Slobodan Beljanski

Slobodan Beljanski

Uvodnik za Novi magazin 17.11.2016.

Vesna Rakić Vodinelić je pokazala da je odluka Pravnog fakulteta u Novom Sadu da poništi doktorat poznatog advokata Slobodana Beljanskog – pravno besmislena. Ali, ne treba biti vrhunski pravnik, ne treba, štaviše, pravnik biti uopšte, da bi se videlo da ta odluka nema nikakve veze s pravom. Kad se malo uđe u taj slučaj – da je Beljanski povukao doktorat 1993. godine i da ga je na poziv Fakulteta, nakon 5. oktobra 2000, u skladu s procedurom i pred nadležnom komisijom odbranio – ne zna se da li je to što se sada radi smešnije ili tužnije, ali je jasno da je opasnije nego što na prvi pogled izgleda.

Nije tu, naime, reč o izvlačenju odavno svršenog događaja “iz naftalina”, niti o jednom grotesknom procesno-pravnom isterivanju maka na konac, nego o hajci na čoveka besprekorne lične i profesionalne biografije, ali i, što je važnije, čoveka koji već godinama – hajde da malo ovu sumornu priču razgalimo fudbalskim rečnikom – deluje kao neka vrsta “libera”, to jest predstavlja “prototip” samostalnog, slobodnog i na širokom prostoru aktivnog intelektualca.

Jer, u stvari, isti oni, ne u personalnom nego u ideološkom smislu, razume se, koji su pre dve i kusur decenije Beljanskog onemogućili da doktorira, sad kada su ponovo osvojili vlast i društveni uticaj hoće da mu se osvete i oduzmu mu ono što je u međuvremenu stekao. I da ga, onako uzgred, još malo izmaltretiraju i isprljaju. Jadna je i jalova, naravno, ta njihova rabota, ali nisu oni toliko glupi da to i sami ne shvataju. Može se naslutiti, dakle, da razlog za pokretanje čitave te pravničko-političke mašinerije nije samo, pa ni pre svega, u dalekoj prošlosti. Angažman, naime, nevoljnog junaka ove žalosne humoreske bio je više dosledan i uporan nego intenzivan i eksponiran, te se nije činilo da bi on mogao biti shvaćen – čak ni od ove paranoične vlasti – kao neposredna pretnja i neki osobito jak politički protivnik.

Ima, međutim, jedan naoko sitan detalj, novijeg datuma, koji je izgleda poprilično onespokojio aktuelnu vlast. Reč je o nedavno osnovanom Centru za pravosudna istraživanja (CEPRIS), čiji je dr Slobodan Beljanski jedan od utemeljivača i prvi predsednik. Nema po svoj prilici danas u Srbiji društvene oblasti u kojoj je stanje tako teško kao što je to u pravosuđu. Ono je zbilja ozbiljno ugroženo, izloženo teškim pritiscima i velikim je (najvećim!) delom već pokleklo i stavljeno pod kontrolu izvršne vlasti. CEPRIS je pokušaj da se sačuva dostojanstvo i nezavisnost svih činilaca pravosudnog sistema u Srbiji – i tužilaštva, i sudstva, ali i advokature, čiji su ugled i uloga poslednjih godina takođe prilično srozani i kompromitovani. Nezavisno sudstvo, kao treća grana vlasti, poslednja je brana pred uzurpacijom i samovoljom političke kaste.

Sve u svemu, ovde se ne radi o napadu na jednog čoveka – nije to ni prvi ni poslednji napad takve vrste – tačnije ne radi se samo o tome. Ovde se radi o rušenju jednog načela. Načela vladavine prava, bez čijeg ostvarenja nema normalne države, bez kojeg, tačnije, nema države uopšte. Jer, država je stvarno država tek kada (se) vlada po pravilima; kada toga nema, kao sasvim legitimno se nameće pitanje kako se grupa na vlasti može razlikovati od bande razbojnika.

Novi magazin, 16.11.2016.

Peščanik.net, 16.11.2016.

Srodni linkovi:

Vesna Rakić-Vodinelić – Ofsajd ili ofsajd položaj?

Mijat Lakićević – Profesore, pali ste

Branislav Ristivojević – Деманти 2

Dejan Ilić – Rođeni s foteljom

Mijat Lakićević – Profesoru s ljubavlju

Vesna Rakić-Vodinelić – Kafka protiv Orvela (a može i obrnuto)

Vladimir Beljanski – Osveta politike

Branislav Ristivojević – Деманти

Sofija Mandić – Argument a contrario

Vesna Rakić-Vodinelić – Uvek je najbolje govoriti istinu, osim ako naravno niste dobar lažov

Vesna Rakić-Vodinelić – Postoji zakon, postoji ruka, postoji šaka (Leonard Koen)

DRUGA OBALA, knjiga Slobodana Beljanskog

SLOBODAN BELJANSKI NA PEŠČANIKU


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)