Iza svakog događaja u Rusiji vreba pitanje: ko je kriv? Kada je reč o tragediji koja je odnela život poljskog predsednika Leha Kačinjskog i još 95 poljskih lidera, na to pitanje postoji jasan odgovor: kriva je istorija.
Taj događaj je toliko strašan da liči na neukusnu šalu ili kobni plan KGB-a, ludu zaveru u stilu Džemsa Bonda – ili na neku kombinaciju svega toga. Ipak, ništa od toga nije bio uzrok nesreće koja je ožalostila Poljsku. Ova tragedija koja prkosi svakoj logici graniči se sa nekom vrstom sudbinskog prokletstva.
Šta bi bilo da magla nije osujetila bezbedno sletanje aviona na aerodrom u Smolensku? Šta bi bilo da ruski avion marke Tupoljev-154 nije bio star dvadeset godina, već neki noviji i bezbedniji model? Šta bi bilo da je poljski pilot poslušao kontrolora ruskog vazdušnog saobraćaja, koji je pokušao da preusmeri avion na Moskvu ili Minsk?
Nažalost, tragični ishod ovog događaja u vezi je sa vekovnim nepoverenjem koje vlada između Poljske i Rusije. Ironija (ako je ovde uopšte ima) je u tome što je do tragedije došlo u času kada se činilo da nepoverenje između dve države konačno ustupa mesto boljim, poslovnim odnosima i većem uzajamnom razumevanju.
Nakon sedamdeset godina negiranja, rusko rukovodstvo (ako ne i obični Rusi) bilo je spremno da prizna da je Staljinov NKVD (prethodnik KGB-a) 1940. ubio više od 20.000 poljskih oficira, intelektualaca i pripadnika sveštenstva u Katinjskoj šumi. Ruski premijer Vladimir Putin, i sam bivši agent KGB-a, pozvao je svog poljskog kolegu Donalda Tuska da zajedno organizuju dan sećanja na žrtve te tragedije.
Međutim, Kačinjski, član Solidarnosti iz 1980-ih koji se borio protiv komunizma, bio je nepoverljiviji prema Rusima od Tuska. Sastavio je sopstvenu delegaciju za posetu Katinu i javno izrazio sumnju da će mu Rusi dati vizu. I, naravno, nije pozvao nijednog ruskog predstavnika.
Kada je pilot predsedničkog aviona (sovjetske izrade, što je opet ironija), posavetovan da ne sleće po gustoj magli, on ili čak sam predsednik, nije poverovao u spremnost Rusa da daju iskren savet. Možda su Poljaci pomislili da lukavi bivši pripadnici KGB-a okupljeni oko Putina samo žele da ismeju prisustvo Kačinjskog na komemoraciji u Katinu.
Rusko-poljska sumnjičenja i neslaganja datiraju od XVI veka, kada je Poljska bila daleko moćnija od Velike moskovske kneževine. Ratove su započinjale obe strane, Rusi su delili Poljsku i pokušavali da je „rusifikuju“. Rusko pravoslavno carstvo pokušavalo je da kontroliše “licemernu” i “prevrtljivu” zapadnoevropski orijentisanu katoličku Poljsku.
Onda je 1917. došlo do boljševičke revolucije, kojoj Poljaci nisu hteli da se pridruže, i čudesne pobede maršala Jozefa Pilsudskija nad Crvenom armijom na kapijama Varšave 1920. I između ratova, Poljska i ruski režimi su bili u gotovo neprekidnim sukobima.
Kada je Staljin potpisao Sporazum Molotov-Ribentrop sa nacističkom Nemačkom 1939, dobio je priliku da napadne Poljsku. Masakr u Katinu bio je direktna posledica potpisivanja toga sporazuma. Staljin je naredio masovna ubistva poljske elite da bi obezglavio poljsko društvo i tako ga učinio podatnijim za okupaciju.
Katin je takođe bio prilika da Sovjeti prekinu sve veze sa poljskom ratnom vladom u egzilu u Londonu. Budući da su poljski lideri odbili da Ruse oslobode krivice za Katin, Staljin je optužio Poljake da sarađuju sa Nemcima i da na Ruse svaljuju krivicu za nacističke zločine nad Poljacima. Ideja o instaliranju marionetskog sovjetskog režima u Varšavi datira iz tog perioda.
Iako nacističko-sovjetski pakt nije trajao dugo – Nemačka je napala Rusiju već 1941 – za Poljsku nije bilo izlaza. Nakon poraza Hitlera, ona je opet postala deo ruske interesne sfere, ovoga puta sovjetske.
Ali Poljska nikada nije prestala da se bori za svoju nezavisnot. Uspon Solidarnosti 1980-ih bio je najjači udarac stagnirajućem sovjetskom sistemu. Netrpeljivost između Poljske i Rusije manifestovala se ne samo u politici već i u kulturi. Aleksandar Puškin, Nikolaj Gogolj i Fjodor Dostojevski bili su sumnjičavi prema Poljacima, nazivali su ih „hladnima“, „dalekima“ i „manipulativnima“. Poljsku su uvek videli na strani Zapada, umesto na strani njene slovenske braće. Tako je, na primer, Puškinovo prijateljstvo sa Adamom Mickijevičem okončano u burnim neslaganjima u vezi sa poljskom pobunom protiv ruskog cara 1830.
Animozitet između dve zemlje je tako dubok da kada su obe zemlje prestale da budu komunističke, i kada je u Rusiji tražen novi praznik državnosti koji će zameniti boljševički 7. novembar – izabran je 4. novembar, godišnjica pobede ruskih bojara 1612. nad poljskim kraljem Sigismundom, koji je na kratko bio uspeo da zauzme Moskvu.
Sada se i u Varšavi i u Rusiji govori o tome da je posle druge tragedije u Katinu možda vreme za novu eru bilateralnih odnosa. Možda će i biti tako, ali kako poljski esejista Stanislav Jerži Lec kaže:“Možete da zatvorite oči pred realnošću, ali ne i pred uspomenama“.
Nina Hruščova (Nina Khrushcheva), autorka knjige “Zamišljanje Nabokova: Rusija između umetnosti i politike”, predaje međunarodne odnose na World Policy Institute u Njujorku.
Danas, 15.04.2010.
Copyright: Project Syndicate
Peščanik.net, 17.04.2010.
Srodni linkovi:
- Krytyka Polityczna: Smolensk ili odgovor realnog
- Krytyka Polityczna: Narodna melanholija
- Krytyka Polityczna: Tri načina žalosti
- Krytyka Polityczna: Dobrodošli u nesigurna vremena
- Krytyka Polityczna: Rusi su krivi za sve
- Krytyka Polityczna: Trijumf Tanatosa
