Ako već autoritet jednog anonimnog velikana kao što je Marinko M. Vučinić, za koga osim uže porodice niko nije čuo, tvrdi da sam konvertit, ko sam ja pa da ne budem konvertit. Eto me natrag kod Vojislava Koštunice. Posuo sam se pepelom po glavi. Vraćam se, doduše preko novina, u DSS da pokajnički dam svoj amaterski doprinos istinoljubivoj misiji lažnog Mesije.
Možda dobijem i stan za 120 evra.
Pre nego što se pozabavim konvertitskim poslovima, rekao bih nekoliko reči o Marinku M. Vučiniću. S moje tačke gledišta. Elem, Marinko je prvoborac džihada protiv mog novinskog teksta (i istoimene knjige novinskih tekstova) Fundamentalizam debiliteta. Tekst novinski. Knjiga, pak, zbirka novinskih tekstova. Nesretni Marinko uporno tvrdi da ja nameravam da putem novinskih tekstova promenim istoriju, geografiju, kulturu, umetnost, PDV i ko zna šta sve još. Radi to, s vremena na vreme, veoma ubedljivo. Ima tu, međutim, jedna začkoljica. Uz svoje tekstiće, najčešće objavljivane u Novoj srpskoj političkoj misli, valjda jedinom „ozbiljnom“ političkom časopisu na svetu koji ima i sportsku rubriku, Marinko M. V. redovno objavljuje svoju fotografijicu kojom, ma koliko da sam pokajnički raspoložen, belodano dokazuje da sam, bar što se naslova tiče (Fundamentalizam debiliteta) apsolutno u pravu.
Nego da se ja vratim na posao. Stan možda čeka.
Olako sam, onomad, u evrozaslepljenosti ocrnio serdara. Bahato sam napisao da preambula ustava (mala slova namerna) kao i ostatak ustavopisanija nipošto ne bi smeli da budu spisak lepih želja, a ako se već i odlučimo da ustave pišemo u duhu pansrpskog idealizma, onda bar treba da znamo da ustavi određenih država važe samo unutar granica istih. Tako se, bar do skora, svuda u svetu mislilo. Ali stvari se menjaju. Serdar je dao primer. Evo, podozrevam da japanski ustavopisci u potaji spremaju preambulu u kojoj će pisati da su Kurilska ostrva neotuđivi deo Japana, a njihove podmukle mađarske kolege rade na preambulama kojima će (u tekstualnom smislu) vratiti Transilvaniju, Vojvodinu, pola Slovačke i još neke zemljice pod materinski skut Magyarorszaga.
Potcenio sam pseudoserdara. Kajem se. Nisam uspeo da prepoznam dalekovidost njegove istorijske misije.
Sada bih pokajnički, kao maštovit čovek, dao nekoliko sugestija u smislu daljeg unapređenja naše ustavotvorne i državotvorne misli.
Kad smo već uspešno, putem ustava, zadržali Srbiju na Kosovu (jer je Kosovo, saglasno Koštuničinom učenju, u stvari Srbija), zašto da i ostatak poslova i problema ne rešimo putem najvišeg državnog akta. Nisam ni u snu sanjao da ću se ikada baviti ustavnim pitanjima. Ali ko da odoli izazovu. Budući amater u pravnim pitanjima, molim cenjeni publikum da mi oprosti pravno-terminološke manjkavosti.
Član 1245.
Dobricu Ćosića niko nikada ni zbog čega ne sme da tuži.
Član 13566.
Svaka nebuloza Dobrice Ćosića, osim što mora biti objavljena u ogromnom tiražu i plaćena onoliko koliko narečeni zahteva, mora biti postavljena na scenu, filmovana, mikrofilmovana i prikazana kao serija na RTS.
Član 12987.
Gde god srpski plivači plivaju, tu su srpske teritorijalne vode.
Član 56439.
Srpska nesloga se zauvek ukida. Ko se ne slaže sa ovim, ili bilo kojim drugim članom, izdajnik je srpstva i Kosova.
Član 76536.
Svako ko se slaže sa svim članovima ovog ustava, složan je i dobiće stan za 125 evra…
Mogli bi se do u beskraj pisati članovi i amandmani. Pravnici bi to svakako mnogo bolje uradili. Ali ni pisci nisu za baciti. Gorepomenuti ustavni paragrafi zvuče kao lakrdija – oni to i jesu – problem je u tome što se srpska politika vodi u istom duhu. Nije to više (ako je i ikada bila) veština racionalnog i pravnog uređenja društva, nego razobručena priča o jednoj fiktivnoj politici koja lagano celu zemlju pretvara u fikciju. Svi problemi u ovoj ojađenoj zemlji, a ima ih tušta i tma, ne rešavaju se na jedini mogući način – strpljivim radom, već grandioznim pričama o radu. Tu skoro su gladnima obećali po nezarađenih hiljadu evra, pa pojela maca. Sada beskućnicima obećavaju hiljade stanova po apsurdno bagatelnoj ceni. I to će pojesti maca. Tu je, međutim, strateško partnerstvo sa Kinom. Istovremeno i liderska pozicija u pokretu Nesvrstanih. Večno prijateljstvo s Rusijom. A istovremeno i pobedonosni marš ka članstvu u EU.
Da nije malo mnogo?
Sad, kako se uzme. Sve se može rešiti ustavom. Samo što to podseća na onu lepu i pomalo zaboravljenu Borhesovu priču o Mapi carstva. Nemam ovde ni prostora ni volje da je prepričavam u detalje, ko je čitao čitao je; ukratko: u želji da naprave beskonačno tačnu mapu teritorije, kartografi su napravili mapu koja je progutala carstvo. Tako je i ovde priča o Srbiji, srpstvu, državi i državotvornosti progutala i Srbiju i srpstvo i državu i državotvornost. Ono što je ostalo jeste državni aparat koji čini upravo ono što bi trebalo da sprečava.
Pod hitno se mora pristupiti pisanju novog ustava, inače ode mast u propast.
Ustav ima da stupi na snagu na datum objavljivanja u Službenom glasniku.
Da bi bio pravosnažan, na početku preambule treba staviti sliku Marinka M. Vučinića.
Danas, 26.08.2009.
Peščanik.net, 26.08.2009.
