Vrlo je verovatno da ponekom svedoku ili učesniku javnog i političkog života u Srbiji korupcija danas izgleda kao pošast od koje nema spasa. Ovo tim pre, jer je korupcija samo drugo ime (šifrovani naziv) za posvemašnju pljačku. Ovdašnji žitelji uz to dnevno primaju ošamućujuću dozu neproverenih vesti o tome ko je to sve, kada je, kako je i za koliko je opljačkao državu i zajednicu, koje oni izdržavaju. Prosečni je građanin Srbije ujedno stalno izložen opasnosti od toga da će – pri pokušaju da ostvari neka od zakonom mu osiguranih prava ili da zadovolji neke od svojih interesa i potreba – biti i lično opljačkan. Ukoliko je tom prilikom pritisnut nuždom, on će biti u iskušenju da tuđu ruku sam gurne u svoj džep. Ako pak ima golemi zort od posednika, pa makar i najmanjeg delića, moći i vlasti, smeši mu se uloga nemog svedoka korupcije, čime postaje pasivni saučesnik u pljački svojih sugrađana i zajedničke im države.
Da bude gore, brojni političari, novinari, sveznajući analitičari i ostali javni radenici građanina ovdašnjeg neprestano straše time da mu je zbog korupcije ugrožen lični i porodični opstanak. Ako bude sudio samo po govoru njihovom, on će saznati da se u još većoj opasnosti nalazi država Srbija. To zato što ona navodno samo zbog korupcije ne može puku svom valjano i na vreme da isporuči osnovna javna dobra i usluge: počevši od ekonomskih i finansijskih, preko obrazovnih, zdravstvenih i socijalnih, pa do onih bezbednosnih. Ukoliko ipak podlegne strahu, žitelju će današnje Srbije izmaći to da je vlast ovim jezičkim manevrima korupciju od posledice pretočila u jedan od ključnih uzroka masovne bede i beznađa. O tome svedoči i činjenica da je korupcija u Strategiji nacionalne bezbednosti (2009) svrstana među opasne pretnje po bezbednost Srbije i njenih žitelja. Narečenom podaniku nadu u spas od pošasti ove, istini za volju, obilno nude novi nosioci vlasti, kao što su to, uostalom, činili i njihovi prethodnici. Oni svakoga dana hrpimice najavljuju, obećavaju i prete da će se svim snagama i po svaku, a nepoznatu, cenu boriti protiv korupcije i izboriti sa njom. Dakako, sve to o trošku što sadašnjih što budućih građana zemlje Srbije.
Iole pažljivijem posmatraču neće, međutim, promaći to da pređašnji i sadašnji vlastodršci propuštaju da biračima svojim kažu, uz sve ostalo, koliko su oni i partije iz kojih su pristigli odgovorni za bujanje i ukorenjivanje korupcije u Srbiji. Ne čudi stoga to što oni korupciju uglavnom predstavljaju kao samoniklu, zasebnu iliti izolovanu i ničim izazvanu bolest ovdašnjeg društva. Otud se i njihova navodna terapija u konačnici svodi na povremena hapšenja raznih pojedinaca i grupa, koja inače veoma retko bivaju okrunjena pravosnažnim sudskim presudama. Sveža iskustva, štaviše, pokazuju da svaka postava na vlasti hoće svoj učinak u sprečavanju korupcije da dokaže priređivanjem direktnih ili odloženih TV prenosa javnih hapšenja. Nasuprot tome, ovdašnji posednici vlasti gromko ćute o pravim razmerama korupcije u državnim organima, a posebno u onima koji su po zakonu nadležni i ovlašćeni da sprečavaju, otkrivaju, gone i kažnjavaju proizvođače i učinioce korupcije. Vrli vladari s posebnom pažnjom i ljubavlju ćute o tome da li su kojim slučajem vojska, policija i službe bezbednosti te njihovi zaposlenici zahvaćeni korupcijom. Umesto da o tome konačno i javno (pro)zbore, oni nastavljaju da šire i obnavljaju mitove po kojima su glavni simboli i takoreći jedini nosioci korupcijskog zla u Srbiji ulični i saobraćajni policajci, vojni pozadinci, carinici, učitelji, profesori, lekari, šalterski službenici i tako redom.
Pošto imaju veoma malo poverenja u državne organe i njihove čelnike, građani Srbije upućeni su na to da se sami nose sa korupcijom ili da se u njoj snalaze. Mogućnost da iz nužde ili iz lične koristi saučestvuju u tom činu niko im, dabome, ne može ukinuti. Kao što se oni postojećoj korupciji, ako žele i hoće, moraju izgleda odupirati o svom ruhu i kruhu. Tom im zgodom šanse za uspeh koliko-toliko rastu ukoliko se međusobno udruže ili ukoliko se pak pridruže nekoj od već postojećih organizacija civilnog društva. Pre nego što odluče da li to uopšte hoće da čine, a potom ako izaberu s kim će i kako će u to preduzeće ući, neće im smetati da nešto više saznaju ne samo o korupciji u Srbiji već i o tome da li su možda njom zahvaćeni ovdašnji aparati prunude: vojska, policija i službe bezbednosti. Tekst koji sledi, mada je pisan u formi eseja, mogao bi možda da posluži za tu svrhu, te je spram nje i organizovan.
U prvom je odeljku tragano za razlozima zbog kojih u javnom saobraćaju najčešće biva korišćena reč „borba“ protiv korupcije, a ne one reči koje upućuju na njeno predupređivanje, sprečavanje, ograničavanje, odstranjivanje ili iskorenjivanje. Tom su zgodom kratko razmotrene prednosti i manjkavosti jezički veoma borbenog odnosa ovdašnje vlasti prema korupciji.
Potom je u drugom odeljku kratko ukazano na neke od često skrivenih i zabašurenih političkih sadržaja i značenja korupcije. Zatim su izdvojeni važni izvori, uzroci i nosioci korupcije, koji pristižu iz političkog polja Srbije. Na osnovu toga je sačinjena okvirna lista posledica i šteta, koje korupcija nanosi normalizaciji Srbije.
Raspravom u centralnom (trećem) odeljku htelo se nešto više i pobliže saznati o tome da li su i koliko su državni aparati prinude podložni, odnosno otporni na korupciju. Zato je prvo skrenuta pažnja na ključne razloge zbog kojih je teško otkriti korupciju u vojsci, policiji i službama bezbednosti. Potom su naznačeni glavni tokovi formalne i neformalne raspodele moći u bezbednosnom sektoru. To stoga što se pošlo od stava po kome, ne samo u Srbiji, postoji čvrsta veza između moguće korumpiranosti delova ovih aparata i međusobnog – interesnog i vlastovoljnog – sprezanja političkih i bezbednosnih elita. To je pak nalagalo da u sledećem koraku budu razmotrene neka od svojstava ponude i tražnje na tržištu korupcije u državnom delu sektora bezbednosti. U zahvatu su se otud nužno našli glavni izvori iz kojih može da iznikne visoka korupcija u ovom sektoru, kao i njeni potencijalni nosioci, koji se po pravilu regrutuju iz reda centralnih posednika političke i bezbednosne moći.
U završnom je delu ovog eseja, a na osnovu prethodnih uvida, kratko i svodno razmotrena veza između eventualne korumpiranosti delova državnih aparata sile i stepena bezbednosti mesne političke zajednice i njenih građana.
Korupcija je, inače, već duže vreme predmet brojnih istraživanja u Srbiji, čiji nalazi bivaju redovno predočavani domaćoj javnosti. Primetno je, međutim, da za sad ne postoje zasebna, a pogotovo ne empirijska istraživanja o zahvaćenosti vojske, policije i službi bezbednosti korupcijom. Ovdašnja javnost zbog toga još uvek nema pouzdana saznanja o tome da li su oni koji bi po Ustavu i zakonu trebalo da ih, uz ostalo, štite i od korupcije možda i sami korumpirani. To je glavni razlog što uvidi koji slede ne mogu biti poduprti neporecivim činjenicama. Reč je stoga samo o predlošku za dalje izučavanje i razumevanje eventualne korupcije u vojsci, policiji i službama bezbednosti države Srbije.
PDF eseja u celini
Beogradski centar za bezbednosnu politiku
Peščanik.net, 17.03.2013.