Taman kad je haški Tribunal počeo da donosi presude po kojima naša država nije učestvovala u stvaranju masovnih grobnica, mi smo odlučili da to još jednom uradimo. Ovoga puta javno, pred televizijskim kamerama. Doduše, nije bilo autobusa, transport smo obavili avionom, uniforme učesnika zamenili smo narodnom nošnjom, a najviši državni funkcioneri nisu ostali u tajnosti već je njihovo prisustvo bilo javno, ali stvar je ista. Samo što smo premeštanje posmrtnih ostataka, koje se u spisima Tribunala zove ”sekundarna grobnica”, ovog puta zvanično nazvali ”ispravljanjem istorijske nepravde”. Čime smo uneli dodatnu konfuziju u naše čuveno Sveto trojstvo ”ko smo – šta smo – dokle smo”. Kao da nam već nije dovoljno što cele godine o državnom (dakle našem) trošku slavimo rođendan jednog rimskog (i slovima: rimskog cara koji je slučajno rođen na ovoj teritoriji) i kao da nije dovoljno što svaki značajan datum prevodimo sa zvaničnog na crkveni kalendar (Ustav, izbori, početak pregovora sa EU… Mitrovdan, Đurđevdan, Vidovdan), nego moramo i da u republiku zvanično uvodimo monarhiju.

Sahrana posmrtnih ostataka bivše kraljevske familije, koja je mogla da bude privatna stvar jedne porodice umesto što je postala zvanična stvar jedne države, osim što nam je omogućila da na delu vidimo kako bi se Aleksandar Karađorđević ponašao kad bi imao stvarnu vlast (na Ravnoj gori se na neposlušne podanike samo brecao i ljutito zahtevao poštovanje, a sada im je čak i pretio uzdignutom pesnicom), otvara i pitanje: kako je moguće da budemo jedina republika koja ima svog zvaničnog (i našim parama plaćanog) prestolonaslednika?

I šta ta titula uopšte znači u našem slučaju? Ako se složimo, a moraćemo pošto nemate uticaj na ovaj tekst, da ne postoji presto koji bi nasledio, onda nije podobna ni titula koja mu se takođe pripisuje kao faktički ispravnija – pretendent na presto, tako da bi najispravnije bilo nazivati ga zapravo – pretendentom na monarhiju. A ako je on pretendant na monarhiju, zašto ga uvažava (i još jednom: našim parama plaća) država čije državno uređenje taj čovek želi da promeni? A naročito – zašto ga uvažava predsednik republike kojeg on želi da svrgne i to ne na demokratskim izborima? Prevedeno na ovde tako omiljeni ”domaćinski” jezik, to bi bilo kao da sretno oženjeni domaćin stavlja u čelo stola i gosti nekoga ko se zvanično deklarisao kao pretendent na njegovu ženu!?

Ali, u zemlji pretendenata lako može da vam promakne i pretendent na samu zemlju. Jer, ovde crkva pretenduje na svetovnu vlast, vlast pretenduje na apsolutnu vlast, političari pretenduju na estradu, estrada na politiku, kultura pretenduje na patriotizam, patriote na šovinizam… Samo mi, sluđeni stanovnici te zemlje, pretendujemo na normalan život. Sa izgledima za uspeh manjim nego što ih ima pretendent na monarhiju.

Peščanik.net, 03.06.2013.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)

Author: Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.