Kako spasiti evro

 
Moja nova knjiga, Finansijski potresi u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama,^[1] pokušava da objasni i, koliko je moguće, predvidi ishod krize evra. Ona prati istu liniju kao i moje ostale knjige: sadrži dopunjenu verziju mog konceptualnog pristupa i primenu tog pristupa na određenu situaciju, i predstavlja eksperiment u realnom vremenu za testiranje valjanosti mog tumačenja. Zaključci nisu kompletni jer je kriza još uvek u toku.

Još uvek se nalazimo u akutnoj fazi krize; opasnost od kraha globalnog finansijskog sistema nije prošla. U ovoj knjizi izložio sam plan koji bi odmah popravio stanje globalnih finansijskih tržišta, ali on nije usvojen.

Moj predlog je da iskoristimo Evropski fond za finansijsku stabilnost (EFFS), i organizaciju koja je iz njega proistekla – Evropski mehanizam za stabilnost (EMS), kako bi se Evropska centralna banka (ECB) osigurala od rizika solventnosti svih novoizdatih italijanskih ili španskih državnih obveznica koje bi oni mogli da kupe od komercijalnih banaka.^[2] Banke bi onda mogle da drže te hartije kao ekvivalent gotovine, što bi omogućilo Italiji i Španiji da refinansiraju svoje dugove sa oko jedan posto. Za Italiju bi, na primer, troškovi zaduživanja bili smanjeni, umesto da porastu sa sadašnih 4,3 posto. Tako bi se njen dug doveo na održivi kurs i ona bi bila zaštićena od pretnje predstojećeg grčkog bankrotstva. Taj plan sam nazvao Padoa Skjopa, u spomen na mog prijatelja koji je doprineo stabilizaciji italijanskih finansija devedesetih godina i inspirisao ovaj predlog. Plan je prilično komplikovan, ali je pravno i tehnički postojan. U knjizi ga opisujem detaljno.

Evropske finansijske vlasti odbacile su ovaj plan zbog Dugoročne operacije refinansiranja (DOR) Evropske centralne banke, kojom se pružaju neograničene količine likvidnosti evropskim bankama – ne samim državama – na period do tri godine. Time se omogućava italijanskim i španskim bankama da kupe obveznice svojih zemalja i uđu u vrlo profitablilni „keri trejd“ – gde se neko zadužuje sa niskom kamatom da bi kupio nešto što donosi visoku kamatu – sa tim obveznicama, praktično bez ikakvog rizika, jer ukoliko države bankrotiraju, banke će svakako biti nesolventne.

Razlika između ova dva plana je u tome što bi moj plan obezbedio momentalno smanjenje troškova zaduženja za države, dok plan koji je usvojen drži zemlje i njihove banke na rubu potencijalne nesolventnosti. Nisam siguran da li su vlasti svesno prolongirale kriznu atmosferu kako bi se održao pritisak na teško zadužene zemlje, ili su ih na taj potez navela oprečna gledišta koja se drugačije nisu mogla pomiriti. Kao sledbenik Karla Popera, logično je da se opredelim za drugu alternativu. Pitanje koja interpretacija je tačna nije nevažno, jer je plan Padoa Skjopa još uvek dostupan i može se sprovesti u bilo kom trenutku, dokle god preostala sredstva EFFS nisu odvojena za nešto drugo.

U svakom slučaju, Nemačka je ta koja diktira evropsku politiku, jer u vreme krize poverioci vode kolo. Nevolja je u tome što će mere državne štednje koje Nemačka hoće da nametne drugim zemljama gurnuti Evropu u deflatornu dužničku zamku. Smanjivanje budžetskog deficita potisnuće i zarade i profite, doći će do ekonomskih kontrakcija i pada poreskih prihoda. Tako će dužničko opterećenje, tj. odnos akumuliranog duga prema BDP-u, zapravo porasti, što će zahtevati dodatne rezove u budžetu, i tako pokrenuti začarani krug.

Naravno, ne optužujem Nemačku da ovo radi iz loših namera. Ona iskreno veruje u politiku koju promoviše. Nemačka je najuspešnija evropska privreda. Zašto da i ostatak Evrope ne bude takav? Ali to je neizvodivo. U zatvorenom sistemu poput evro kliring sistema, ne mogu svi istovremeno da budu poverioci. Činjenica da Nemačka nameće jednu kontraproduktivnu politiku stvara vrlo opasnu političku dinamiku. Umesto da zbližava države članice, ovo će ih naterati da se međusobno optužuju. Postoji realna opasnost da će evro narušiti političko jedinstvo Evropske unije.

Evolucija Evropske unije sledi putanju koja podseća na ciklus procvata i propasti ili na finansijski mehur. To nije slučajno. Oba procesa su „refleksivna“, to jest, kako sam drugde navodio, uglavnom ih pokreću greške i zablude.

U fazi procvata, Evropska unija je predstavljala nešto što britanski psiholog Dejvid Taket naziva „fantastičnim objektom“ – nestvarni ali privlačni predmet želje. To je bio savez naroda zasnovan na principima demokratije, ljudskih prava i vladavine zakona, kojim ne dominira nijedna država ili nacija. Ovaj savez je stvaran postepenim društvenim inženjeringom pod rukovodstvom dalekovidih državnika, koji su shvatali da im sâm fantastični objekat nije nadomak ruke. Oni su postavljali ograničene ciljeve i čvrste rokove, a zatim mobilisali političku volju za jedan mali korak napred, vrlo dobro znajući da će, kada ga načine, njegova neadekvatnost postati očigledna, što će zahtevati naredni korak.

Tako je Evropska zajednica za ugalj i čelik postepeno transformisana u Evropsku uniju, korak po korak. Tokom perioda procvata, Nemačka je bila glavni motor. Kada je sovjetska imperija počela da se raspada, nemački lideri su shvatili da je ponovna unifikacija njihove zemlje moguća samo u okviru ujedinjenije Evrope. Bila im je potrebna politička podrška drugih evropskih sila, i zbog toga su bili spremni da žrtvuju mnogo toga. U pregovorima, bili su spremni da daju malo više i da govore malo manje od drugih, što je olakšalo sporazum. U to vreme, nemački državnici tvrdili su da Nemačka nema nezavisnu spoljnu politiku, već samo evropsku politiku. Taj proces – nazovimo ga procvatom – kulminirao je Mastrihtskim ugovorom 1992. i uvođenjem evra 2002. Zatim je nastupio period stagnacije koji se pretvorio u proces dezintegracije nakon kraha 2008.

Evro je bio nepotpuna valuta i njegovi tvorci su to znali. Mastrihtskim ugovorom uspostavljena je monetarna unija bez političke unije. Evro je imao zajedničku centralnu banku koja je obezbeđivala likvidnost, ali nije imao zajednički trezor koji bi mogao da izađe na kraj sa rizikom solventnosti u vreme krize. Međutim, njegovi tvorci su imali razloga da veruju da će se, kad dođe vreme, preduzeti dalji koraci ka stvaranju političke unije. Ali evro je imao još neke nedostatke kojih njegovi tvorci nisu bili svesni, i koje ni danas u potpunosti ne razumeju. Ovi nedostaci doprineli su pokretanju procesa dezintegracije.

Začetnici evra oslanjali su se na jednu interpretaciju finansijskih tržišta koja se pokazala netačnom u krahu 2008. Konkretno, bili su ubeđeni da samo javni sektor može da proizvede neprihvatljive ekonomske disbalanse; nevidljiva ruka tržišta će korigovati neravnotežu koju proizvode berze. Uz to, verovali su da su mere osiguranja koje su uveli protiv neravnoteža u javnom sektoru dovoljne. Tako su tretirali državne obveznice kao hartije bez rizika, koje banke mogu da kupe i drže bez odvajanja kapitalnih rezervi za njih.

Kada je evro uveden, ECB je tretirala državne obveznice svih zemalja članica kao jednake. To je banke navelo da navale na obveznice slabijih zemalja kako bi zaradile još nekoliko baznih poena, jer su prinosi takvih obveznica bili nešto viši. To je dovelo i do približavanja kamatnih stopa. Ovo je, s druge strane, izazvalo razilaženje ekonomskih učinaka. Nemačka je, boreći se sa opterećenjem reunifikacije, sprovela strukturne reforme, prvenstveno na tržištu rada, i postala konkurentnija. Druge zemlje su zbog nižih kamatnih stopa doživele procvat nekretnina, što ih je učinilo manje konkurentnim. Tako je uvođenje evra izazvalo razlike u konkurentnosti koje je sada toliko teško ispraviti. Banke su opterećene državnim obveznicama manje konkurentnih zemalja, i one su od bezrizičnih hartija postale najrizičnije.

Crvena linija je pređena kada je novoizabrana vlada Grčke otkrila da je prethodna vlada varala i da je nacionalni deficit mnogo veći nego što se mislilo. Grčka kriza je otkrila najveći nedostatak Mastrihtskog sporazuma: nije bilo načina da se isprave greške u ustrojstvu evra. Ne postoji ni mehanizam da se članice primoraju da plaćaju evropski dug, niti mehanizam za napuštanje evra; a države članice ne mogu da pribegnu štampanju novca. Odredbe ECB stogo joj zabranjuju da odobrava pozajmice državama članicama, iako može da kreditira banke. Tako je spas Grčke pao na pleća drugim državama članicama.

Nažalost, evropske vlasti nisu dobro shvatile kako zaista funkcionišu finansijska tržišta. Trebalo je kombinuju sve dostupne podatke o kretanjima tržišta, jer, kako tvrdi ekonomska teorija, finansijskim tržištima vladaju utisci i emocije i ona se gnušaju neizvesnosti. Da bi se obuzdala finansijska kriza, potrebno je čvrsto vođstvo i obilni finansijski resursi. Ali Nemačka nije želela da postane kasica prasica za loše dužnike. Samim tim, Evropa je uvek sve radila premalo i prekasno, i grčka kriza se pogoršavala. I obveznice drugih teško zaduženih zemalja poput Italije i Španije zahvaćene su istom zarazom – tj. zbog propasti u Grčkoj morale su da plaćaju veće prinose. Evropske banke su pretrpele gubitke koji nisu pokazani na njihovom bilansu.

Nemačka je dodatno otežala situaciju nametanjem drakonskih uslova i insistiranjem da Grčka treba da plaća penale na kredite koje su obezbedile Nemačka i druge države. Grčka privreda se srušila, kapital je pobegao i Grčka nikako nije uspevala da ispuni uslove iz paketa pomoći. Na kraju je Grčka postala očito nesolventna. Nemačka je onda dodatno destabilizovala situaciju zahtevajući da privatni sektor sudeluje u spasavanju. Tako su rizične premije na italijanske i španske obveznice skočile do neba i ugrozile solventnost bankarskog sistema. Vlasti su zatim naredile da se evropski bankarski sistem rekapitalizuje. To je bio coup de grâce. Time su banke bile podstaknute da smanje zaduženje obustavljajući kredite i prodajući rizične državne obveznice, umesto da prodaju deonice po nižoj ceni.

Tako smo se našli tu gde jesmo. Kreditni krah počeo je da se oseća u realnoj ekonomiji u poslednjem kvartalu 2011. ECB je zatim počela da spušta kamate i da agresivno povećava bilans kupujući državne obveznice na otvorenom tržištu. Plan DOR je rasteretio bankarski sistem, ali se italijanske i španske opasno ljuljaju između održivog i neodrživog stanja.

Šta nam predstoji? Pogoršanje ekonomske situacije i politička i društvena dezintegrcija uzajamno se podstiču. U fazi procvata, političko rukovodstvo bilo je pokretač integracija; sada evropski lideri pokušavaju da očuvaju status kvo, koji je očito neodrživ. Sporazumi i zakoni koji bi trebalo da budu pomoćna sredstva, pretvoreni su u čvrste stubove. Mislim na član 123 Lisabonskog sporazuma, koji zabranjuje ECB da direktno pozajmljuje novac državama članicama. Nemačke vlasti, naročito ustavni sud i Bundesbank, čvrsto su rešene da se drže pravila koja su se pokazala neizvodivim. Na primer, usko tumačenje člana 123 nije dozvolilo Nemačkoj da iskoristi svoja specijalna prava i doprinese planu spasavanja G20. To je put u raspad. Oni koji smatraju da je status kvo neizdrživ i koji aktivno traže promene, povode se za antievropejstvom i ksenofobnim ekstremizmom. Ono što se danas dešava u Mađarskoj – gde jedna stranka krajnje desnice zahteva da Mađarska napusti EU – samo je uvod u ono što sledi.

Perspektiva je zaista mračna, ali mora postojati način da je izbegnemo. Na kraju, istorija nije unapred zacrtana. Ja vidim alternativu. Potrebno je ponovo otkriti Evropsku zajednicu kao „fantastični objekat“, koji je bio toliko primamljiv kada je bio puka ideja. Taj fantastični objekat bio nam je skoro na dohvat ruke, dok nismo skrenuli s puta. Vlasti su zaboravile da su nesavršene, i počele su da se drže statusa kvo kao da je u pitanju neka svetinja. Evropska unija kao realna tvorevina jedva podseća na onaj nekad tako primamljivi objekat. Ona je toliko nedemokratska da su birači gnevni, i toliko teška za upravljanje da ne može da izađe na kraj sa krizom koju je stvorila.

Ovo su nedostaci koje treba ispraviti. To bi trebalo da bude izvodivo. Jedino što treba da uradimo jeste da ponovo potvrdimo principe otvorenog društva i shvatimo da vladajući poredak nije uklesan munjom u kamenu i da se pravila moraju ispraviti. Moramo pronaći evropsko rešenje za krizu evra, jer bi nacionalna rešenja dovela do raspada Evropske unije, a to bi bilo katastrofalno; ali isto tako, moramo promeniti i status kvo. Takva bi vrsta programa mogla podstaknuti tihu većinu koja je nezadovoljna i dezorijentisana, ali u duši još uvek proevropska.

Kada pogledam svet, vidim ljude koji teže otvorenom društvu. Vidim to u Arapskom proleću, u raznim afričkim zemljama, vidim komešanje u Rusiji, pa čak i u tako dalekim zemljama poput Burme i Malezije. Zašto ne i u Evropi?

Da budem malo konkretniji, predložiću nacrt evropskog rešenja za krizu evra. Radi se o manevru iz dve faze, sličnom onom koji nas je izvukao iz kraha 2008. Kada automobil počne da proklizava, prvo treba da okrenete volan u pravcu proklizavanja, pa tek kada povratite kontrolu možete da promenite pravac. U ovom slučaju, prvo morate nametnuti strogu fiskalnu disciplinu deficitarnim zemljama i podsticati strukturne reforme; ali potom morate pronaći neki stimulans koji će vas izvući iz začaranog deflatornog kola – budući da same strukturne reforme to ne mogu. Stimulans mora doći iz Evropske unije, i mora biti garantovan i udruženo i pojedinačno. On će najverovatnije imati veze sa evroobveznicama, u ovom ili onom obliku. Međutim, važno je unapred zacrtati rešenje. Bez jasnog plana, Evropa će se vrteti u sve širem vrzinom kolu, u kojem se ekonomsko slabljenje i politička dezintegracija međusobno podstiču.

 
Džordž Soros, NYRB, 20.01.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 07.02.2012.