Marc Chagall, Iznad grada 1918 http://bit.ly/Uuvsau

Roman Oprosti Aleša Štegera (Beletrina, Ljubljana, 2014)

Naslov romana pesnika, pripovedača, prevodioca i izdavača Aleša Štegera (rođen 1973) u prevodu gubi jednu trećinu značenja: ako reč “oprosti” čitamo sa dva različita naglaska, dobijamo imenicu u množini i imperativ. U slovenačkom reč znači i prosto otpuštanje (sa posla, recimo), tako da se mnogoznačnost naslova (Odpusti) ne može u celini prevesti. Zaplet romana je istraga dvoje junaka scijentološke prošlosti sa misijom: traže se pripadnici misterioznih grupa i sekti, koje dvoje junaka podvrgava ispitivanju pod hipnozom i zatim lečenju/kažnjavanju, od bazične socijalne funkcionalnosti, preko psihičke redukcije i retrogradnsti (animalnosti) do katatonije. Radnja je ograničena na nekoliko dana karnevala pred pepelnom sredom, i to u vreme programa Maribor – evropska prestonica kulture (2012). U romanu su isprepletani realni likovi, prepoznatljivi likovi i fantastični likovi: posle evropskog programa, u kojem su se, sem kulturnih događaja, ređali i skandali i afere, građani Maribora su uličnom pobunom smenili koruptivnog gradonačelnika i dobar deo gradske uprave. Termin “hobotnica”, sa sve vizualnim predstavama, bio je ključan u toj pobuni, kao simbol/znak korupcije i pripadajuće joj primitivnosti i prostaštva. Kako god da ocenjujemo dimenzije i posledice događanja, one su u istoriji Maribora osetne i možda trajne.

Nomad kao ja za sebe uzima prostore i prisvaja ih po kriterijumima koji nemaju posebne veze sa rođenjem, životom negde ili uopšte sa uobičajenim stereotipima koji povezuju poreklo i osobu. Većina tih, međusobno jednakih stereotipa, nemilosrdno proizvodi stavove o pravilima i pravima, prema kojima oni čiji poreklo i ličnost nisu usklađeni bivaju lišeni nekih prava i postaju žrtve nekih pravila. Tako ja “nemam pravo” na Ljubljanu, ali ga i ne prizivam, jer još nisam našla umetničko delo kroz koje bih za sebe prisvojila Ljubljanu. Imam, međutim, u tome mentalnom posedu tri Zareba u kojem nikada nisam živela: onaj Augusta Šenoe, Marije Jurić Zagorke, i Dubravke Ugrešić. Pariz delim sa mnogima koji vole Igoov opis grada, a postoje gradovi koje nikada nisam videla, ali su ipak moji, kao što je Drohobič, danas u Ukrajini, koji je u fantastičnom i sasvim ne-opisnom stilu gradio Bruno Šulc, poljski Jevrejin u svojim pripovetkama – obično su objavljivane pod imenom Prodavnice cimetove boje, ali su objavljivane i pod drugim imenima. A što se Beograda tiče, gde mi se ukrštaju poreklo i osoba, prisvajam onaj grad koji je opisao Boško Tokin u svome romanu Terazije: to je velegrad u rađanju između dva svetska rata.

Imaginarni gradovi koji se umeštaju na kulturnu mapu postojećih i traže svoje pravo, ili oproštaj – to bi zapravo mogla biti noseća tema nekog velikog kulturnog programa, kao što je bio Maribor – prestonica evropske kulture. Roman Aleša Štegera Oprosti bi, dakle, morao biti napisan pre samoga događaja, da bi ga opravdao i dao mu smisao; ali roman nije mogao nastati izvan imaginarija za koji je osnovu dao kulturni događaj, sa svim što ga je oblikovalo. Zato je u romanu morao biti stvoren, opravdan i logikom mitološke priče povezan imaginarni Maribor u kojem se ti događaji objašnjavaju jedinim mogućnim, fantastičnim načinom. Između istorijske distopije, kritičke fantastike, negativne utopije i pseudo-naučne fantastike, pomalja se ono tkivo koje, Mariborčani ili ne, prepoznajemo, dakle dokumentarno. Fragmenti stvarnog – šta god to može da znači – cepaju narativnu mrežu koja ih obavija, od glatke kože prave bodljikava leđa, i uvode nas u opasni svet čitanja: a ono je najbolje sredstvo u borbi protiv stereotipa.

Kao svaki dobar mit, i Štegerov mit o Mariboru meša šine, a još više skretnice između njih, onemogućavajući sve linije iz najavljenog voznog reda. Tako je svaki ulaz u priču i izlaz iz nje više puta lažno i više puta tačno obeležen – nije samo reč o tome da se stvori paralelni svet, nego da on ne bude ni na jednom istom platou, ni u istome hronotopu. Delez i Bahtin se moraju sresti u čitanju svakog čitaoca ovoga romana, da pomognu prilikom snalaženja i otkrivanja sopstvenog puta kroz tekst. I u tome je jedan od osnovnih elemenata definicije mita, koji je otvoren za sva čitanja, i stimuliše interpretativni svrabež unutar glave. Možda još važnije, mit o Mariboru je mit za narod, ne samo za ekskluzivne čitaoce. on se mora prepričavati, modifikovati, prilagođavati, i time se još temeljnije upisivati u kulturnu istoriju grada.

Štegerovo pravljenje mita – koje tumačim u okviru pojma koji sama upotrebljavam, miturgija – ima nekoliko relativno lako razumljivih postupaka, koji služe osnovnoj prevari, da se u mit uđe. Tako je prostorski određeni Maribor rastavljen i ponovo sastavljen tako da korisnici mita (namamljeni i omamljeni) jasno čitaju banalno i misteriozno u konstrukciji toga prostora: oneobičena mesta (hoteli sa itisonom, lokali), banalizovana nepostojeća mesta (kulturni centar Marks) i misteriozna mesta (mariborske katakombe). Personalno određeni Maribor čine imaginarni nepostojeći likovi, realno postojeći likovi, lišeni svakog imaginativnog postupka – nemitizovani ili mitizovani, realno postojeći likovi sa pseudonimima i fantastičnim personalnim psihološkim “izraštajima” ili fantastičnim telesnim mogućnostima. Često likove obeležava i izmeštena verbalnost – ćutljivi su odjednom blagoglagoljivi, vulgarni i pijani su dementno rafinirani, kompromiseri su stidljivi, manipulatori sveže okrečeni, zlodusi humanizovani, beznačajni produhovljeni. Jao čitaocu koji sebi dozvoli da poveruje u binarne opozicije! Samo jedna kapljica zlatne autorove boje dovoljna je da se razlije i da od autobiografske minijature na početku rukopisa nastane mandorla koja označava granice religioznog imaginarija u romanu – dakle nešto skoro beskonačno. Tako su likovi u romanu podatni za svaku analizu i, mnogo važnije, za nove miturgijske postupke. Time je mit o Mariboru stavljen u pogon, i više ga se sa Maribora ne da skinuti…

Vizualna paralela Štegerovog romana za mene je Šagalovo slikarstvo – duboko srednjeevropski gradovi na rubovima raznih svetova, tako razvlačeni između vera, verovanja, običaja i tabua da njihovi stanovnici mogu samo da lebde i lete iznad trambulinske realnosti, koja ih pri svakome padu odbaci još više. Takve slike mi pomažu da se prilagodim čitanju zapleta sa skoro previše grubo sarkastičnim obračunavanjem sa new-ageovskim folklorom, pripovedanjem o zaverama, nevidljivim omreženjima (recimo scijentologija): blizanački kompleks sa pripadajućim totemima, ritualima i prelazima, deluje u tome kontekstu izrazito lirski. Roman Oprosti u zapletu započinje dijalog sa Majstorom i Margaritom Mihaila Bulgakova. Time se priznaje status romana koji je obeležio generacije pre Štegera i omogućio im da se sprijatelje sa literarno dostojnim oblicima kritike totalitarizma, i time je dijalog omogućen. Uzgred, povezivanje sa romanom Bulgakova ozbiljno dovodi u pitanje moju osetljivost oko ponešto gruboga sarkazma Štegera: on je veoma blizu sarkazma Bulgakova. Štegerov par natprirodnih junaka ima možda teži zadatak od junaka Bulgakova, i zato nije potrebno imati nijednog dekonstruisanog mučenika pred krstom, naročito ne onog najvažnijeg: njih dvoje treba da protresu, kazne i uspostave red u tranzicijskom kapitalizmu, gde su umesto satanskih izaslanika i heroja hrišćanstva nužne figure hobotnice, svemirskog broda, lažnih proroka i demonskih moćnika. Mnogo manje smešni od sovjetske demonske populacije koruptivaca, ovi imaju litararnu prednost da nose sasvim osobne, folklorne, provincijalne priče. Bulgakov je imao lakši posao upisivanja u tradiciju ruske i poljske fantastike i ekscentričnih varijanti pravoslavnih interpretacija hrišćanstva; Šteger je imao teži posao stvaranja mita o Mariboru u moru kolektivno svesne, realistički ograničene, prizemno tople i, što se imaginarija tiče, uglavnom zaleđene književne tradicije o Mariboru. Kao i najveće slovenačko pozorište na kraju romana, ceo Maribor je u obliku “hobotničkog” svemirskog broda morao uzleteti i nestati, da bi se vratio u obliku mita – koji više niko ne može odagnati. Termin hobotnica dobio je u Mariboru novo značenje, koje treba globalno zabeležiti. Tehnički, “hobotnički” svemirski brodovi (pulsari) su uveliko tema kulturnih zajednica koje pulsiraju između nauke i mašte. Drugim rečima, roman Aleša Štegera zahteva prevode, od kojih će Maribor dobiti mnogo više nego autor. A to je uobičajena sudbina stvaralaca mitova…

Priče o stvarima

Peščanik.net, 24.07.2014.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)