U nastavku suđenja pripadnicima paravojne formacije Šakali, rezervnog sastava policije i Teritorijalne odbrane zbog ratnih zločina u selu Ćuška, zaštićeni svedok PS, bivši Šakal, zatražio je ove nedelje da svedoči imenom i prezimenom, u prisustvu javnosti. Zoran Rašković – PS – bio je očevidac zločina.
Suđenje za ratni zločin u selu Ćuška (opština Peć, Kosovo) počelo je pred Većem za ratne zločine Specijalnog suda u Beogradu decembra 2010. godine. Optužnica tereti Miladinović Toplicu, Popović Srećka, Kastratović Slavišu, Bogićević Bobana, Cvetković Zvonimira, Brnović Radoslava, Korićanin Vidoja, Korićanin Veljka i Abdulaha Sokića da su kao Šakali 14. maja 1999. ubili 44 albanska civila. Njihova su imena: Rasim Rama, Muhamet Šalja, Brahim Gaši, Kadri Čeku, Hasan Čeku, Halit Gaši, Selim Gaši, Sulj Gaši, Skender Gaši, Muharem Gaši, Ibiš Gaši, Čauš Ljuši, Avdi Beriša. U kući Azema Gašija ubijeni su: Emin Gaši, Jašar Gaši, Ram Gaši, Haljilj Gaši, Iber Keljmendi, Skender Keljmendi, Dem Keljmendi, Uk Ljuši, Osmani Ljuši, Ismet Dima, Gani Avdiljaj, Isa Gaši. Preživeo je jedino Isa Gaši. U kući Dem Gašija ubijeni su Ahmet Gaši, Brahim Gaši, Besim Keljmendi, Erdogan Keljmendi, Brahim Keljmendi, Mentor Keljmendi, Sefedin Ljuši, Hasan Avdiljaj, Ramiz Ljuši, Redž Keljmendi. Iz ove kuće preživeo je Redž Keljmendi. U kući Sahita Gašija ubijeni su: Mus Gaši, Džafer Gaši, Abdulah Ljuši, Džafer Ljuši, Arijan Ljuši, Zećir Aljijaj, Isuf Šalja, Emruh Krasnići, Skender Aljuši, Hazir Beriša. Iz ove kuće preživeo je Hazir Beriša. Optuženi su mrtve sakupili na gomilu, prekrili sunđerima i ćebetom i zapalili. Uništili su više od 40 porodičnih kuća, više od 40 objekata, a iz sela proterali više od 400 albanskih civila i to žene, decu i starce.
Kao zaštićeni svedok PS Rašković je govorio: „Kada sam napunio osamnaest godina, prijavio sam se za vojsku, jer sam iz patrijarhalne sredine. Napravljen mi je ispraćaj, znate ono „Rado ide Srbin u vojnike“. Bio sam u vojnoj policiji od 1997. do 1998. Ja sam bio sa časnim ljudima i časno sam se borio 1998. Te godine, krajem decembra sam se vratio u Peć, onog dana kada je bila sahrana šestorice mladića, koje su Šiptari izrešetali u kafiću Panda. Pokojni patrijarh Pavle je držao opelo mrtvima. Onda je usledila „kristalna noć“. Srbi su polupali sve šiptarske izloge koje su mogli“.
Svedok nastavlja: „Ja sam se zaposlio u kafani kao naoružani čuvar. Tu sam upoznao Nebojšu Minića, zvanog Mrtvi (komandant Šakala, umro nekažnjen u Argentini 2006). Njegova devojka Rada je živela u zgradi gde i ja sa svojim roditeljima. Mrtvi me upoznao sa Rankom Momićem. Obojica su mi imponovali i zaposlili su me da im budem vozač. Ja sam ih vozio u razbojništvo. Šiptarske kuće su nasumično pljačkane. Sa nama je bio i Mišić Siniša. Sećam se da je Ranko Momić prisilio jednu albansku snajku da ga oralno zadovoljava dok se vršila pljačka. Mrtvi je petnaest godina bio na robiji, bio je i na Golom otoku, on je imao samo trinaest godina kada je ubio Šiptara. On je bio u ličnom obezbeđenju Bori Vlahoviću, predsedniku opštine Peć, kadru SPS, koji je čuven jer je ukrao glasove Srpskoj radikalnoj stranci. On bi jedne noći išao u pljačku šiptarskih kuća, a sutradan bi sedeo u policijskoj stanici i uzimao izjavu od nekog Šiptara koji je došao da prijavi pljačku. Smejao mu se u lice.
Kada je počelo bombardovanje, Mrtvi nas je pozvao da razbijemo jednu šiptarsku diskoteku. Odatle je on uzeo sve što se moglo uzeti. Onda mi je rekao da idemo u SUP, pa u kasarnu. Tu se sastao sa kapetanom Toplicom Miladinovićem. Tu je preuzeo dvadeset kalašnjikova i oko četrdeset bombi. U kafani Stari most okupio je desetak ljudi. Tako su nastali Šakali. Tu su bili: Ranko Momić, koji se hvalio da je bio u Tigrovima kod Arkana, da je prošao celu Bosnu i Srebrenicu; Zoran Obradović Buba, neki lokalni lik; Siniša Mišić, koji je ubrzo imao za sebe vilu nekog Šiptara; Nikolić Milojko Šumadija, koji je bio ratnik u Munjama u Bosni; Srećko Popović, koji je od prvog dana bio sa nama; Kastratović je bio tu, on je imao bradu. Mrtvi nam je rekao da smo potrebni državi, da smo vojna formacija, da smo legalni. Više smo ličili na ekipu, nego na formaciju. Mrtvi je postao vođa. Prvo veče smo terali neke Šiptare kod pijace. Svi iz ekipe su se već uselili po šiptarskim kućama. Dobili smo naoružanje, uniforme. Bilo je para, džipova. Mrtvi je na svaka vrata u gradu ulazio nogom. On je bio bitan u gradu, čulo se za njega.
Pre sela Ćuške, desili su se zločini u Bražaniku (predgrađe Peći) i selu Ljubenić (opština Peć, gde je 1. aprila 1999. ubijeno 66 albanskih civila, ali to nije predmet optužnice). Dana 14. maja 1999. u 8.00, u kući nekog imućnog Šiptara koji je proteran, bio je sastanak štaba. Mrtvi mi je rekao da ga vozim kod Toplice Miladinovića. Kada smo se vratili, rekao je: „Pokret. Love se Nemci“. Mi smo se namazali garom iz auspuha i imalinom. Većina nas nije znala gde idemo. Oko 9.00, nas između 25 i 30, u 7 do 10 vozila, krenuli smo putem Peć-Priština. Na 3 do 4 km se nalazilo selo Ćuška sa desne strane. To je šiptarsko selo, ono nema trg, nego neko proširenje. Tu se nalazilo desetak pripadnika rezervnog sastava Teritorijalne odbrane i policije. Krenulo se po ustaljenom. Nikada se nije znalo dokle će se ići. Mislim na ubijanje. Podelili smo se u četiri grupe. Prvu je vodio Mrtvi, u drugoj su bili: Vampir, Ćale (Srećko Popović), Bulat (ne znam zašto on nije u optužnici, jer je on sa nama bio i u Ljubeniću), Zoran Obradović Buba, Boban, a u trećoj su bili: Ranko Bosanac, Mlađo Vuković i Memo (on nikog nije ubio, bio je mlad); u četvrtoj grupi su bili: Šumadija, Bata Lekić, Vuk. Grupe su otišle u četiri pravca. Mrtvi je krenuo pravcem kojim smo došli. Ja sam ostao kod vozila kao i uvek.
Kada su ušli u selo Ćuška, iz jedne kapije izlaze dva starija Šiptara sa podignutim rukama i pitaju da li nešto treba. Tada su ih sasekli Mrtvi i Vampir. Niko nije pucao na nas. Nigde nisam video teroristu. Onda su se razišli po selu. Počinje ratište. Prvo se čuju rafali sa svih strana. Onda su se videle paljevine, kuće su gorele. Tada kreću žene, deca i starci, izbeglice. Deca pište. Ne mogu da vam dočaram tu scenu jer je niste doživeli. To vam je bilo kao na filmovima o vijetnamskom ratu, kada Amerikanci teraju one Azijate. Sve se tera za Albaniju. Tu je Zoran Obradović Buba dovezao neki auto koji je ukrao. Onda je Mrtvi izrešetao taj auto. Buba je pao u nemilost jer je ubio neko šiptarsko dete na putu Peć-Kula-Rožaje. I najveći egzekutori u jedinici su se zgražavali nad tim. On mi je objašnjavao kako se „kreči“. Albancu se priđe s leđa, pod tačno određenim uglom mu se puca u glavu i onda se lepo vidi kako mu lobanja i mozak lete u vazduh. Bata Lekić je kidao zlatne lančiće, tražio pare. Teranje Šiptara je trajalo. Onda se vođe grupa vraćaju sa vojskom, kuće gore, progon traje. Mrtvi je umeo da kaže „pobiti sve od dvanaest do sedamdeset sedam“. Tu je Ćale Srećko Popović streljao trojicu Šiptara uza zid, „za Srbiju“. On je uvek pucao za Srbiju. Tu je bila jedna kolona muškaraca civila Šiptara. Bilo ih je oko petnaest. Ranko Bosanac im je rekao da se ne plaše, da će doći autobus i da će ih odvesti u SUP u Peć. Rekao im je da izbace sve iz džepova, satove, narukvice, prstenje, lične karte. Mrtvi je rekao jednom detetu da to skupi. Ja ne mogu da vam opišem taj strah tog deteta. On se od straha tresao, bio je upišan i usran od straha. Vampir mu je stavio cev kalašnjikova na glavu. Mrtvi je rekao: „Pusti ga, neka neko ostane da Šiptarima sutra priča.“ Tada su Ranko, Šumadija i Mlađo Vuković ušli u jednu kuću. Začuli su se rafali. Onda je Šumadija istrčao iz kuće uz njegovu čuvenu psovku „Jebem ti džamiju i džamijski orkestar.“ Mlađo je kuću zapalio. Onda smo napravili pauzu i otišli da se osvežimo. Tada je Mrtvi naredio da krenemo dalje, da se „tera gamad“.
Krenuli smo ka Pavljanu i Zahaću. Tu smo se rasporedili u dve grupe, nas petnaest do dvadeset. U prvoj grupi su bili Ćale i Šumadija, a u drugoj Mrtvi i Bosanac. Na putu je sedeo jedan starac Šiptar, koga su pitali što nije otišao, on je rekao da je to njegova kuća i oni su ga ubili. Video sam Bubu da ubija i paščad. U Pavljanu sam video Ranka Bosanca kako vrši snošaj nad jednom Albankom. Ona stoji preko kauča presavijena. On nas onda pita: „Hoćete i vi malo?“ Ona cvili, ne kuka. Kada je završio, obrisao ga je o nju, a onda je gurnuo kalašnjikov u nju i pucao. Ja sam napravio reformu svoje svesti. Ne može da bude opravdanje – i oni su nama. Zlikovac je zlikovac. Onda smo stigli u Zahać. Tu je jedan dečko iz Kragujevca jahao magare i pucao kalašnjikovim. Srećko Popović mi je rekao: „Ma pusti momka, daje oduška“. U Ćuški je bilo organizovano, u Zahaću je bilo kud koji mili moji. Zapaljeno je tridesetak kuća, pljačkaju se ljudi i isteruju, ali nisam video nikakvo masovno ubistvo. Tu su se posvađali Mrtvi i Ranko oko toga kako Šiptar najbrže progovori. Mrtvi je rekao da on kad uključi peglu i onako vrelu je stavi na Šiptara, a pegla počne da peče, on progovara. A Ranko je tvrdio da Šiptar brže progovori kada ga udara kundakom u glavu, dok mu mozak igra, i kosu mu guli s glave. U toj jedinici nisu svi ljudi činili zločine.
Tu smo bili do 15.00. Odatle smo pošli sa oko dvadesetak ukradenih automobila. Ranko Bosanac je imao blanko uverenje koje su potpisivali Šiptari da mu poklanjaju auto samo da ih ne ubije. Srećko Popović je sa Šumadijom kod jednog ambara ubio dvojicu Šiptara. Kada smo se vratili, vratili smo se uz pesmu, sa podignuta tri prsta. Kasnije sam saznao da je pravi razlog odlaska u selo bio Agim Čeku. Tada sam čuo Sinišu kako kaže Mrtvom: „Alal ti kurac kume, kako si ga zaklao, nisam ni morao da ga ubijam.“ Onda sam Mrtvog odvezao u štab kod Toplice Miladinovića. To se desilo tog dana, tome sam lično prisustvovao i to sam video.“
Roditeljima zaštićenog svedoka se pretilo uoči suđenja. Tužiocu za ratne zločine Srbije Vladimiru Vukčeviću početkom oktobra razbijena su stakla na službenom automobilu, što se dovodilo u vezu sa početkom suđenja za zločin u selu Ćuška.
Autor je pratio ovo suđenje u ime Žena u crnom.
Peščanik.net, 28.12.2011.
