Efekat Zvončice je termin koji opisuje stvari za koje se misli da postoje samo zato što ljudi veruju u njih. Wikipedia
George Osborne, britanski Chancellor of the Exchequer ponovo je izložen enormnom pritisku da izvrši političko samoubistvo reformom bankarskog sektora u zemlji. Predlog promena, na 550 strana, sastavila je specijalno formirana parlamentarna komisija za bankarske standarde, a predlozi, između ostalog, uključuju kriminalizaciju „neodgovornog ponašanja“ (reckless misconduct) bankara, ovlašćivanje nadležnog kontrolora (watchdog) da im obustavi ili odloži isplate bonusa i penzija ukoliko smatra da su neprikladne, insistiranje na povećanju broja žena na ključnim pozicijama u cilju smanjivanja rizika kojima se banke izlažu i garantovanje svim građanima prava na osnovni tekući račun koje je do sada bilo ograničeno dažbinama i birokratijom.
Chancellor of the Exchequer je ministar u vladi odgovoran za ekonomiju i finansije, uključujući i budžet, drugi najmoćniji čovek u zemlji, rame uz rame sa premijerom po uticaju u Konzervativnoj partiji. Specijalnom parlamentarnom komisijom je presedavao poslanik iz iste stranke. Kontrolor koji bi usvajanjem ovih predloga dobio nova ovlašćenja je nezavisna organizacija, već sada u mogućnosti da pokreće istrage, određuje i naplaćuje kazne bankama i nadzire njihove operacije do najsitnijih detalja, od kvaliteta softvera koji koriste do novčanih zaliha i stepena rizika kojem se izlažu na tržištu. Konačni obračun sa finansijskim sektorom, ukoliko se zaista dogodi, bez trunke sumnje će imati izuzetno bolne trenutne posledice po britansku ekonomiju, prestup koji konzervativcima glasači dugo neće oprostiti, bez obzira na sadašnju popularnost i dugoročne prednosti hrabrog poteza. Polemika u medijima tek počinje i trajaće danima, da bi se potom pretvorila u besomučne kritike svake odluke koju po ovom pitanju ministar donese, ili ne donese, nedeljama i mesecima. Samo formiranje komisije posledica je pritiska koji godinama raste, sa ulica, kroz bezbrojna građanska udruženja, državne i nezavisne institucije i medije, do parlamenta i vlade.
Ovo ni po čemu nije iznimna situacija u britanskoj politici: nedelju dana ranije, Maria Miller, sekretarka za kulturu, takođe torijevka, pod pritiskom grupe kulturnih institucija, izvojevala je pobedu u direktnom sukobu sa državnim trezorom, sačuvavši time značajan deo budžetskih davanja za kulturu. Komentari u medijima, koji su je do tada nazivali irelevantnom i nemoćnom, bili su svedeni na vest o tome da izgleda ona ipak radi svoj posao. Poslanik u evropskom parlamentu, uticajni nacionalista uvek izložen podsmehu medija, Nigel Farage je u strahu od demonstracija otkazao još jednu konferenciju za novinare. I tako dalje, svakog dana.
U svim primerima akteri su političari oslonjeni na podršku koju im je građanstvo pružilo na izborima. Gotovo da izaziva sažaljenje činjenica da je od tog momenta njihova služba postala samo napor da tu podršku opravdaju javnosti sumnjičavoj do paranoje. Njihove lične karakteristike, od izgleda i harizme, preko obrazovanja i iskustva, pa do preduzimljivosti i ideološke ubeđenosti, interesantne su tek kao materijal komičarima, karikaturistima i tabloidnim kolumnistima. Njihov uticaj, sposobnost da vode, vizija i moć, omeđeni su i osujećeni neumoljivom strukturom institucija. Njihove dobre namere, uspesi i poštenje neće biti zaštita od pljuskova prozivki i provokacija kojima ih mediji zasipaju, niti dovoljni da im obezbede zahvalnost ili makar odmor od onemogućavanja u poslu koji pokušavaju da obave.
Drugim rečima, iako poredak nije savršen, sve je na svom mestu. Demokratija se, umesto na političare, oslanja na institucije uspostavljene da garantuju zaštitu prava i životnog standarda državljana: umesto na poverenje i podršku, demokratija se oslanja na disonantne medije, kritiku i snagu bunta, a nacionalne interese definiše isključivo posledicama direktno merljivim u svakodnevnici. Građani se umesto prosvećenim shvatanjem istorijske važnosti događaja rukovode jednostavnom željom da im bude bolje.
U svetlu apatije srpskog javnog mnjenja, ohrabrujuće je videti da se barem taj bazični nalog, egocentrična želja za boljim, u poslednje vreme sve češće artikuliše i među nekima od onih koje smo do skoro svrstavali u Drugu Srbiju. Nadahnuće kojim odišu njihove analize istorijskog konteksta i spremnost na aktivnu podršku bilo kome ko obeća dugo iščekivane blagodeti „evropeizacije“, kao i dirljiva vera u magični događaj koji preko noći menja sve, ulivaju nadu. Istina, predana vera oslonjena samo na jarku želju, ima efekta jedino u Nedođiji, i koliko god to ime pristajalo Srbiji (sa ili bez Kosova), Vučić nije Petar Pan, niti je uređena država Zvončica. No, benigno sanjarenje može biti simpatično, pa i to desničarsko, a sa malo distance simpatični mogu biti čak i tantrumi razočarenja i besa usmerenih protiv onih koji neće tako da se igraju. Sve to zajedno, tvrde protagonisti, nekako diže moral, a toga će u ovom veku Srbiji zaista biti potrebno mnogo.
Organizacija društva koja je tek preduslov za formiranje funkcionalnog državnog aparata zasnovanog na tim, demokratskim, principima, a bez kog željenog boljeg neće biti, nije datost, neće biti poklonjena, i neće se desiti ako je građani ne dese. Garancije i zaštite za kojima se žudi nikada i nigde nisu uspostavljene kao posledica naklonosti bogatog komšiluka, ni zahvaljujući neometanom radu sposobnog menadžera. Prava, slobode, blagostanje i dostojanstvo, tamo gde ih ima, i u meri u kojoj ih ima, ideje su koje se ostvaruju upornim i dugotrajnim delovanjem, ukazivanjem na probleme, kritikovanjem, zahtevanjem, galamom, organizovanjem, otimanjem; dakle isključivo delanjem onih kojima nedostaju, usmerenom prema mestima moći. Pozornost javnosti u razvijenim zemljama samo je vekovima rastuća svest o tome da je trenutak kada se odustane od podrivanja snage lidera, trenutak kada se odustalo od demokratije.
Srbiji će, verujem, biti potrebno manje vremena. Imamo dobrih razloga za optimizam jer, ma koliko malobrojna, skrajnuta i okrivljena za mračarenje dok gori Hilandar i priznaje se Kosovo, inteligencija koja se artikuliše kritičkim promišljanjem i preispitivanjem društva postoji i traje. Dok je tako, postoji i realna nada da će period potreban za osetne promene u načinu života tu biti meren tek tričavim decenijama. Osim, naravno, ako vam je već dobro.
Peščanik.net, 20.06.2013.
