Kažu da smo prošlog vikenda svi bili jedno. To je verovatno donekle tačno, jer mnogi od nas su potreseni nesrećom kod Smolenska. Ipak, stalno ponavljanje da smo u tome solidarno svi zajedno prikriva pravu istinu. Još u subotu i nedelju pojavile su se različite manifestacije „nacionalne žalosti“. Ja sam ih uočio tri, mada ne isključujem mogućnost da ih ima više.

Neki ljudi su oplakivali predsednika koji je poginuo u Katinju. Njima nije bilo toliko važno to što je on vršio visoku državnu fukciju, već pre to da je dao život za otadžbinu, kao oficiri ubijeni u katinjskoj šumi 1940. godine. Tako je o avionskoj nesreći izveštavala državna televizija, pokazujući zajedno fotografije lobanja i delova uništenog aviona. Hteli su da naglase da je predsednikova smrt i smrt poljske elite na ruskoj teritoriji deo prokletstva naših odnosa sa Moskvom, koji za Poljake uvek podrazumevaju trpljenje i prolivanje krvi. Avionska nesreća poslužila je kao još jedan dokaz, kao simbol ovog odnosa, ponavljanje ustaljenog pravila.

Druga grupa je oplakivala predsednika i poljske zvaničnike koji su poginuli kod Smolenska. Njihova pažnja bila je usmerena na šok zbog razmera katastrofe i na preživljavanje te traume. Pored ponavljanja fraze „ovo se ne može opisati rečima“, sve vreme se razgovaralo o pretrpljenom bolu, uspomenama i poukama koje treba izvući iz ovakve tragedije. Poznate ličnosti i obični ljudi ispred predsedničke palate bez prestanka su bili pitani za mišljenje. Ovakav način oplakivanja najprisutniji je na TVN-u. Da nisam izašao iz kuće, pomislio bih da je ukinuta podela na PO (centar) i PiS (desnicu), bez obzira što toliko snimaka nasmejanog Kačinjskog na TVN 24 nije bilo od osnivanja te stanice.

Ipak sam izašao napolje i sreo i treću grupu. Na ulici je vladala posebna vrsta tuge zbog avionske nesreće. Nije bilo uzvišenih osećanja i suza „običnih ljudi“ koje sam video na televiziji. Ljudi su se gurali da zauzmu što bolje mesto na ulici kojom će proći posmrtni ostaci predsednika, da bi posle toga što pre otišli svojim kućama. Nisu bili ljubazni i nisam osetio nikakvu solidarnost među njima. Nekoliko puta su mi dobacili da ne treba da se guram među njih sa svojim kolicima. Zamalo me nije pregazio motor čiji je vlasnik svom silinom i uz turiranje motora vozio slalom pred gomilom. Malo bolje je bilo na Trgu Pilsudskog: nacionalne zastave i sveće, prodavac šećerne pene. Vladala je atmosfera nedeljne šetnje. Činilo mi se da su se ljudi našli na ulici iz nekog nepoznatog razloga. Večina njih nije volela predsednika Kačinjskog i samo je čekala jesen i izbore, pa da ga skine sa vlasti. Ipak su došli, kupovali zastave, sveće, poneko i šećernu penu, začuđeni time što se dešava.

Tuga nakon katastrofe kod Smolenska potvrđuje da je smrt osnovni kod socijalizacije Poljaka. Kada je u pitanju smrt, svi smo u bliskim odnosima, čak i ako u njoj ne vidimo poseban smisao. U smrti smo zajedno, ali ne umemo da živimo zajedno. Uskoro će se svi vratiti individualnoj organizaciji sopstvenih života.

 
Maćej Gdula, Krytyka Polityczna, 12.04.2010.

Izbor i prevod sa poljskog Goran Injac

Peščanik.net, 14.04.2010.

Povezani tekstovi:


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Krytyka Polityczna