Tek smo počeli da zaboravljamo na fusnotu, kad eto nove zvečke u obliku starog dobrog “teritorijalnog integriteta“. Štefan File je izveštajem o napretku Srbije ponizio i ošamario premijera Ivicu Dačića. Nije bila tajna da nam neće dati datum početka pregovora, ali jeste da će u izveštaju tražiti, ne samo da rešavamo probleme na severu Kosova, a zna se šta to znači – nego i da će od nas zahtevati da poštujemo teritorijalni integritet Kosova. Poniženi Dačić je ciknuo i zapretio prekidom kontakata sa Prištinom, što znači i sa Briselom, jer, kako kaže, nijedan Srbin na to ne može da pristane. Onda je ponovio mantru o navodnim novim uslovima, na koje opet nijedan Srbin neće pristati.
Komesar za proširenje je objasnio da je formulacija o teritorijalnom integritetu pre svega odgovor na Dačićeve učestale izjave – između dve pesme i dva Red Bulla sa votkom – o podeli Kosova. Odmah su se po medijima rastrčali razni eksperti, koji objašnjavaju da je svakom njihovom studentu jasno da teritorijalni integritet i suverenitet idu u istom paketu, da je File odigrao prljavo, udario premijera ispod pleksusa i da nije dobra diplomatska praksa da nam tako uznemiravaju premijera i predsednika. Trebalo je da ih obaveste šta će pisati u izveštaju, a ne da se ovi pred kamerama i svekolikim srpskim narodom šokiraju i crvene. Sudeći po Dačićevom besu, ako sledeći put dođu sa sličnim izveštajem, on će ga pocepati pred kamerama i pojesti stranicu sa “teritorijalnim integritetom”. I zapretiti hapšenjem Fileu zbog zloupotrebe službenog položaja, uznemiravanja srpske javnosti i širenja govora mržnje.
Aleksandar Vučić je brže-bolje umesto policijske i udbaške šapke stavio na glavu kapu potpredsednika vlade fanatično odanog Evropi i odmah umirio javnost rečima – sve je u redu, Štefan mi je sve objasnio, mi smo, to jest Dačić, bili glupi i pogrešno smo protumačili tu formulaciju. Trenutni čuvar nacionalnog dostojanstva, patrijarh Nikolić, nastavio je igru tražeći od Filea da iz teksta izveštaja izbriše inkriminisani i blasfemični teritorijalni integritet Kosova, na šta je ovaj rekao – neću.
Danima će se raditi analize i fotosinteze ove preambule izveštaja Evropske komisije, a u stvari, kao i obično, ništa novo se nije desilo, osim možda tona i načina na koji su nam saopštili da više neće tolerisati naše laganje. Tražimo od Srbije da probleme rešava, a ne da ih zamrzava, rekao je File. Tu je mislio na sprovođenje sporazuma koje smo potpisali sa Prištinom. To ih u ovoj fazi razvoja člankovite gliste kao što je Srbija najviše zanima: da stabilizuju ovaj deo Evrope i da prestanu da troše novac, gumene metke i živce na Merdare i ostala jarinja. Tehnologija zamrzavanja problema na nivou apsolutne nule može da prođe samo kod kuće, a van Evropske unije taj patent nije priznat kao naučno dostignuće – tek svakako nije dozvoljen bednim zemljama kao što je naša. Ako evropski političari moraju da trpe uvrede i bes Grka, da gledaju kako pola grčke armije štiti Angelu Merkel tokom njene posete Atini, tek ne moraju da trpe ove naše šibicare, iz zemlje koja je za stabilnost evropske tvrđave opasna koliko i lišaj na njenim zidinama.
Najveća šteta od ovakvog izveštaja EK je to što će se političari, analitičari, mediji i kafanski mudraci sada baviti samo teritorijalnim integritetom. Sve ostalo, a u njemu je ceo naš stvarni život, ostaće u Dačićevoj fioci. Tamo će ostati onaj deo izveštaja u kome se govori o “veoma skromnom napretku u reformi pravosuđa i uspostavljanju pravne države”, slaboj civilnoj kontroli službi bezbednosti, lošem odnosu prema ranjivim grupama, ugroženoj nezavisnosti Narodne biblioteke Srbije i medija, katastrofalnoj privrednoj situaciji… Nećemo propustiti ni ovu priliku da naričemo od bolova zbog odlomljenog Kosova, kao da su to ruke Afrodite iz Milosa. Pašćemo opet u zagrljaj njenih nepostojećih ruku, slupati se i ostaviti budućim generacijama njenu restauraciju.
Dačić sve probleme nabrojane u izveštaju komisije objašnjava nedostatkom vremena ili rešavanjem prioritetnijih problema, koji se svaki čas menjaju. Vlada je, kaže, tek formirana, kao da je polovina ministara ikada napustila svoje dosadašnje kancelarije, počev od njega, i kao da podela rada nije jedna od osnovnih civilizacijskih tekovina. Na primer, dok se Štefan File bavi politikom proširenja EU, predsednik Evropskog suda dolazi u Beograd da Nati Mesarović i ministru pravde poruči da je veoma zabrinut zato što je u Strazbur stiglo 9.500 predmeta iz Srbije. Srbija se time popela na visoko mesto po broju predstavki koje Evropski sud mora da razmatra, ali i po ozbiljnim problemima u primeni Evropske konvencije o ljudskim pravima.
U toj evropskoj podeli posla, nemački političari ovih dana najavljuju da će sa svojim kolegama iz Belgije, Švedske i Francuske tražiti privremenu suspenziju belog šengena za nas i Makedonce, jer postoji masivna zloupotreba zahteva za azil, koje je samo ove godine u Nemačkoj podnelo 7.000 naših ljudi. Treća vrsta evropskih činovnika se bavi imovinskim stanjem Ljiljane Zelen-Karadžić, koja je proletos postala srećna vlasnica jedne firme i nekoliko nepokretnosti na Palama. Haški službenici traže da ona, zbog poboljšanog imovinskog stanja, svom bračnom drugu pomogne sa 150.000 evra u plaćanju armije advokata, koje su do sada plaćali evropski i američki poreski obveznici. Oči i uši evropske imperije vide sve što njih zanima i bave se svime što bi moglo da ih u očima njihovih građana predstavi kao ozbiljne i štedljive ljude.
Kao i Aleksandar Vučić.
Posle ulaska američkih trupa u Irak, Sadamovi politički protivnici su se rastrčali po zemlji zauzimajući naftne bušotine, kurdske zemlje, šiiti su tražili preraspodelu moći sa sunitima… A jedan političar, izvesni Ahmed Čalabi, poslao je svoje ljude u lov na desetine tona poverljivih dokumenata, koje je Sadamova tajna policija decenijama skupljala o svojim protivnicima. Znao je taj šta je sveti gral. To je znao i Vučić, koji je posle izbora zaplenio sve vojne i civilne obaveštajne službe, sa sve njihovim blagom, kao i pravosuđe i sve bisere u njegovim fiokama. Sada to polako troši, iz dana u dan. Kao Čalabija, i Vučića se svi plaše, jer ne znaju zašto im se smeši ova Sfinga.
Američki obaveštajci i vojnici su patrolirajući Vavilonom i penjući se na zigurate, u džepu uvek nosili špil od 55 karata sa likovima Sadama Huseina i njegovih najbližih saradnika koje je trebalo da uhapse ili ubiju. Kod Amerikanaca se znalo da je kec pik Sadam, znalo se gde su u špilu njegovi sinovi Udaj i Husaj, gde gospođa Antraks. Kod Vučića se ne zna ni koliko špil ima karata, ni ko je kec pik, ni da li svakog jutra menja karte, da li zaista hoće da kazni lopove, uštedi novac, ublaži narodnu patnju ili – jednostavno uklanja političke protivnike. Mada tu ništa ne isključuje jedno drugo.
Iz špila je prvi izvučen nesrećni Oliver Dulić. Problem je u tome što pri svakom hapšenju ugaslih političkih zvezda, čovek s pravom može da se upita zašto baš on, da li je stvarno lopov ili je izabran zbog političke odmazde, da li se njegovim hapšenjem nekome nešto poručuje. Dodatna nevolja je u tome što je hapsiti ministre, državne sekretare, direktore, zbog pljačke i nameštenih tendera – isto što i baciti kamen u gomilu „ludaka“ – ne možeš da promašiš. Na kraju, ipak je najvažnije pitanje da li se i na koji način u borbi protiv korupcije zloupotrebljavaju državne institucije, policija, tužilaštvo, sud. Riba se može loviti i dinamitom, ali to je zabranjeno i opasno – postoje poznate tehnike koje su na raspolaganju svakom pristojnom ribolovcu.
Ne zna se šta je strašnije gledati: zajapurenog Vučića koji preti svima, ili smirenog Vučića koji tobože uobičajenim metodama demokratske države ispituje nečije poslovanje. Za sada naš mladi David nije stavio nogu na glavu nijednog Golijata. Taj delija se, visok i stasit kao Mikelanđelov David, još uvek samo poigrava praćkom: miran je a napet, spreman da pogodi svakoga. To je i njegove koalicione partnere i opoziciju učinilo jako nervoznima: Dačića, Mrkonjića, Dinkića, Velju Ilića, a iz nekog razloga i Čedomira Jovanovića.
Evropska unija ili ono što smo, s razlogom ili bez njega, učitali u taj pojam maštajući o mirnoj luci u kojoj ćemo se najzad odmoriti – izgubljena je za nas. To više nije ni priviđenje koje nam određuje putanju, a sami više nemamo unutrašnje koordinate koje bi nam rekle kuda da pođemo. Putokaza je sve manje, a jedan od njih je bio i profesor Vojin Dimitrijević. Od prošlog petka njega više nema. Ugasio se još jedan svetionik prema kome smo dizali pogled kada se nađemo u mraku.
Iz najave za radio emisiju Peščanik 12.10.2012.
Peščanik.net, 12.10.2012.
