Boris je Tadić konačno odlučio. Nije to malo, ima li se na umu koje je sve odluke do sada izbegao da donese. Skratio je, kaže, svoj mandat rukovođen „najvišim interesima zemlje“. Srećom da nije, a mogao je, da iz istih razloga sebi produži mandat i time utre put za nastanak nove dinastije. Ako ne porodične, a ono bar odeljenske. Dakako, sve to o trošku ono malo ovdašnjih građana koji još uvek mogu ili hoće da plaćaju porez. Istom prilikom, Boris Tadić je potvrdio svoju visoku borbenu gotovost i rešenost da se do poslednje reklamne sekunde bije za tron nekrunisanog vladara Srbije.
Poslednji je otud trenutak da se Borisu Tadiću kaže da bi trebalo da izostane iz predsedničke utakmice. U prilog tome daćemo mu njegovih omiljenih pet dovoljnih razloga:
Razlog prvi: tokom prethodnih osam godina on je nesumnjivo zavoleo sebe kao Predsednika i Vrhovnog komandanta. Tako je, pored odela, uredno nosio i maskirne jakne raznih dezena i krojeva. Ovom modnom detalju nisu, dabome, odoleli ni ministri Silni, Dačić i Šutanovac. Štaviše, gospodin Tadić je sebe shvatio ozbiljno, pa je lako poverovao u to da mu je sudba namenila ulogu Spasitelja. Zato je on svoje vjeruju sročio i obznanio ovako: Građani mi kažu: „Predsedniče, hajde budi malo diktator“, a ja im odgovaram da ne mogu, jer nisu takva pravila igre. Vidno je, dakle, to da Tadić Borisu nije mrsko da, ako pritreba a za dobro podanika svojih, uvede i diktaturu. Bilo bi stoga dobro sprečiti ga na vreme, da ne bi u jubilarnom novom mandatu počeo da menja pravila igre. Jer, sva je prilika, sam od bezmerne vlasti i moći odustati neće.
Razlog drugi: Boris je Tadić leta gospodnjeg 2008. našao pravi lek i udarnu dozu za sve duševne boli koje je u ime domaje podneo tokom kohabitacije sa Koštunica Vojislavom, kako se na Statusovoj seansi izjadao Svetislavu Basari. Deo je plena (vlasti) odmah trampio za lojalnost Ivice Dačića. Preostali je deo raspodelio, što brojnim dinkićima što svojim partijskim poverenicima i dopredsednicima. Umesto da tom prilikom, kao vrli demokrata, moć konačno vrati u ustanove vlasti, on ju je zadržao kod sebe i u svom Kabinetu. Otud je iza fasadnog sistema tokom protekle četiri godine izrastao polupredsednički sistem, koji je Srbiju isporučio na volju Tadić Borisu i njegovim (ne)znanim savetnicima, štiteći ih pri tom od ikakve odgovornosti.
Ne čudi stoga da Srbija još uvek nema ne samo strategiju društvenog razvoja već ni spoljnopolitičku strategiju. Pošto je tome tako, onda je i spoljnopolitičko delovanje Tadića i/ili Jeremića nužno situaciono, te time u sebi protivrečno, a zato i kratkog dometa. Otud njih dvojica interese Srbije jedino i mogu da zastupaju po meri svog, nužno ograničenog, znanja i razumevanja zadatog okruženja. Utoliko izbor spoljnopolitičkih ciljeva i taktike Srbije u svakom konkretnom slučaju presudno zavisi od „lične jednačine“ Borisa Tadića, delom i Vuka Jeremića, odnosno od njihovih savetnika i doglavnika.
Razlog treći: nasuprot načelima moderne demokratije, opasna moć države i njenih aparata sile dospela je tokom protekle četiri godine u posed nekolicine ljudi. Tom je zgodom Boris Tadić stekao kontrolni paket bezbednosne moći. Pozicija predsednika Saveta za nacionalnu bezbednost mu je osigurala snažan uticaj na rad državnih ustanova bezbednosti. Zlatnu je akciju, međutim, stekao tako što je šefa svog kabineta postavio ne samo za sekretara Saveta, već i za koordinatora rada službi bezbednosti.
Tadić je, mada zakleti demokrata, uspešno odoleo iskušenju da Narodnoj skupštini preupusti taj izbor, ne bi li time ovom dužnosniku pribavio izvorni legitimet za upotrebu velike moći koja mu je, voljom zakonodavca, zapala. On je svog službenika, štaviše, izuzeo iz bilo kakve spoljašnje kontrole i nadzora. Dotični, istini za volju, za svoje (ne)delanje odgovara Tadiću koji pak račune za svoj učinak podnosi jedino narodu.
Međutim, građani Srbije mogu tek svake pete godine da na izborima sankcionišu odgovornost predsednika za (ne)učinjeno. Čak i ako mu tom prilikom uskrate poverenje, oni ne mogu naknadno da otklone loše posledice gomilanja nekontrolisane moći kod Borisa Tadića i njegovog šefa kabineta. Takav model, štaviše, može u Srbiji lako da se ponovo ukoreni, jer nema ikakvih garantija za to da će budući vrhovnik hteti da se dobrovoljno liši dobiti koje ističu iz posedovanja neomeđene i nemerljive, a po demokratiju opasne, moći. Teško je, isto tako, očekivati da će neka buduća koalicija vladajućih partija biti rada da novim zakonima tu moć vrati u sistem i stavi je pod demokratsku kontrolu i javni nadzor.
Razlog četvrti: u Srbiji se, prvi put posle Miloševića, dogodilo da pod velom demokratije jedan čovek istovremeno kontroliše civilnu i obe vojne službe bezbednosti. Tu leži jedan od važnih razloga zbog kojih su lustracija i otvaranje tajnih dosijea neopozivo izbačene iz mape demokratizacije Srbije i reforme njenih aparata sile. To Borisa Tadića nije sprečilo da, čim je postao ministar odbrane, obznani kako su Službe o njemu vodile čak dva dosijea. On se otud, umesto da počne da dreši ratni prtljag Srbije, izvinio čaršiji na sve četiri strane. Brižan odnos prema (svojim) Službama, Tadić je tu skoro ovenčao hitrim odlikovanjem tima koji je uhapsio Ratka Mladića, mada je davno pre toga propustio priliku da od Vlade zahteva da smeni i/ili kazni sve one koji su čitavu deceniju navodno tragali za ovim beguncem od pravde.
Vidno je, povrh svega, da su u Srbiji tokom vladavine Tadić Borisa neprekidno, mada pravno sporno, uvećavana ovlašćenja ne samo službi bezbednosti već i drugih državnih organa za nadziranje mesnih građana. To govori da su on i njegovi pomagači, zarad navodnog povećanja bezbednosne efikasnosti države, dobrano napustili i/ili derogirali osnovne demokratske standarde, koji su u Srbiji jedva uvedeni 2002. godine.
Razlog peti: tokom vladavine Tadić Borisa Srbija je upala u ralje reklamokratije, te danas postoji istovremeno kao bezoblični polufabrikat, ali i kao prazna ljuštura. Modle se za Srbiju pak smišljaju i štancuju u radionicama modernih (Public Relations – PR) opsenarskih veština, koje su smeštene u budoare njenih vladalaca. Odatle izgled imaginarne Srbije, te njeni sadržaji i značenja zavise od marketinške ponude i tražnje na političkoj berzi, kojom gospodare partijski dileri i špekulanti, uz sasluženje ideoloških zelenaša, rentijera i nakupaca. Dividende i kamate se, dakako, naplaćuju skrivenim udelom u moći za vladanje ljudima, te licencom za beskrajno pribiranje ličnog bogatstva.
Utoliko se može reći da su danas Srbijom, nakon okončanja prvobitne a krvave ratne akumulacije kapitala i proizvodnje nove klase, zagospodarili marketinški „kovači lažnog novca“. Otud vladajuće elite ulažu sve snage u to da ubede svoje podanike (birače) kako je bolja Srbija, koju su pre dolaska na vlast obećali, živuća ili barem hitro pristižuća realnost. Umesto smislene i svrhovite politike, na delu je otud sveprožimajući politički marketing, kojim se promovišu brojni Potemkini Srbije. Nisu takvi, istini za volju, manjkali ni u starom režimu. Danas se, međutim, svakodnevnim špartanjem Tadića i saradnika po medijima hoće, uz ostalo, proizvesti utisak o uspešnosti, a potom i o javnoj dostupnosti i vidljivosti ovdašnjih vlastodržaca i njihovog načina delanja.
Neumesno je, dabome, procenjivati to da li je Boris Tadić nakon osam godina stolovanja postao zavisnik o vlasti i moći. Teško je, takođe, očekivati da će on dragovoljno sebi da priušti odmor i oporavak od državničkih briga. Ali, Boris bi Tadić onda trebalo da se u svojoj koaliciji kandiduje za predsednika Vlade. Time bi, ako pobedi na izborima, pomogao obnovi i ukorenjivanju, tako mu dragog, demokratskog poretka u Srbiji. Ujedno bi se spasao od iskušenja daljeg gomilanja vlasti i moći, a istovremeno bi sebe podvrgao kontroli Narodne skupštine i drugih nadzornih ustanova.
Peščanik.net, 12.04.2012.
