Prvobitno, Evropska unija je bila ono što psiholozi nazivaju „predmetom želje“, daleki cilj koji raspaljuje maštu. Otelotvorenje otvorenog društva i udruženje naroda koji su se odrekli dela svog suvereniteta zbog opšteg dobra i oformili zajednicu kojom ne dominira nijedna država ili nacionalnost.
Kriza evra pretvorila je Evropsku uniju u nešto radikalno drugačije. Članice evrozone podeljene su na dve kategorije – poverioce i dužnike – a poverioci su glavni. Nemačka, kao najveća i najpouzdanija zemlja, tu igra dominantnu ulogu. Dužničke zemlje plaćaju visoke rizične premije za finansiranje svog duga, što se odražava na troškove kredita u njihovim privredama. To je gurnulo dužničke zemlje u deflatorni vrtlog i dovelo ih u izrazito i potencijalno trajno nepovoljan položaj u odnosu na poverilačke zemlje.
Ovo nije rezultat svesnog plana, već niza političkih grešaka. Nemačka nije tražila da zauzme dominantan položaj i nevoljno prihvata obaveze i rizike koji uz njega idu. Nemačka je spremna da uradi najmanje što može da bi Evropu održala na okupu, ali ništa više od toga. I to je ono što preti da sadašnji položaj dužničkih zemalja pretvori u trajno stanje. Ovo je po meni tragedija Evropske unije.
Međutim, neka skorija dešavanja daju nam osnova za nadu. Vlasti preduzimaju korake za ispravljanje svojih grešaka. Mislim na odluku sa junskog samita o formiranju bankarske unije i na plan Evropske centralne banke za neograničene intervencije na tržištu državnih obeznica, pod nazivom OMT. Finansijska tržišta su uverena da evro neće nestati, i to bi zaista mogla da bude prekretnica, pod uslovom da ova mera bude propraćena dodatnim koracima ka snažnijoj integraciji.
Nažalost, ona trenutno samo služi održavanju i prolongiranju tekuće tragedije Evropske unije. Kancelarka Merkel je uradila ono što je moralo da se uradi kako bi se evro sačuvao. To joj je donelo podršku proevropske javnosti, ali je i osnažilo otpor svakoj vrsti daljih ustupaka koji dominira u njenoj vladajućoj koaliciji. Zato je Nemačka uradila samo ono minimalno da sačuva evro, a kancelarka će morati da najveći deo energije potroši braneći najavljene reforme. Tako da će sprovođenje većine ovih reformi morati da se odloži do posle izbora. Realno, ne može se očekivati neki dalji napredak do tada. A ekonomski uslovi najverovatnije će se pogoršati u narednoj godini.
Linija manjeg otpora i dalje ukazuje na trajnu podelu na dužničke i poverilačke zemlje. Ovo je toliko mračna perspektiva da joj ne smemo dozvoliti da se pretvori realnost. Mora da postoji način da se to spreči. Na kraju krajeva, istorija nije unapred napisana.
Isprva, Evropska unija je zamišljena kao instrument solidarnosti i saradnje. Danas Evropu drži na okupu samo krajnja nužda, što nije ambijent za skladno partnerstvo. Jedini način da se ova neprihvatljiva transformacija preokrene jeste da se oživi duh solidarnosti i zajedničkih vrednosti. I to je poenta moje analize.
U želji da preokrenem ovu tendenciju, nedavno sam osnovao Inicijativu Otvorenog društva za Evropu (OSIFE). Shvatio sam da je najbolje početi tamo gde je aktuelna politika izazvala najveću ljudsku patnju, a to mesto je očigledno Grčka. Ljudi koji tamo pate nisu zloupotrebili sistem i izazvali krizu. Sudbina mnogih migranata i azilanata koji su se obreli u Grčkoj strahovito je žalosna. Ali njihove muke ne mogu se razdvajati od patnji samih Grka. Tako da bi inicijativa usmerena isključivo na migrante samo ojačala rastuću ksenofobiju i ekstremizam u Grčkoj.
Problem deluje nerešivo i nisam znao kako da mu pristupim. Onda sam nedavno posetio Stokholm, prilikom obeležavanja stogodišnjice rođenja Raula Valenberga. Ovo mi je probudilo sećanja na Drugi svetski rat – katastrofu koja je na kraju rezultirala rađanjem Evropske unije.
Valenberg je bio heroj koji je spasao život mnogim Jevrejima u mojoj rodnoj Budimpešti, osnivajući švedske sigurne kuće. Za vreme nemačke okupacije, i moj otac je bio heroj. Spasao je svoju porodicu i prijatelje, i mnoge druge, obezbeđujući im lažne isprave i pomažući na razne druge načine. On me je naučio da se suočim sa neprijatnom stvarnošću, umesto da joj se pasivno predajem. Odatle potiče ova ideja.
Mogli bismo da organizujemo solidarne sigurne kuće u Grčkoj, koje bi služile kao društveni centri za lokalno stanovništvo i obezbeđivale hranu i smeštaj za migrante. Već postoje brojne narodne kuhinje i nevladine organizacije koje pomažu migrantima, ali one ne mogu da se izbore sa razmerama ovog problema. Ovim organizacijama se mora pomoći.
Azilska politika Evropske unije više ne funkcioniše. Izbeglice moraju da se registruju u zemlji u koju ulaze, ali grčka vlada ne može da obradi sve ove slučajeve. Nekih 60.000 izbeglica koje su želele da se registruju smešteno je u kampove u kojima vladaju neljudski uslovi. Migrante koji izbegavaju registraciju i žive na ulici napadaju huligani iz Zlatne zore.
Danas Zlatna zora beleži političke poene pružajući socijalne usluge Grcima, dok istovremeno napada migrante. Inicijativa koju predlažem ponudila bi pozitivnu alternativu zasnovanu na principu solidarnosti. Solidarnosti Evropljana sa Grcima i Grka sa migrantima. Ovo bi bila praktična demonstracija duha solidarnosti koji bi trebalo da vlada u Evropskoj uniji.
Švedska je postavila kao prioritet migraciju i azilsku politiku, a i Norveška je zabrinuta za sudbinu migranata u Grčkoj. Tako bi Norveška i Švedska bile prvi kandidati za pružanje podrške kućama solidarnosti. Nadam se da bi im se pridružile i druge imućnije države. OSIFE je spremna da pruži podršku za njihovo brzo osnivanje, a nadam se će i druge organizacije želeti da se pridruže. Ali ovo mora da bude evropski projekat i na kraju mora da pronađe svoje mesto u evropskom budžetu.
Trenutno je ovo samo ideja, još uvek nije plan. Danas je važan dan u Grčkoj – očekuje se da će grčki parlament usvojiti novi sporazum sa Evropskom unijom. Uskoro ću poslati grupu za procenu potreba u Grčku, koja će kontaktirati grčke vlasti i osmisliti plan. Za to će biti potrebno malo vremena, pa je pomalo preuranjeno da govorimo o detaljima bez potpunog poznavanja činjenica. Ako ljudi sutra budu želeli da pozovu i ponude svoju pomoć, mi još uvek nemamo broj telefona. Ali ovaj sastanak mi izgleda kao prava prilika da predstavim ideju i zatražim podršku javnosti, naročito u Nemačkoj. Cilj mi je da obnovim ideju o Evropskoj uniji kao instrumentu solidarnosti, ne samo discipline. Hvala vam.
Govor na konferenciji ‘Europa nach der Krise’, u organizaciji Nicolas Berggruen Institute on Governance, u Berlinu, 30.10.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 03.11.2012.
