Reakcija slušateljke na našu poslednju radio emisiju.
Čini mi se da ovakvi događaji kao što je nažalost neuspelo održavanje Parade Ponosa, imaju jednu dobru stranu: na površinu ponovo isplivaju klučni problemi koji već dve decenije plutaju našom svakodnevicom. Ovogodišnji fokus, bar za mene je na jednom od najvažnijih pitanja srpskog društva, a naročito crkve, koji je Svetlana lepo „krstila“ kao „deficit milosrđa“. Milosrđe ne samo da se pokazalo kao nesvojstveno većinskom kliru SPC, već njegovo zabrinjavajuće odsustvo svedoči o deficitu hrišćanstva upravo unutar institucije koja ga propoveda. Crkva nas uči da je svako ljudsko biće „ikona Božija“ ili, sekularnim jezikom, svako ljudsko biće ima pravo na „ljudsko dostojanstvo i slobodu“, kako je i rekla Vesna Rakić-Vodinelić.
No neprepoznavanje drugoga – „bližnjega“ kao ikone Božije počelo je još ratovima devedesetih: deficit milosrđa je postojao prema građanima Sarajeva, srebreničkim dečacima, ženama i deci na ex-jugoslovenskim prostorima, a sve u ime Hrista i nacije koja ga samoproklamovano predstavlja. Milosti nije bilo prema drugim nacijama zato što je nema ni prema pripadnicima sopstvene, a tako voljene nacije, nema je prema neistomišljenicima, neposlušnima, drugačijima, siromašnima, beznačajnima. Peranovićevo iživljavanje i batinanje narkomana, tog siledžije-popa na harli dejvidsonu, završilo se surovim ubistvom, jer je nasilje tolerisano i prihvaćeno kao jedan od načina prevaspitavanja i uterivanja Hrista u grešnike. Nasilje je prvi put tolerisano u Peranovićevom slučaju, zato što je već bilo postalo praksa. I tako je Hristos isteran iz crkve. Prešao je na stranu na kojoj je zapravo uvek i bio, stranu potlačenih, isključenih, siromašnih, progonjenih i prezrenih.
Što se tiče gej parade, nije za čuđenje da je to upravo idealna prilika za demonstraciju nasilja i kvazi-morala kvazi-hrišćana. Ono što je za čuđenje jeste neprekidno oglašavanje crkvenih velikodostojnika po tom pitanju – poslednji u nizu je patrijarh – koji ne pozivaju na nasilje, ali koji homoseksualnost uporno nazivaju bolešću i pošašću. Oni apeluju na javnost i državu praveći se da ne znaju da razni obrazi i ostale klero-fašističke organizacije šetaju po gradu čekajuci Roma, izdajnika ili homoseksualca da ga izleče hrišćanskom ljubavlju, uz obaveznu upotrebu motke. Umesto da se mole za sve, velikodostojnici potpaljuju vatru nasilja pričama o Sodomi i Gomori, previđajuci da su njihovi klirici i vernici često najistaknutiji predstavnici ova dva biblijska grada.
Ne znam šta bi na ovo rekli „pravi teolozi“, kako Svetlana reče, jer se bojim da ih i nema, a ako ih i ima – ćute, ucenjeni egzistencijalnim pitanjem zarade ‘hleba nasušnog’, moleći se Bogu da ih crkva i sledeće godine uposli kao sezonske radnike na veronauci. Milosrđe je osnovni i prvi princip hrišćanstva, ono je rezultat ljubavi prema bližnjem, ali se ne može uterati u ljudsko srce, baš kao ni praštanje ili pokajanje. Zbog toga upravo i postoje sekularna država i zakoni, koji regulišu osnovna ljudska prava. Crkveni velikodostojnici koji podržavaju ovo populističko kvazi-pravoslavlje prestali su da nude revolucionarnu istinu koja je satkana upravo od milosrđa i prepoznavanja svakog ljudskog bića kao „ikone Božije“. Ovo kvazi-pravoslavlje je samo nus-pojava onoga što je Dejan Ilić lepo identifikovao kao globalnu ekspanziju desnice, koja je praćena nasiljem i isključivošću. I dok huligani hodaju sa motkama, Hristos sedi izbačen sa sekularnim, prezrenim i siromašnim. Ecce Hommo.
Autorka je postdoktorski istraživač na Univerzitetu u Edinburgu i teolog.
Peščanik.net, 06.10.2012.
LGBTQIA+