Ovaj ozbiljni izraz upotrebljavam samo radi asocijacije na Sudetsku krizu, koja je preko Minhenskog sporazuma 1938. konačno dovela do okupacije Sudeta i posledično Čehoslovačke 1939. Gebelsova propaganda tu je pokazala svoj najimpresivniji proizvod, interno i međunarodno. Proizvod diktatorovog propagandnog aparata više je nego mizeran, ali ima smisla pročitati ciljeve. Reč je o izletu, sličnom onome u Crnu Goru, samo bez aviona punog simpatizera-aktivista, dakle jednostavnije, motorizovano. Osnovni cilj bio je poseta rodnoj kući u kojoj diktator nije rođen. U okupljanjima po raznim zaseocima Republike Srpske diktator je izvodio uobičajeni repertoar – obećavao je pomoć, izgradnju sportskih i drugih objekata (Puteva? Pruga?) i malo se ugrizao za jezik, da ne bi obećao i više plate i penzije. A obećavao je zapošljavanje! Praćen političarem koji zauzima nejasno ali vodeće mesto u drugoj državi, diktator je zapravo novačio glasače te države da se kao Srbi (ne kao bosanski, hrvatski, krajiški Srbi, a posebno ne kao izdajnički Srbijanci) pojave u Srbiji na izborima i glasaju. Prevoz, hrana, piće, honorar, zabava zagarantovana. U putujućem cirkusu bio je i onaj što treba da iz srpskih opština u Crnoj Gori dovede Srbe koji govore srpski da urade isto. U nastupima diktatora i njegove pratnje ni jednog jedinog trenutka nije pomenuta osnovna faktografija događanja u Krajini, Liki i Slavoniji, oblastima koje su od početka rata bile pod upravom međunarodno nepriznatih državnih tvorevina. Grubo i najkraće navedeno bilo bi to ovako:
– Međunarodno priznata država na teritoriji Hrvatske od proglašenja nezavisnosti bila je Republika Hrvatska (međunarodno priznata od januara 1992).
– Tokom 1991. godine oko četvrtine hrvatske teritorije bilo je pod kontrolom Jugoslovenske narodne armije (JNA) i lokalnih srpskih vlasti koje su potom formirale Republiku Srpsku Krajinu (RSK), međunarodno nepriznatu tvorevinu.
– Od početka 1992. godine, nakon Sarajevskog primirja, JNA se formalno povukla iz Hrvatske ili transformisala svoje prisustvo, a najveći deo teritorije pod srpskom kontrolom držala je Vojska Republike Srpske Krajine (SVK), uz političku, vojnu i logističku podršku iz Srbije i tadašnje Savezne Republike Jugoslavije. Između zaraćenih strana raspoređene su mirovne snage UN (UNPROFOR).
– U maju (Bljesak) i avgustu 1995. (Oluja) hrvatska vojska (HV) preuzela je kontrolu nad većinom teritorije koju je držala RSK.
– Istočna Slavonija, Baranja i zapadni Srem ostali su izvan kontrole Zagreba do Erdutskog sporazuma i prelazne uprave UN (UNTAES) 1996-1998, nakon čega su mirno reintegrisani u Hrvatsku.
U slučaju Hrvatske između 1992. i 1995. međunarodno pravo i faktičko stanje nisu se u potpunosti poklapali. Zato ozbiljna istorijska i pravna literatura gotovo uvek precizira da li je reč o suverenitetu, kontroli teritorije, administraciji, vojnoj okupaciji, upravi ili efektivnoj vlasti.
Ništa od toga ne postoji u propagandnoj pripremnoj akciji izborne prevare: ni poraz VSK i kukavički stav RSK, ni maćehinsko ponašanje Srbije prema izbeglicama, sve do danas. Postoji samo podsticanje na opšti etnički otpor, koji se prikazuje kao prolivanje suza, jake reči i obavezni pir sa zabavom, dakle kao nešto bez ikakvog rizika a sa sitnim koristima.
Diktator računa na lenju i plitku pamet, na svakodnevnu korupciju, konformizam i nepostojanje građanske svesti i uzima ih kao garanciju da neće doći do stvarnih sukoba koji bi mogli da ugroze njegovu vlast. Njegovo ratno iskustvo saznajna je osnova iz koje crpi ova uverenja, i u tome prepoznajemo sav folklor paramilitarnog sveta nediscipline, javašluka, primitivizma, podmetanja, lopovluka i pijanog nasilja. Ratu treba i mnogo manje da pokrene kosu smrti kojom se više ne može upravljati. Zato se u slučaju krajiške krize katastrofa ne može očekivati kao posledica ubitačne propagande, već kao opasno skupljanje gomile brljotina u zapaljiv materijal.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
