljavog) grada“. Magla, na kraju, obavija Visoki sud lorda kancelara, „najkužnijeg među ogrezlim grešnicima“. Dikensova metafora nadrasta zagađeni grad. Magla je za njega metafora kraja sveta, teškog siromaštva, nezasluženih bolesti, neprirodnosti gradova i industrija, neizlečive arogancije i gluposti.

Korton je skrenula pažnju i na jednu posebno jezivu upotrebu ove metafore: magla kao silovatelj i ubica. U Našem zajedničkom prijatelju, Dikens je opisao „plačevnu gasnu lampu u prozoru računovodstva i provalnički pramen magle koji se ušunjava kroz ključaonicu ulaznih vrata da je zadavi“. Dikens je koristio maglu kao sredstvo osvete, kao metaforu za raspadanje pojedinca, kao opštu neodređenost u kojoj se događaju preobražaji. Čini se da nema ničeg što taj čovek nije mogao da uradi s tom pojavom koja, kao što se žali Gapi u Ukletoj kući, „ostavlja fleke kao imalin“.

Magla je dostigla vrhunac 80-ih godina 19. veka. Gradska populacija je naglo rasla od 1840. i već 1880. u gradu je bilo tri i po miliona ognjišta u kojima je goreo jeftin ugalj. Vatre su često održavane tokom cele noći dodavanjem velike količine ugljene prašine iz koje je kuljao dim. Potrošnja uglja u Londonu porasla je s pet miliona tona 1862. na 11 miliona 20 godina kasnije. Za vreme magle 1879. smrtnost je porasla za 200 odsto, a 1886. je procenjeno da bronhitis odnosi 700 života nedeljno u sve češćim periodima magle. Od 1881. do 1885. London je u proseku imao 55 maglovitih dana godišnje, a od 1886. do 1890. njihov broj se popeo na 63.

Ta statistika smrtnosti izazvala je novi talas upozorenja, od British Medical Journala do vrlo popularnog pamfleta Londonske magle Roloa Rasela, sina bivšeg premijera. Ona je takođe podstakla imaginaciju. Magla je sada simbolizovala raspad društva i krah uljudnosti i civilizovanog poretka. Magla iz 1886. podudarila se s pravim pljačkaškim orgijanjem, kamenovanjem klubova Vest Enda i nemirima na Trafalgar Skveru i u drugim delovima Londona. Sada se sumnjalo da „momci za vezu“ koji su, s bakljom u ruci, vodili kočije i pešake kroz maglu, namamljuju svoje mušterije u razbojničke zasede. Znalci su počeli da govore o moralnom i telesnom propadanju sirotinje usled lošeg zdravlja, koje je delimično posledica zagađenog vazduha.

Pisci su se zainteresovali za osećanja mladih, ranjivih žena koje same lutaju kroz tminu. U Portretu jedne lejdi Henri Džejms je poslao Izabel Arčer, bez ikakve pratnje, da hrabro korača kroz „gust, taman vazduh“ od Justona do Pikadilija. Korton, međutim, sugeriše da je magla „metaforička predstava nedostatka svetlosti u njenom životu, tmine njene emocionalne budućnosti“. Ni prvi ni poslednji put u ovoj knjizi, autorka vrlo smelim tumačenjem pravi sopstvenu čorbu od suvog graška. U Princezi Kazamasimi ona nalazi dve žene koje su „zarobljene u magli lažne ideologije i lažnih moralnih vrednosti“. Džejms je priznavao da ga magla fascinira. Ona je za njega značila da London još „odiše svojom čudnovatošću“ i činilo mu se da ona na neki način štiti ljude tako što ukida svaku predstavu o vremenu, pa čak i o godišnjem dobu.

Korton je sakupila neverovatnu zbirku fikcije u kojoj magla igra važnu ulogu. Otkrila je čitavu policu zaboravljenih romana iz serije „Zla kob Londona“ u kojima hiljade, pa i milioni ljudi ginu jer se poredak raspada i zverski nemoral izranja iz izmaglica zagušljivih sirotinjskih kvartova. U gotovo celoj toj literaturi – i onoj kvalitetnoj i onoj jeftinoj – u središtu zapleta je sudbina žena u magli. Nekad ih siluje rulja, a nekad – posebno posle vajtčepelskih ubistava – bivaju rasporene i zadavljene. Ali ponekad magleni zastor poklanja ženi trenutak slobode u kom može da pobegne od uloge koja joj je dodeljena (prefinjeni primer je priča „Ljubav u magli“ Hester Oukli: neprepoznata princeza stupa u vezu s neznancem koji je spasava na ulici). H. Dž. Vels u romanu Ljubav i gospodin Lušam (1899) opisuje kako magla pretvara „svaki metar pločnika u privatnu sobu“: „čovek je mogao da uradi hiljadu bestidnih, važnih stvari koje su iziskivale različite stepene pritiska i milovanja male ruke“.

U toj školi fikcije magla daje muškarcu još veću moć. Za žene je, piše Korton, londonska magla bila pretnja jer je povećavala opasnost od muškog nasilja, ubistva i silovanja. Ona je zamagljivala društvene i moralne razlike i mada je… obezbeđivala dobrodošlu anonimnost za ljubav i romantiku, ipak je donosila opasnosti koje su nalagale prisustvo muškog zaštitnika. U svetu koji je magla svela na prirodno stanje ili koji je vratila u preistoriju, snažan muškarac je bio kralj.

Strani posetioci viktorijanskog Londona pustili su s lanca svoje metafore. Ipolit Ten: „Sa udaljenosti od tridesetak koraka neka kuća ili parobrod izgledaju kao mrlje od mastila na upijaču… posle jednog sata hoda čoveka obuzima splin i samoubistvo mu postaje sasvim razumljivo“. Natanijel Hotorn je doživeo maglu kao „sablast blata, oduhovljeni medijum pokojnog blata po kom pokojni građani Londona gacaju u Hadu“. Džejms Vistler je došao iz Amerike, Peterburga i Pariza, da naslika Nokturno u sivom i zlatnom, Pikadili (oko 1882), najsmeliji primerak maglene umetnosti 19. veka. Klod Mone je radio u sobi hotela Savoj ili u bolnici Sv. Tome i proizveo gotovo stotinu slika magle oko mostova na Temzi i oko vestminsterskih kula. Za njega je najgori trenutak nastupio jednog dana kad je ustao i video da je vazduh potpuno čist: „Užasnuo sam se kad sam video da nema magle, čak ni pramička izmaglice; očajavao sam… ali onda, malo po malo, kako su se palile vatre, dim i magla su počeli da se vraćaju“. Ta vrsta dimoljublja navela je Oskara Vajlda da primeti da „londonske magle nisu postojale dok ih umetnost nije izmislila. Sada su, mora se priznati, magle doterane do krajnosti i postale su puki manirizam jedne klike“.

Džozef Konrad je razborito koristio maglu kad je pisao o Londonu, ali je postizao lepe rezultate. Tajni agent je njome natopljen. Korton sugeriše, ovog puta ubedljivo, da „magla označava raspadanje Verlokovih i Stivijevih moralnih percepcija i zbrkanost identiteta“. Ali naša autorka je na tanjem ledu kad dođe do Konana Dojla i Šerloka Holmsa. U tim pričama magla je svuda, kao što ona tačno primećuje, ali je preterano reći da magla „može predstavljati stanje Holmsovog uma pre nego što konačno reši neku misteriju“ ili da je magla „označitelj za Holmsovo mentalno stanje u trenucima kad ne rešava neki slučaj“.

Korton je, međutim, ubedljiva kad kaže da sada – krajem viktorijanskog veka i početkom sledećeg – način na koji se magla koristi u fikciji dobija nove elemente. Jedna nova nit je nacionalistička, čak ksenofobična u godinama kada Evropa klizi u rat i Britanija se utrkuje s Nemačkom u pomorskom naoružanju. Hju Oven u Otrovnom oblaku (1908) pripisuje istrebljivačku maglu uvozu jeftinog i škodljivog stranog uglja (štrajk nelojalnih britanskih rudara uništio je domaću industriju); ali Kraljevska mornarica uspeva da potuče divlje pobunjenike Ist Enda i očisti Temzu od otpadaka. „Magla je tu postala”, kaže Korton, „nešto strano, što treba razjuriti britanskom vojnom akcijom“.

Korton će uočiti još jednu promenu – sve češće povezivanje londonske magle s prošlošću. U deceniji koja je prethodila 1914. vazduh je postajao čistiji. Tokom 80-ih godina 19. veka grad je u proseku bio u magli 60 dana godišnje; 1900. taj broj je opao na dvadesetak. Razlozi su, između ostalog, širenje šporeta na plin, postepeno zamenjivanje malih parnih mašina elektromotorima, bolja ložišta u domaćinstvima i kažnjavanje nezakonitih zagađivača. Kad bi se ipak pojavila, magla je bila bleđa; retko je dostizala crnu boju starog Specijaliteta. Pisci koji su posezali za metaforom čorbe od suvog graška počeli su da pomeraju svoje priče u prošlost. Rane priče o Šerloku Holmsu nagoveštavale su da je veliki detektiv modernizator koji dela u sadašnjosti. Ali kad je Konan Dojl morao da ga uskrsne (nakon što ga je likvidirao na vodopadima reke Rajhenbah), Holms je postao figura iz starijih vremena; njegovi podvizi su preneseni u vreme magle i plinskog svetla. Radnja „Avanture planova Brus-Partington“, napisane 1908, zbiva se 90-ih godina 19. veka. Konrad, koji je pisao približno u isto vreme, smestio je Tajnog agenta u 80-e godine prethodnog veka, a Vels je roman Ljubav i gospodin Lušam, sa svim njegovim maglama, postavio dvadesetak godina unazad u odnosu na 1899. kad je objavljen. Kao što kaže Korton, kult Dikensa je s godinama tako porastao da se prostor za iskazivanje nečeg originalnog o londonskoj magli žalosno suzio.

Ali magla ipak nije otišla. Posle Prvog svetskog rata navalila je na grad sa starom žestinom. Vrlo gusta čorba od suvog graška zadesila je London u novembru 1921, a ubrzo su usledili „mrki zidovi“, jedan u januaru 1922, a drugi u novembru sledeće zime. Tokom perioda magle u decembru 1924. momci za vezu su se ponovo pojavili na ulicama Londona; ovog puta su svojim bakljama osvetljavali put motornim automobilima. U vreme kad je T. S. Eliot u Pustoj zemlji evocirao „mrku maglu u zimsko svitanje“, Odbor za istraživanje atmosferskog zagađenja insistirao je na tome da dve trećine problema izazivaju domaća ložišta.

Novim instrumentima zabeleženo je 340.000 delića čađi u svakom kubnom inču vazduha koji građani Londona udišu po maglovitom danu. Lord Njutn, najveći borac protiv ugljenog dima, tvrdio je da „na London godišnje padne najmanje 70.000 tona čađi“. Kao da se taj problem ponovo povećavao, i po učestalosti i po gustini. Da nije to, najzad, neizostavni deo londonskog života – nešto čime se treba ponositi? Dvadesetih godina 20. veka H. V. Morton je napisao da „stranac u svojoj prvoj magli nalazi nebrojena uzbuđenja; a građanin Londona, koliko god da je mrzi, ne može poreći da postoji izvesna detinjasta radost u iznenadnom prekidu rutine, u tome što se druga strana ulice doživljava kao avantura i opasnost“.

Nauka je počela da odnosi prevagu. Parlament je nalazio bezbroj razloga da odgodi i zaobiđe zakone o smanjenju dima, ali sredinom 20-ih bilo je malo onih koji su poricali da su domaća grejna tela glavni proizvođač magle. Sad se vodila bitka oko prava države da ih napadne.

Lord Banberi, užasnut, lordu Njutnu: „Plemeniti lord kaže da ne želi da služavka nosi kantu sa ugljem dva ili tri sprata. On kaže da treba uvesti grejanje na gas. Ja sam uvek verovao da je ovo slobodna zemlja“. Reformisti su postepeno nadigrali konzervativce. Gas i električna energija postali su jeftiniji i lakši za upotrebu. Ipak, industrija i ugljeni lobi nisu se predavali; u decembru 1926. oslabljeni Zakon o smanjivanju dima, koji je konačno usvojen, ostavio je domaća ognjišta netaknuta. Ali Nacionalno društvo za smanjenje dima nije sedelo skrštenih ruku, a pomoglo mu je postojano prelaženje na plin (1938. ugalj je zadovoljavao manje od polovine potreba domaćinstva za gorivom).

Guste magle preživele su do 30-ih godina 20. veka. Mladi Erik Hobsbom je došao u London 1933. i u svom dnevniku opisao Specijalitet: „Evo me u mom svetu čiji je prečnik deset metara. Izvan njega je belina koja sve usisava“. Magla se vratila na velika vrata posle Drugog svetskog rata sa zastrašujućim mrakom u decembru 1948, koji je trajao nekoliko dana i paralisao brodove i avione. Onda je došla džinovska, besprimerna magla od 4. decembra 1952, koja je trajala bezmalo nedelju dana i pokrila oblast čiji je prečnik bio šezdesetak kilometara. Gusta i žuta, potpuno je zaustavila transport, potamanila životinje na stočnom sajmu u Smitfildu i odnela između 4 i 6 hiljada ljudskih života.

Gnevni javni pozivi da se nešto preduzme postaju zaglušujući. Harold Makmilan, tadašnji ministar stanovanja, bio je sasvim zatečen: „Ne možemo mnogo da učinimo, ali možemo se praviti da radimo – a danas je to pola bitke“. Ali odbori su se sastajali, sakupljali dokaze i preporučivali, i 1956. konačno je donesen zakon kojim su proglašene bezdimne zone širom Londona (Mančester ih je već godinama imao). I to bi bilo sve za London da u decembru 1962. nije naišla neočekivana magla koja je gušila građane s više sumpordioksida, ali s manje čađi nego ranije. Bezdimne zone su proširene tokom 60-ih i londonska magla je konačno otposlata u književnost.

Dotad je ona bila neiscrpno književno vrelo. Korton se ponovo okreće fikciji u poslednjih sto godina. Magla je bila na prozorima kad je Soims Forsajt „najzad iskoristio svoje pravo i poneo se kao muškarac“ tako što je silovao svoju ženu Irenu; Kristijana Brend i P. D. Džejms umočile su zločin u čorbu od suvog graška; Henri Grin u Putovanju na zabavu (1939) koristi maglu da zaustavi grupu veselih mladih ljudi koja se zaputila na Kontinent. Embrouz Silk, junak romana Ivlina Voa Okačite više zastava (1942), žali zbog opadanja Engleske koje je započelo „onog dana kad smo napustili ugalj“: „Nekad smo živeli u magli, u raskošnim, sjajnim, žućkastomrkim maglama našeg ranog detinjstva. Zlatna aura Zlatnog doba… Magla se diže, svet nas vidi onakve kakvi jesmo, i što je još gore, sami sebe vidimo onakve kakvi jesmo“.

Frenk Kermoud, kad govori o Henriju Grinu, shvata uticaj magle kao „zakazivanje čula… prekid u konvencionalnoj obradi informacija, u našem banalnom, konvencionalnom znanju o tome gde smo i šta smo“. To je sasvim tačno. Romanopisci čija je tema „Zla kob Londona“ shvatili su jednu važnu stvar: kad ne možete da vidite gde ste, ne znate ko ste. U Londonu je magla značila strah, iznenadnu solidarnost među neznancima, ukidanje klasnih barijera, erupciju zločina.

Korton je napisala promišljenu, živahnu, vrlo upečatljivu knjigu. Ali mogla je da izvuče mnogo više iz sličnosti između doživljaja magle i bombardovanja Londona u Drugom svetskom ratu. I onda su ljudi tokom zamračenja savladavali strah povezujući se s neznancima dok su se saplitali o ruševine klasnih odnosa, odbacivali moralne inhibicije i pokušavali da se nose s bombama i najvećim talasom zločina u istoriji Londona. Jednokratne katastrofe – poplava, kuga ili požar, pa čak i bombaši samoubice u podzemnoj železnici – ne menjaju percepcije na isti način. Magla je, paradoksalno, sa sobom donela viziju da stvari mogu biti drukčije, mnogo gore, ali na neki način i mnogo bolje. Londonu u 21. veku, podeljenom i neobuzdanom kao što je uvek bio, dobro bi došao neki novi Specijalitet koji bi malo zamaglio njegove arogantne izvesnosti.

London Review of Books, 08.10.2015.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 25.01.2020.

EKOLOGIJA