Pitanje koje je donedavno dominiralo ruskom politikom i svetskim raspravama o ruskoj politici da li će on (Vladimir Putin) ostati na vlasti ili ne, sada je rešeno. On će se istovremeno povući i ostaće na vlasti. Izbor Putinovog dugogodišnjeg poslušnika i pažljivo izabranog naslednika, Dmitrija Medvedeva, za predsednika Rusije znači da je Putin formalno predao sve ceremonije vlasti Kremlja. Ipak, trenutno se stiče utisak da su 21 pripadnika počasne straže i prvo mesto u protokolarnim redovima jedino čega se Putin odriče – ukoliko i to bude slučaj. Odlučivši da postane premijer u administraciji Medvedeva, Putin doživljava sebe kao nekoga ko se približava mehanizmu moći, budući da će dobiti potpunu kontrolu nad vladom.
Bizarni transfer položaja, a ne vlasti – možda blagi pomak u odnosu na guvernere na jugu Amerike koji su često imali običaj da prenesu vlast na supruge kada im istekne višegodišnji mandat – jeste Putinov scenario. Ali, šta će se dogoditi ukoliko to ne bude scenario Medvedeva? Šta će dogoditi ako Medvedev, nakon nekoliko godina, postane isto toliko nezavisan kao njegov pokrovitelj, a Putin doživi sudbinu Borisa Jeljcina, čoveka koji ga je postavio na tron Kremlja? Ukoliko to bude slučaj, biće korisno da znamo za šta se zalaže Medvedev (ukoliko se on uopšte za nešto zalaže).
Ono što odmah postaje upadljivo kada je reč o Medvedevu jeste činjenica da ima samo indirektne veze sa silovikijima, bivšim pripadnicima KGB i vojnim zvaničnicima koji su dominirali u Putinovo vreme. Budući da je po vokaciji advokat, trebalo bi da u principu razume značaj vladavine zakona. Takođe, imajući u vidu činjenicu da je od 2005. bio prvi potpredsednik vlade, nadgledao je realizaciju Ruskih projekata od nacionalnog prioriteta (niz političkih mera osmišljenih u cilju poboljšanja socijalnih prilika), što mu je omogućilo da stekne bolji uvid u velike propuste u Rusiji od bilo kog drugog silovika koji su bili usredsređeni na dobijanje i očuvanje lične moći.
Obećanja Medvedeva da će modernizovati rusku vojsku takođe ga izdvaja od drugih, imajući u vidu potpuni krah koje su reforme vojske pretrpele za vreme Putinove vladavine. Štaviše, stiče se utisak da on smatra da su sukobi države i civilnog sektora kontraproduktivni. Nesumnjivo, Medvedev kategorično tvrdi da vlada treba da osnaži civilni sektor utemeljen na vladavini zakona.
Sve ovo dobro zvuči. Problem je u tome što smo sve to već čuli od Putina – još jednog advokata po struci – na početku njegove vladavine, kada je obećao “diktaturu zakona”, izvođenje vojnih i zemljišnih reformi, te povratak ruskog poljoprivrednog sna, koji je osujećen planiranom ekonomijom nakon 1917. Ipak, on i njegove nekadašnje kolege iz KGB stavili su sebe iznad zakona, obustavili značajne društvene i ekonomske reforme i ostvarili prihode zahvaljujući visokim cenama nafte na svetskom tržištu.
Ali, ostaje nada da Medvedev, za razliku od Putina, možda zaista veruje u ono što kaže. Ipak, dosadašnje aktivnosti Medvedeva nisu ohrabrujuće. Kao prvi potpredsednik ruske vlade od 2005, nije pokazao ništa više od utešne retorike. U prethodnih osam godina izvršavao je naređenja silovikija, objedinivši uloge mirnog zvaničnika Kremlja, glavnog izvora moći silovikija i upravnika državnog energetskog giganta Gasproma.
U širem smislu, kao vodeći zvaničnik u Putinovoj administraciji, Medvedev je direktno nadgledao izgradnju današnjeg autoritativnog sistema ruske uprave. Stoga, bilo je jedino primereno da postane prvi potpredsednik vlade zadužen za društveni sektor 2005, imajući u vidu da je delatnosti iz te oblasti prethodno obustavio u velikoj meri.
Rusiju često doživljavaju kao enigmu, ali ona retko iznenađuje svet, budući da čini ono što se od nje i očekuje: većina analitičara bili su uvereni da će Putin naći način da ostane na vlasti čak i da ne izmeni ustav. Tako je i bilo.
Nesumnjivo, liberalna obećanja neretko se rasprše. Reforme Nikite Hruščova osmišljene u cilju “destaljinizacije” okončane su stagnacijom Leonida Brežnjeva; Demokratizacija koju je sproveo Boris Jeljcin pretvorila se u Putinov autoritarizam, kao što se navodi u nezaboravnoj, tužnoj konstataciji Viktora Černomirdina, ruskog premijera za vreme Jeljcinove vladavine: “Želeli smo bolje, ali ispostavilo se da je sve ostalo isto”.
Ipak, uprkos tome što je nedemokratski sistem vladavine u Rusiji uglavnom predvidiv, ova država ponekad ne učini ono što svi od nje očekuju. Hruščov se odrekao svog mentora Staljina. Mihail Gorbačov je prvobitno postavljen na vlast kako bi bila nastavljena vizija komunizma Jurija Andropova koja se temeljila na zamislima KGB, ali on je umesto toga promenio kurs Sovjetskog Saveza u glasnost i perestrojku, što je, pukom slučajnošću, vodilo ka slobodi.
Šta će se dogoditi ukoliko je Putin pogrešio prilikom izbora svog naslednika, a Medvedev odbije da bude njegov klon i bude sledio primere Hručšova, Gorbačeva i Jeljcina? Šta će biti ako onaj ko je trebalo da predstavlja marionetu počne da vuče konce?
Autorka je napisala delo “Zamišljajući Nabokova: Rusija između umetnosti i politike”, predavač je na Katedri za međunarodne odnose na Univerzitetu Njujork i viši zvaničnik Instituta svetske politike u Njujorku
Danas, 04.02.2008.
Peščanik.net, 03.02.2008.